Нићифор Григора — разлика између измена

м
Cyrlat: 1 repl;
м (Бот Додаје: ca:Nicèfor Gregores)
м (Cyrlat: 1 repl;)
Најзад, [[1332]]. године Андроник II је умро и након тога Григора се приближио новом цару. Андроник III му је поверио преговоре о унији цркава који су [[1333]]. вођени са легатима папе Јована XXII. Преговори су, као и у ранијим приликама, пропали али су изазвали нове доктринарне сукобе у Византији пошто су као бранитељи православља иступили монаси привржени [[исхаизам|исхаистичком]] учењу. Исхаизам је однео победу на синоду који је [[1351]]. сазвао у Цариграду [[Јован VI Кантакузин]] и Григора, који се противио овој доктрини, је након тога натеран да се повуче у манастир на две године. Прецизније податке о крају Григориног живота немамо, претпоставља се да је умро око [[1360]]. године.
 
Григора је био плодан аутор али за византијску историографију његово најважније дело је ''Римска историја'' (тј. Византијска историја пошто су Византинци себе сматрали [[Римљани|Римљанима]]). Историја је подељена на 37 књига и обухвата период од [[1204]]. до [[1359]]. године. Григора се углавном ослањао на историчара [[Георгије Пахимер|Георгија Пахимера]] чију је ''Историју'', која је обухватала период од [[1255]]. до [[1310]]. године, парафразирао, допунио и продужио у погледу хронолошких граница дела. Писао је помпезним, тешким стилом и доста пажње је поклањао верским препиркама и теолошким контрoверзамаконтроверзама. Са друге стране, Григора је био противник [[исхаисти|исхаиста]] и њиховог заштитника [[Јован VI Кантакузин|Јована VI Кантакузина]], тако да је своје теолошко-политичке погледе свесно унео у своју историју. Уз Кантакузина, Григора је био најзначајнији византијски историчар прве половине и почетка друге половине 14. века. Супростављени ставови Григоре и Кантакузина помажу нам данас да објективније сагледамо византијску историју тог периода.
 
Григора је поред тога био и разнородан аутор. Саставио је и полемичну историју својих расправа са вођом исхаиста, [[Света Гора|атоским]] монахом [[Григорије Палама|Григоријем Паламомом]], затим биографију свог ујака и првог учитеља Јована, епископа Хераклеје и хагиографију мученика Кодрата из Антиохије. Поред тога, написао је посмртне говоре посвећене [[Теодор Метохит|Теодору Метохиту]] и царевима Андронику II и његовом истоименом унуку. Своје познавање античке књижевности исказао је у коментарима на [[Одисеј|Одисејева]] лутања и филозофском дијалогу ''О мудрости''. Као хришћански учењак искоментарисао је спис [[епископ]]а из 5. века [[Синесије Киренски|Синесија Киренског]] о сновима. Написао је и дела која су се тицала астрономских знања важних у 14. веку, прво о датовању Васкрса, друго о подешавању астролаба. Нићифор Григора је поред тога за собом оставио и обимну преписку.
65.194

измене