Ислам — разлика између измена

58 бајтова додато ,  пре 1 године
м
Поправљене везе: ОсманОсман ибн Афан, СелџуциСелџучко царство користећи Dab solver
м (Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci; козметичке измене)
м (Поправљене везе: ОсманОсман ибн Афан, СелџуциСелџучко царство користећи Dab solver)
'''Ислам''' ({{јез-арап|إسلام}}) је монотеистичка религија која потиче од учења [[Мухамед]]а из [[7. век]]а. Заснива се на вери у једног Бога ({{јез-арап|[[Алах|Allah]]}}), изабраност Мухамеда за божијег посланика, [[предодређење|предодређеност]] људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, [[страшни суд|судњи дан]] и [[васкрсење]] мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко [[гаврило|анђела Гаврила]] (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...
 
Следбеници ислама се називају [[муслимани]], „они који се потчињавају“ Божјој вољи.<ref>L. Gardet; J. Jomier "Islam". Encyclopaedia of Islam Online (2007-05-02).</ref>. У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства<ref>{{cite web | url = http://www.adherents.com/Religions_By_Adherents.html#Islam | title = Major Religions of the World—Ranked by Number of Adherents | accessdate = 3. 7. 2007 | format = HTML}}</ref> Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, [[молитва]] пет пута дневно, [[пост]] у месецу Рамазану, давање милостиње и [[hadžiluk|хаџилук]] (ходочашће у [[Мека|Меку]]) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: [[сунизам|сунитима]] (80%) или [[шиизам|шиитима]] (20%). Ислам је преовлађујућа религија на [[Средњи исток|Средњем истоку]], као и многим државама [[Африка|Африке]] и [[Азија|Азије]]. Муслиманске заједнице постоје такође у [[Србија|Србији]] и земљама [[Балканско полуострво|Балкана]].
 
== Увод ==
После Мухамедове смрти [[632]]. године његови наследници су се звали [[калиф]]и (арапски: заменици), а држава калифат. Под владавином [[праведни калифи|прве четворице калифа]] (632—661. наше ере), биле су освојене [[Сирија]], [[Палестина (регион)|Палестина]] и [[Месопотамија]]: [[Дамаск]] [[635]]. године; а [[Јерусалим]], [[Антиохија]] и [[Басра]] [[638]]. [[Сасанидско царство|Персија]] је побеђена између [[637]]. и [[650]], а [[Египат]] између [[639]]. и [[642]].
 
За првог наследника Мухамеда изабран је [[Ебу Бекр|Абу Бакр]], његов таст и пратилац на хиџри до Медине. Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је [[Омер]] (634—644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници [[Алија]], пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа [[Осман ибн Афан|Осман]] (644—656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. Чланови [[Шиизам|Ши`а Али]] („Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са [[Алија|Али ибн Аби Талибом]].<ref name=autogenerated1 /> Године [[656]]. наше ере, Умајада Османа убија група Алијевих следбеника. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе преузеле вођство у [[Битка код Сифина|бици код Сифина]] на Еуфрату, [[Амр ибн ел Ас|Амр ибн ал-Ас]] је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Велика група из Алијеве војске, [[кариџити]] или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“.<ref name=autogenerated1 /> Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).
[[Датотека:Age of Caliphs.png|300п|мини|лево|Територија калифата око [[750]]. године.]]
Освајања од 661-750. под Умајадима из Дамаска укључила су [[Авганистан]], велики део северне Африке и Шпанију. Берберска племена северне Африке била су преобраћена убеђивањем, иако ће наредних векова манифестовати своју етничку посебност прихватањем јереси каква је кариџитска. Године [[711]]. наше ере, муслиманска војска прешла је Ифрикију (Северна Африка) и стигла до Магриб ал-акса, екстремне западне тачке. Уз помоћ византијског намесника Сеуте и градских Јевреја које су прогањали визиготски хришћани, муслимани су кренули у освајање ал-Андалуза, на Иберијском полуострву. Падом визиготске престонице Толеда, муслимани су загосподарили целом територијом западно од Пиринеја. Граница њихове експанзије су биле планине, нарочито пошто је Карло Мартел код Поатјеа ([[732]]) ставио тачку на њихово напредовање у Прованси. Скинути са трона [[750]]. године од стране багдадских Абасида, последњи [[Омејадски калифат|Умајади]] су пронашли уточиште у, водом богатој, Андалузији. Године 827. наше ере, Аглабиди из Ифрикије започели су освајање Сицилије и Јужне Италије. Византијска војска их је протерала са копна, али острво је освојено 902. године. Нормани су га касније заузели 1091. године.
Калифат Кордове био је престоница напредне цивилизације од 756. до 1031, када је постао жртва анархичних „партијских краљева“, током чијих су владавина хришћанска северна краљевства остварила поновно освајање Шпаније, постижући врхунац освајањем [[1085]]. године, града Толеда. Окупацијом од стране две берберске династије – Алморавида (1090—1145) и Алмохада (1157—1223) - није стављена тачка на тај процес; напротив, муслимани ће се полагано повлачити у сужену јужну зону (Насрид емират Гранаде), и године [[1492]]. победиће их „католички краљеви“.
 
Почев од једанаестог века, водећу снагу ислама представљали су [[Турци]] који су у ислам преведени у [[10. век]]у, а нарочито [[Селџучко царство|Селџуци]] који су контролисали Абасидски калифат после Бујида (1058. године). Прогнали су их [[Монголи]] (преобраћени у ислам око 1300), који су заузели [[Ирак]] али су их зауставили Турци [[Мамелуци]] који су контролисали Египат до османлијског освајања [[1517]]. године. Од петнаестог до деветнаестог века, интересе ислама углавном је представљало моћно [[Османско царство]], основано 1301. године у Малој Азији. Османлије су [[1453]]. године заузеле [[Константинопољ]], који је постао њихова престоница (Истанбул). На истоку, Турци Мамелуци основали су султанат Делхи (1206—1526). Између 1526. и 1658. године, цела [[северна Индија]] биће у власти исламског царства Великих Могула, потомака Монгола. Индонезија и Малезија су биле највећим делом преведене у ислам преко трговинских путева који су их повезивали са муслиманским земљама. Исто се десило и са неким областима у суб-сахарској Африци.
 
=== Поделе ===