Рекаред I — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 24:
| опис_грба =
}}
'''Рекаред I''' је био [[визиготи|визиготски]] краљ, који је владао између [[586]]. и [[601]]. године. Године [[589]]. наНа [[Трећи сабор у Толеду|Толедском сабору]], који је одржан 589. године, одбацио је [[аријанство]] ради прихватања хришћанскогновог симбола вере са уметнутим изразом [[правоверјеФилиокве]] ([[Латински језик|правоверјалат.]] ''Filioque''), што такође није било у складу са начелима правоверног хришћанства.{{sfn|Поповић|2007|p=331-336}}
 
Рекаред је био млађи син визиготског краља [[Леовигилд|Леовигилда]], кога је имао са својом првом женом. Као и његов отац, Рекаред је имао престоницу у Толеду. Визиготски краљеви и пламство традиционално су били аријанске вероисповести, док су њихови хиспаноромански поданици визиготског краљевства већином били правоверни хришћани. Један од правоверних епископа, [[Леандар Севиљски]], утицао је на Рекаредовог старијег брата [[Херменегилд]]а, којида сенапусти преобратиоаријанство и [[|Преверавање|преобрати]] се у правоверно хришћанство. Такође гаТо је подржаодовело удо побунисукоба којуизмеђу јеЛеовигилда оваји дигаоХерменегилда, противкоји свогсе оца,завршио Леовигилдапогубљењем одметнутог краљевића. Након смрти брата, инови збогнаследник тогапрестола је биопостао протеранРекаред.
 
Када је [[Леовигилд]] умро, Леандар се вратио у [[Толедо]]. РекаредаРекаред је визиготскопостао племствонови призналокраљ као наследника његовог оца, Леовигилда, и прогласило га краљем без поговораВизигота. Вођен својим рођачким везама са франачком владарском кућом [[Меровинзи|Меровинга]], као и својом маћехом [[Госвинта|Госвинтом]] која је проповедала хришћанско правоверје, послао је изасланике дањеном поздраве њеногунуу, унукакраљу [[Хилдеберт II|ХилдебертаХилдеберту II]] и његовогњеговом ујака,ујаку [[Гунтрам]]ау, краља [[Краљевство Бургунђана|Бургундије]], са предлогом о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране,. међутимМеђутим, Гунтрам је одбио да их прими визиготске изасланике.
 
На сабору у Толеду маја [[589]]. године, Рекаред се одрекао [[аријанство|аријанства]] и усвојио нови, ''Толедски симбол вере'' са уметнутим изразом [[Филиокве]] ([[Латински језик|лат.]] ''Filioque''), што такође није било у складу са начелима хришћанског правоверја. Овај чин је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у верској историји не само [[Визиготско краљевство|Визиготске краљевине]], већ и читавог западног хришћанства. Наиме, уметањем израза [[Филиокве]] ([[Латински језик|лат.]] ''Filioque'') у симбол вере промовисано је учење о двоструком исхођењу Светог духа, не само од Оца, већ и од Сина, што је било у супротности са правоверним учењем, оличеним у изворном [[Никејско-цариградски симбол вере|Никејско-цариградским симболом вере]]. Толедски симбол вере се током наредних векова проширио на хришћанском западу, а почетком 11. века је био званично прихваћен и у самом Риму, што је потом довело до [[Велики раскол|Великог раскола]] (1054).{{sfn|Поповић|2007|p=331-336}}
На сабору у Толеду маја [[589]]. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно хришћанство.<ref>[http://www.ccel.org/ccel/wace/biodict.pdf pp. 772]</ref> Овај догађај је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у историји [[Визиготи|визиготске Хиспаније]]. Међутим, том приликом је извршено уметање израза [[Филиокве]] ([[Латински језик|лат.]] ''Filioque'') у Симбол вере, што је временом довело до знатних последица по развој хришћанства на западу.{{sfn|Поповић|2007|p=331-336}} Већина аријанских племића и свештенства је следило његов пример, углавном они из Толеда, али било је и побуна аријанаца, понајвише у [[Септиманија|Септиманији]], најсевернијој провинцији иза [[Пиринеји|Пиринеја]], где је вођа отпора био аријански бискуп [[Аталох]], кога су његови непријатељи сматрали отелотворењем самог [[Арије|Арија]]. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог дукса Дезидеријуса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам Дезидеријус био убијен.
 
На сабору у Толеду маја [[589]]. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно хришћанство.<ref>[http://www.ccel.org/ccel/wace/biodict.pdf pp. 772]</ref> Овај догађај је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у историји [[Визиготи|визиготске Хиспаније]]. Међутим, том приликом је извршено уметање израза [[Филиокве]] ([[Латински језик|лат.]] ''Filioque'') у Симбол вере, што је временом довело до знатних последица по развој хришћанства на западу.{{sfn|Поповић|2007|p=331-336}} Већина аријанскихвизиготских племића и свештенства следила је следило његов пример, углавномнапустивши они из Толедааријанство, али било је и побуна преосталих аријанаца, понајвише у [[Септиманија|Септиманији]], најсевернијој провинцији иза [[Пиринеји|Пиринеја]], где је вођа отпора био аријански бискуп [[Аталох]], кога су његови непријатељи сматрали отелотворењем самог [[Арије|Арија]]. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог дуксавојводу ДезидеријусаДезидеријса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам ДезидеријусДезидерије био убијен.
Следећа побуна је избила [[588]]. у [[Лузитанија|Лузитанији]], провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп [[Мерида (Шпанија)|Мериде]], као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у [[Мавретанија (провинција)|Мавретанију]] а Сего се повукао у Галицију. У другој половини 588. године, аријански бискуп [[Улдила]] и краљица удова [[Госвинта]] су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран. У популарној историји, ове аријанске побуне се не спомињу често.
 
Следећа побунаПобуна је такође избила [[588]].и у [[Лузитанија|Лузитанији]], провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп [[Мерида (Шпанија)|Мериде]], као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у [[Мавретанија (провинција)|Мавретанију]] а Сего се повукао у Галицију. У другој половини 588. године, аријански бискуп [[Улдила]] и краљица удова [[Госвинта]] су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран. У популарној историји, ове аријанске побуне се не спомињу често.
Леандар и правоверни бискупи су одмах успоставили програм присилног покрштавања Јевреја и потпуном елиминисању аријанства као „јереси“. Католичка историја традиционално приписује ове прогоне визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан у Толеду 633. године, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.
 
Леандар и правоверни бискупи су одмах успоставили програм присилногпотпуноg покрштавањаелиминисањa Јеврејааријанства као [[јерес]]и, потпуномали елиминисањуи аријанстваприсилног каопокрштавања „јереси“хиспанских [[Јевреји|Јевреја]]. КатоличкаПотоња историјаримокатоличка традиционалноисториографија приписујеје ове прогоне традиционално приписивала визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан у Толеду 633. године у Толеду, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.
Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи [[Гргур Турски|Гргура Турског]] и [[Исидор Севиљски|Исидора Севиљског]]) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја<ref>Aloysius Ziegler, Church and State in Visigothic Spain (Washington) 1930:}- „Зиглер отворено назива визиготске краљеве ревносним фанатицима." (Bacharach 1973:11.)</ref>, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари<ref>-{Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977</ref><ref name="Bacharach">S. Bacharach, "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973). стр. 11-34.</ref> су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа [[Папа Гргур I|Гргур I]] је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану<ref>Solomon Katz, The Jews in the Visigothic and Frankish Kingdoms of Gaul and Spain (Harvard University Press) 1937 gives the broad background.</ref>, а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону<ref name="Bacharach" />. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја<ref>{{cite book|author=Thompson|title=The Goths in Spain|publisher=Oxford University Press|year=1969|pages=112}}</ref>.
 
Традиционални католички извори црквеног порекла из доба Рекаредове владавине (списи [[Гргур Турски|Гргура Турског]] и [[Исидор Севиљски|Исидора Севиљског]]) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја<ref>Aloysius Ziegler, Church and State in Visigothic Spain (Washington) 1930:}- „Зиглер отворено назива визиготске краљеве ревносним фанатицима." (Bacharach 1973:11.)</ref>, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари<ref>-{Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977</ref><ref name="Bacharach">S. Bacharach, "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973). стр. 11-34.</ref> су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа [[Папа Гргур I|Гргур I]] је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану<ref>Solomon Katz, The Jews in the Visigothic and Frankish Kingdoms of Gaul and Spain (Harvard University Press) 1937 gives the broad background.</ref>, а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону<ref name="Bacharach" />. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја<ref>{{cite book|author=Thompson|title=The Goths in Spain|publisher=Oxford University Press|year=1969|pages=112}}</ref>.
Информације о остатку Рекаредове владавине су нејасне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви а неке и приватним лицима које су биле конфисковане за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире. Гргур Велики, у једном писму Рекареду 599. године (Епистолас, IX, 61,121) уздиже га зато што је прихватио истинску веру и подстакао друге да то исто учине, одбивши мито које су му понудили Јевреји да ублажи законе против њих. Шаље му такође и неке реликвије: део крста на ком је распет Исус, део ланаца којима је био окован св. Петар, и неколико власи св. Јована Крститеља.
 
Информације о остатку Рекаредове владавине су нејаснеоскудне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви а неке и приватним лицима које су биле конфисковане за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире. Гргур Велики, у једном писму Рекареду 599. године (Епистолас, IX, 61,121) уздиже га зато што је прихватио истинску веру и подстакао друге да то исто учине, одбивши мито које су му понудили Јевреји да ублажи законе против њих. Шаље му такође и неке реликвије: део крста на ком је распет Исус, део ланаца којима је био окован св. Петар, и неколико власи св. Јована Крститеља.
 
Рекареда је наследио његов млади син, [[Лијува II]].