Војна управа у Србији (1941—1944) — разлика између измена

| Званични_језици = [[Српски језик|српски]], [[Немачки језик|њемачки]]

| Религија = [[православље]], [[католицизам]], [[протестантизам]], [[ислам]]

| Законодавна_власт =

| Тип_владавине = Подручје под њемачком војном управом

| Име владара =

| Титула владара2 = [[Предсједник владе]] <small>(марионетске владе)</small>

| Ера = [[Други светски рат|Други свјетски рат]]

| Година_почетак = [[1941]].

Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали [[фолксдојчери]]. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — [[Српска државна стража]] — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке [[помоћне снаге]] до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у [[душегупка]]ма почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.

 

 

Док је званично име било Подручје Војног заповједника у Србији, у различитим изворима кориштени су разни термини:

{{Div col end}}

 

{{main|Окупаторска подела Југославије|Србија под немачком окупацијом}}

[[Датотека:Fascist occupation of yugoslavia-sr.png|мини|десно|250п|Окупација и подела Југославије]]

Крајем априла, пуковник Југословенске војске [[Драгољуб Михаиловић]] и група од око 80 војника, који ниу послушали наређење да се предају, прешли су ријеку Дрину и ушли на окупирано подручје, марширајући од Добоја, на сјеверу Босне, који се у том тренутку налазио у саставу НДХ. Док су пролазили у близини Ужица 6. маја, мала група се нашла у окружењу и говото су је уништиле њемачке снаге. Првобитна његова група се дијелила и када су стигли до изоловане планинске висоравни Равне горе, његова група се смањила на 34 официра и војника. Успостављањем везе са мјесним становништвом, као и толеранцијом жандармерију у тој области, Михаиловић је створио релативно сигурно подручје у којем је могао размотрити своје будуће акције.{{sfn|Milazzo|1975|p=13–14}} Убрзо по доласку на Равну гору, Михаиловићеве снаге су узеле назив [[Четнички одреди Југословенске војске]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=125}} Крајем маја, Михаиловић је усвојио дугорочну стратегију која је за циљ имала стицање контроле над што више оружаних група широм Југославије, како би били у позицији да преузму власт када Нијемци буду поражени или крену да се повлаче.{{sfn|Milazzo|1975|p=15–16}}

 

{{main|Комесарска управа}}

[[Датотека:Milan Aćimović (retouched).jpg|мини|десно|Милана Аћимовића су изабрали Нијемци за виђење краткотрајне Комесарске управе]]

Дана 4. августа, Денкелман је захтијева од ВКВ да ојача његову администрацију са два додатна полицијска батаљона и још 200 припадника ЗД. Захтјев је одбијен због потреба на Источном фронту, али прије него што је добио одговор, он је затражио додатне батаљоне ''ландезшутцена'', а од Листа је затражио додатне дивизије.{{sfn|Tomasevich|2001|p=67}} Лист је подржао његове захтијеве за још батаљона ландезшутцена, тако да је 9. августа ВККВ одобрио двије додатне чете за 562. ''ландезшутцен'' батаљон са сједиштем у Београду.{{sfn|Hehn|1979|p=25}} Дана 11. августа, у немогућности да нађе појачање на другом мјесту, Данкелман је наредио Бадеру да угуши устанак, а Бадер је два дана касније издао наређење за почетак акције.{{sfn|Tomasevich|2001|p=67–68}}

 

{{main|Апел српском народу}}

 

Да би ојачао марионетску владу, Данкелман је морао да нађе Србина који је био и познат и поштован међу становништвом, а који би био способан да оснује ефикасне српске оружане одреде и да их немилосрдно искористи против устаника, а да истовремено остане под немачком контролом. Ово је крајем августа довело до оставке Аћимовићеве владе крајем августа 1941. године.{{sfn|Tomasevich|2001|p=178–179}}

 

{{main|Влада народног спаса}}

[[Датотека:Milan Nedić 1939.jpg|мини|Њемачка војна управа именовала је генерала Милана Недића да води нову марионетску владу]]

; '''Књиге'''

{{refbegin|2}}

* {{cite book|editor1-last=Kroener|editor1-first=Bernard R.|editor2-last=Müller|editor2-first=Rolf-Dieter|editor3-last=Umbreit|editor3-first=Hans|title=Germany and the Second World War, Volume 5: Organization and Mobilization of the German Sphere of Power. Part I. Wartime Administration, Economy, and Manpower Resources 1939-1941|volume=5|publisher=Oxford University Press|location=New York, New York|year=2000|isbn=978-0-19-822887-5|ref=harv}}

* {{cite book|editor1-last=Kroener|editor1-first=Bernard R.|editor2-last=Müller|editor2-first=Rolf-Dieter|editor3-last=Umbreit|editor3-first=Hans|title=Germany and the Second World War, Volume 5: Organization and Mobilization of the German Sphere of Power. Part II. Wartime Administration, Economy, and Manpower Resources 1942-1944/5|volume=5|publisher=Oxford University Press|location=Oxford, New York|year=2003|isbn=978-0-19-820873-0|ref=harv}}

* {{cite book|editor1-last=Lauterpacht|editor1-first=Elihu|editor2-last=Greenwood|editor2-first=C. J.|editor3-last=Oppenheimer|editor3-first=A. G.|title=International Law Reports|volume=112|publisher=Cambridge University Press|location=Cambridge|year=1999|isbn=978-0-521-64242-2|url=https://books.google.com/books?id=_P2fGeEKLIoC|ref=harv}}

{{refend}}