Стјепан Радић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 69:
У дипломатским извештајима британске амбасаде у Београду од 1926 године Радић је описан као неодговорни демагог који гази обећања о сарадњи. У истим извештајима се каже да су хрватски сељаци једно време гледали у Радића као полубога. Британци, даље, га не цене као администратора, сматрајући га крајње неефикасним а у главној улози идеолога. По њима је препун разноврсних идеја за које кажу да су многе исправне али често контрадикторне или неупотребљиве. Радић користи сваку прилику да одржи говор, било у позоришту или на фудбалској утакмици. Због његове недоледности, жестине и помањкања такта доводи у неприлику своје пријатеље и даје агрумент својим противницима{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.
[[Виктор Новак|Новак]], у својој књизи -{"[[Magnum Crimen]]"}- посвећује цело поглавље Радићевом антиклерикализму као јединој константи његове политике. Радић се залаже за одвајање Римокатоличке цркве од државе, указује на њен феудални и израбљивачки став према хрватским сељацима и њен, у суштини, нехришћански карактер. Оштро се противи атрибуирању [[католицизам|католицизма]] хрватству. Поглавље садржи велики број извода из Радићевих говора и чланака објављених у листовима "Дом" и "Хрватска мисао". Римокатоличка црква у Хрватској и Босни и Херцеговини контрира Радићу у свакој прилици и забринута је, јер
Па ипак, изгледа да је најпримерније сведочанство о личности и делу Стјепана Радићу дао његов син Владимир, [[1942]]. године у чланку ''Дан и домовина''. објављеном у загребачком листу ''Нова Хрватска'' : "''У главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића. Под [[Анте Павелић|поглавниковим]] мудрим водством изводи се наук Браће Радић.''"
| |||