Стјепан Радић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 59:
Стјепан Радић је већ с почетка уједињења ишао је у [[Беч]], [[Лондон]] и [[Москва|Москву]], да заитересује свет за [[хрватско питање]] независности, и да направи међународно питање од хрватског питања.
На [[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|изборима за Уставотворну скупштину]], ХРСС је добила 50 мандата и тако постала највећа хрватска странка. Након доношења устава, ХРСС заједно са Хрватском заједницом и Хрватском странком права је формирао Хрватски блок којим је покушао да у своју корист реши хрватско питање. Радић је 1924. године учланио ХРСС у Сељачку интернационалу која је сматрана делом Комунистичке интернационале због чега [[Двадесета влада Николе Пашића|влада Пашић-Прибићевић]] доноси одлуку за распуштање Радићеве странке. Радић је ухапшен и затворен. Павле Радић је, у својству председника Хрватског сељачког клуба и по Стјепановом налогу, 27. марта 1925. изјавио да Странка прихвата Устав и династију Карађорђевића и тиме се одриче републиканства у свом програму{{sfn|Петрановић|1988|p=144}}{{sfn|Fogelquist|2011|p=252}}. Стога је 1925. године ушао [[Двадесет друга влада Николе Пашића|у владу]] као министар просвете. Од 1927. године поново апстинира и, заједно са [[Светозар Прибићевић|Прибићевићем]], формира [[Сељачко-демократска коалиција|Сељачко-демократску коалицију]].
Италијански публициста [[Итало Цингарели]] писао је [[1927]]. о Радићевој превртљивости ''која му је према приликама дозволила да несумњиво докаже да је био пријатељ Хабзбурга и непријатељ Карађорђевића, непријатељ аустријске куће и верни слуга српске краљевске куће, републиканац и монархист, пријатељ и непријатељ [[Италија|Италије]], комунист и империјалист.''
Ред 67:
У дипломатским извештајима британске амбасаде у Београду од 1926 године Радић је описан као неодговорни демагог који гази обећања о сарадњи. У истим извештајима се каже да су хрватски сељаци једно време гледали у Радића као полубога. Британци, даље, га не цене као администратора, сматрајући га крајње неефикасним а у главној улози идеолога. По њима је препун разноврсних идеја за које кажу да су многе исправне али често контрадикторне или неупотребљиве. Радић користи сваку прилику да одржи говор, било у позоришту или на фудбалској утакмици. Због његове недоледности, жестине и помањкања такта доводи у неприлику своје пријатеље и даје агрумент својим противницима{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.
[[Виктор Новак|Новак]], у својој књизи -{"[[Magnum Crimen]]"}- посвећује цело поглавље Радићевом антиклерикализму као јединој константи његове политике. Радић се залаже за одвајање Римокатоличке цркве од државе, указује на њен феудални и израбљивачки став према хрватским сељацима и њен, у суштини, нехришћански карактер. Оштро се противи атрибуирању [[католицизам|католицизма]] хрватству. Поглавље садржи велики број извода из Радићевих говора и чланака
Па ипак, изгледа да је најпримерније сведочанство о личности и делу Стјепана Радићу дао његов син Владимир, [[1942]]. године у чланку ''Дан и домовина''. објављеном у загребачком листу ''Нова Хрватска'' : "''У главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића. Под [[Анте Павелић|поглавниковим]] мудрим водством изводи се наук Браће Радић.''"
| |||