Суперфлуиди — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
За флуид се каже да је суперфлуидан све док се у њему не дође до појаве елементарних [[ексцитација]], као што је нпр. појава [[фонон]]а.
 
== ОткрићеИсторијат ==
ТоСуперфлуидност је једна од главних појава која се проучава у [[квантна хидродинамика|квантној хидродинамици]], а открили су је [[1937|1937. године]] [[Пјотр Капица]], и независно од њега Џон Ф. Ален и [[Дон Мисенер]] 1937.у године,течном ахелијуму. описалеУбрзо сунакон што је кроз феноменолошке и микроскопске теорије. Хал и Венен 1950[[1907|1907. године]] извели[[Камерлих суОнес]] експериментеу доказивајућилабораторији постојањеу количине[[Лајден]]<nowiki/>у вртложнихоткрио редова.да Рејфилдхелијум иможе Реифда 1960.постоји доказивалиу сутечном постојањеагрегатном вртложних кругова.стању, Пакардпримећено је посматраода пресецањетечни вртложниххелијум редоваима санеобичне слободнеособине. површине флуидаКапица, и АвенелАлен и ВарокуаксМисенер су проучавалипотпуну Јозеповодсутност ефекатвисконзности у супертечном флуидухелијуму, хелијума-4.односно Кадапроток сеу хелијумпотпуности доведебез натрења, температуруназвали од -274.4&nbsp;°Cсуперфлуидност, почињеа дапојаву сеобјаснили феноменолошки и микроскопском крећетеоријом.
 
[[Фриц Лондон]] је претпоставио да би појава суперфлуидности могла бити повезана са до тада експериментално непотврђеном теоријом да идеални [[Бозони|бозонски гас]] на ниским температурама (изузетно ниским температурама од испод неколико [[Келвин|Келвина]]) подлеже ефекту [[Бозе-Ајнштајнов кондензат|Бозе-Ајнштајнове кондензације]]. Лондон је такође претпоставио да би суперфлуидност могла бити повезана са [[Суперпроводност|суперпроводношћу]] која је као појава откривена годинама пре, претпостављајући да се суперпроводност може видети као суперфлуидност [[Електрон|електронског гаса]] у [[Метал|металу]]. Лондон је заједно са [[Ласло Тиса|Ласлом Тисом]] предложио опис суперфлуидне фазе моделом два флуида - једног обичног флуида и једног у којем су атоми кондензовани који одговара суперфлуидној компоненти. Значајан допринос опису суперфлуидности приписује се Леву Ландау који је 1941. године по идеји модела два флуида али са оригиналном микроскопском идејом описао суперфлуид преко две врсте тада познатих квазичестичних ексцитација - [[Фотон|фотона]] и [[Ротон|ротона]].
 
1950-их година Ричард Фејнман је испитивао повезаност суперфлуидности течног хелијума са бозонском статистиком која описује молекуле хелијумског гаса или флуида. Онсагер и Фејнман су независно један од другог предвидели појаву вортекса, односно вртлога, у суперфлуидном систему, те да је флукс коју сваки може поседовати строго квантован, односно одређена до на умножак одређеног минималног флукса. Ова теоретска предвиђања су експериментално потврдили Хал и Венен су [[1950|1950. године]]. Рејфилд и Реиф 1960. су доказали су постојање вортекса.
 
Позната БЦС теорија суперпроводности коју су 1957. године предложили Бардин, Купер и Шрифер допринела је разумевању и повезивању суперпроводности и суперфлуидности. Квантизација флукса је пронађена и у суперпроводницима типа ||.<ref name=":0">{{Cite web|url=https://cds.cern.ch/record/808382/files/p363.pdf|title=THE PHYSICS OF SUPERFLUID HELIUM|last=Vinen|first=W. F.|date=|website=cds.cern.ch|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=}}</ref>
 
Пакард је посматрао пресецање вртложних редова са слободне површине флуида, и Авенел и Варокуакс су проучавали Јозепов ефекат у суперфлуиду хелијума-4. Када се хелијум доведе на температуру од -274.4&nbsp;°C, почиње да се креће.<ref name=":0" />
 
== Неке теорије ==