Википедија

Риста Одавић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 1:
{{радови у току}}
{{Биографија
'''Риста''' или '''Ристо Одавић''' ([[Београд]], 19/31. август 1870{{напомена|према неким изворима рођен је 23. августа 1873.}} — [[Београд]], 17. јун 1932.) је био гимназијски професор, књижевник, драматург Народног позоришта у Београду, шеф пресбироа, политичар, народни посланик, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, управник Државне архиве (1924—1929), културни радник, документариста.▼
| име = Риста Одавић
| слика =
| опис_слике =
| датум_рођења = {{датум рођења|1870|08|31}}
| место_рођења = [[Београд]]
| држава_рођења = {{застава|Кнежевина Србија}}
| датум_смрти = {{датум смрти|1932|06|17|1870|08|31}}
| место_смрти = Београд
| држава_смрти = {{застава|Краљевина Југославија}}
| узрок_смрти =
| гробно_место =
| коорд_гробног_места =
| потпис =
}}
 
▲'''Риста''' или '''Ристо Одавић''' ([[Београд]], 19/31. август 1870{{напомена|према неким изворима рођен је 23. августа 1873.}} — [[Београд]], 17. јун 1932.) је био гимназијски професор, књижевник, драматург Народног позоришта у Београду, шеф пресбироаПресбироа Министарства иностраних послова, политичар, народни посланик, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, управник Државне архиве (1924—1929)Архиве, културни радник, документариста.
 
== Биографија ==
Линија 18 ⟶ 34:
Министар просвете га је као напредног младог професора посало годину дана (1897—1898) на студије [[Етнографија|етнографије]] и [[Дијалектологија|дијалектологије]] у [[Лајпциг]]у (1897—1898).{{sfn|Петровић|1928|p=206}}{{sfn|Рељић|1997}}
По повратку са студија постао је најпре суплент (1898), а затим редовни професор (1901) [[Прва београдска гимназија|Прве мушке гимназије]].{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}
Рано је почео да пише песме, приповетке, књижевне и политичке чланке.{{sfn|Петровић|1928|p=206}} Преводио је са руског, немачког и француског језика. Посебно се бавио препевима.{{sfn|Рељић|2008}} Своје радове није објављивао у посебним издањима, већ су остали расути по разним часописима и листивима.{{sfn|Петровић|1928|p=206}} Пионирски се бавио и позоришном историографијом, прикупљајући драгоцену грађу о знаменитим српским позоришним ствараоцима, коју је објавио у [[Народна енциклопедија|Народној енциклопедији]] [[Станоје Станојевић|Станоја Станојевића]]. У његовим преводима, повремено и у његовој адаптацији, штампана су и приказивана на сценама дела [[Еурипид]]а, [[Гете]]а, [[Герхарт Хауптман|Хауптмана]], Л. Амфитеатрова и [[Толстој]]а.
 
Био је власник и уредник листа „Нова Искра”, основаног почетком 1899. године, који је око себе окупљао ауторе српске, а затим и југословенске мисли, као што су [[Михаило Валтровић]], [[Миленко Веснић]], [[Милан Грол]], [[Радоје Домановић]], [[Тихомир Ђорђевић]], [[Јован Јовановић Змај]], [[Војислав Илић]], [[Слободан Јовановић]], [[Стојан Новаковић]], [[Павле Поповић]],[[Владислав Ф. Рибникар|Владислав Рибникар]], [[Јован Скерлић]].{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} У листу су објављиване и критике о позоришним представама, извештаји о позоришном животу, прикази и оцене књига и библиографски прилози.{{sfn|Рељић|2008}} Овај лист је међу првима увео [[фотографија|фотографију]] као независну форму. Риста Одавић је још од првог броја (1899) позивао фотоаматере на сарадњу. Одиграо је улогу пропагатора аматерске фотографије. У часопису је постојала рубрика „Наше дике“, у којој је објављивао извесну, мада често и наивну анализу фотографије.{{sfn|Дебељковић|2001}} Лист је 1902. први у Србији објавио фотографију у техници тробојне штампе.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Био је велики љубитељ фотографије, члан Клупског одбора Клуба фотографских аматера, уз [[МАрко николић|Марка Николића]], [[Јован Цвијић|Јована Цвијића]], [[Марко Мурат|Марка Мурата]], [[Драгутин Дероко|Драгутина Дерока]] и друге. Бавио се и сакупљањем старих фотографија.{{sfn|Рељић|1997}}
Био је велики љубитељ фотографије, члан Клупског одбора Клуба фотографских аматера, уз [[МАрко николић|Марка Николића]], [[Јован Цвијић|Јована Цвијића]], [[Марко Мурат|Марка Мурата]], [[Драгутин Дероко|Драгутина Дерока]] и друге. Бавио се и сакупљањем старих фотографија.{{sfn|Рељић|1997}}
 
Истовремено је сарађивао у „[[Политика (новине)|Политици]]”, „[[Звезда (часопис)|Звезда]]”, листу радикала „Самоуправи”,{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} [[Босанска вила|Босанској вили]], [[Бранково коло|Бранкова кола]],{{sfn|Петровић|1928|p=206}} „Самоуправа“, радикални алманах „Пашић“ и другима уређивао је и листове „Дело”, лист за науку, књижевност и друштвени живот (1910—1911) и „[[Новине србске|Српске новине]]”.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}
Преводио је са руског, немачког и француског језика. Посебно се бавио препевима.{{sfn|Рељић|2008}}
Министар просвете, [[Љубомир Ковачевић]], га је 21. јануара 1902. године поставио за драматурга [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта у Београду]]. Ову дужност, као референта за све књижевне и уметничке послове, што је делимично делимично укључивало и функцију управника позоришта је обављао у два наврата 1902—1903. и 1907—1909. Заједно са управником Позоришта и Књижевно-уметничким одбором, старао се о репертоару позоришта. За позориште је адаптирао више комада и написао драме.{{sfn|Рељић|1997}} Написао је драмску триологију „Дух наших духова”, „Хеј Словени” и „Под крстом”, која се након рата изводила у Народном позоришту. Посебно је била позната „Хеј Словени”, која је изведена у [[Ниш]]у одмах након [[Колубарска битка|Колубарске битке]] (1914).{{sfn|Петровић|1928|p=206}}
 
 
Заједно са [[Љуба Давидовић|Љубом Давидовићем]], [[Мирослав Спалајковић|Мирославом Спалајковићем]], [[Миле Павловић Крпа|Милетом Павловићем]] и [[Божа Марковић]], био је сведок из Краљевине Србије у [[Фридјунгов процес|Фридјунговом процесу]], чији је главни претрес одржан крајем 1909. у Бечу. Тужбу су покренули челници [[Хрватско-српска коалиција|Хрватско-српске коалиције]], за клевету у серији чланака објављених марта 1909. у бечком листу „Нова слободна штампа”, у време [[Велеиздајнички процес (1909)|Велеиздајничког процеса]]. Аутор чланка је био бечки историчар и члан Царске академије наука Хајнрих Фридјунг (нем. Heinrich Friedjung). Он је на основу фалсификованих докумената тврдио да су четворица неименованих чланова [[Хрватско-српска коалиција|Хрватско-српске коалиције]] за своје политичко деловање примали новац од Министарства иностраних дела Краљевине Србије.
 
У [[ПрвомПрви светски ратПрвом светском рату]] је прошао кроз [[Албанска голгота|Албанску голготу]], а затим се преко [[Солун]]а и [[Марсеј]]а пребацио у [[Париз]], где је организовао канцеларију за прихватање и школовање српске избегличке деце. Током боравка у Француској бавио се проучавањем, затим је постао директор матурског течаја у [[Аркеј]] [[Кашан (Долина Марне)|Кашану]]. На француском је објавио збирку народних пословица на француском и оглед „Библиографија о Србима, Хрватима и Словенцима” (1918{{sfn|Петровић|1928|p=206}}). Боравак у Француској је искористио и за проучавање устројства народне библиотеке, музеја, позоришта и архива.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}
 
Године 1924. је објавио збирку успомена{{sfn|Петровић|1928|p=206}} „Нада српске голготе”, састављену од најбољих делова писмених задатака избегле деце 1915. у Француску, важно сведочанство о њиховој патњи у рату.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}
 
Са [[Никола Пашић|Николом Пашићем]] се новембра 1918. године вратио у Србију, у својству шефа Пресбироа Министарства иностраних послова. затим је 1920. постао управник Државне штампарије, а 1921. изабран је за народног посланика и секретара Уставотворне скупштине у Бањалучком округу. Године 1921. био је члан делегације која је у Паризу уручила повеље председнику владе и председнику Републике Француске, као почасним грађанима Београда {{sfn|Рељић|1997}}
Са Николом Пашићем се новембра 1918. године се вратио у Србију, у својству шефа пресбироа. У периоду 1919—1923 је био одборник [[Београдске општине]], народни посланик, управник Државне штампарије. Године 1923. је именован за начелника Уметничког одељења у Министарству просвете, на место [[Бранислав Нушић|Нушића]] који се на сопствени захтев пензионисао.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Као начелник је учествовао у прославама рада [[Станислав Бинички|Станислава Биничког]], првог директора Београдске опере, као и Бранислава Нушића, ангажовао се око приређивања концерта словеначког пијанисте Антона Троста у Београду, отворио је Другу изложбу карикатуре у Европи, која је одржана у Београду (1924) и том приликом је одржао предавање.{{sfn|Рељић|1997}}▼
 
▲Са Николом Пашићем се новембра 1918. године се вратио у Србију, у својству шефа пресбироа. У периоду 1919—1923 је био одборник [[Београдске општине]], народни посланик, управник Државне штампарије. Године 1923. је именован за начелника Уметничког одељења у Министарству просвете, на место [[Бранислав Нушић|Нушића]] који се на сопствени захтев пензионисао.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Као начелник је учествовао у прославама рада [[Станислав Бинички|Станислава Биничког]], првог директора Београдске опере, као и Бранислава Нушића, ангажовао се око приређивања концерта словеначког пијанисте Антона Троста у Београду, отворио је Другу изложбу карикатуре у Европи, која је одржана у Београду (1924) и том приликом је одржао предавање.{{sfn|Рељић|1997}}
Два пута је био директор Државног Архива. Први пут након рата, у коме је много страдао постојећи архивски фонд и затим поново {{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} 9. новембра 1924. и на тој функцији је остао до пензионисања.{{sfn|Рељић|1997}}
 
Као директор Државног Архива у Београду уложио је сав свој ауторитет, знање и енергију у формирање архива у [[Нови Сад|Новом Саду]] и [[Скопље|Скопљу]].{{sfn|Предојевић|2011|p=133}} Одлуком министра просвете од 28. јануара 1925. упућен је у Нови Сад и Скопље ради прикупљања грађе за оснивање архива, а наредне године ангаживао се на организацији њиховог рада, због чега се сматра њиховим иницијатором и суштинским оснивачем.{{sfn|Рељић|1997}}
 
Године 1925. боравио је у [[Брисел]]у, где је проучавао зграду и уређење белгијске Националне архиве, као и начине за конзервацију архивских докумената.{{sfn|Рељић|1997}} По угледу на зграде у [[Брисел]]у и Паризу је дошао на идеју о изградњи [[Зграда Архива Србије|Зграде Државног Архива]]. Од Београдске општине је добио земљиште на простору између Правног и Техничких факултета. Пројекат за зграду је урадио [[Никола Краснов]] 1925. На Одавићев захтев је јуна 1927. одобрен новац за кредитирање пројекта, а зграда је већ 1928. године била под кровом.{{sfn|Рељић|1997}} За потребе прилазу згради, после тога је тражио уређење улице која пролази испред Архиве и средства за набавку намештаја за зграду.{{sfn|Рељић|1997}} Направљена је нова улицу, под називом Владикина. Зграда је проглашена за непокретно културно добро.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}▼
формирање архива у [[Нови Сад|Новом Саду]] и [[Скопље|Скопљу]].{{sfn|Предојевић|2011|p=133}} Одлуком министра просвете од 28. јануара 1925. упућен је у Нови Сад и Скопље ради прикупљања грађе за оснивање архива, а наредне године ангаживао се на организацији њиховог рада, због чега се сматра њиховим иницијатором и суштинским оснивачем.{{sfn|Рељић|1997}}
 
Године 1925. боравио је у [[Брисел]]у, где је проучавао зграду и уређење белгијске Националне архиве, као и начине за конзервацију архивских докумената.
 
▲По угледу на зграде у [[Брисел]]у и Паризу је дошао на идеју о изградњи [[Зграда Архива Србије|Зграде Државног Архива]]. Од Београдске општине је добио земљиште на простору између Правног и Техничких факултета. Пројекат за зграду је урадио [[Никола Краснов]] 1925. На Одавићев захтев је јуна 1927. одобрен новац за кредитирање пројекта, а зграда је већ 1928. године била под кровом.{{sfn|Рељић|1997}} За потребе прилазу згради, после тога је тражио уређење улице која пролази испред Архиве и средства за набавку намештаја за зграду.{{sfn|Рељић|1997}} Направљена је нова улицу, под називом Владикина. Зграда је проглашена за непокретно културно добро.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}
После посете Националне архиве у Паризу (1929) изнео је своје мишљење министру просвете о потреби снимања докумената о прошлости српског народа, која се чувају у француским депоима. Такође је радио на доношењу Закона о државним архивима.
Пензионисао се 19. септембра 1929.{{sfn|Рељић|1997}}
 
Умро је усред усхићења и клицања, после одржаног говора на прослави педесетогодишњице ђачке литерарне дружине „Јавор“ Треће београдске гимназије, 17. априла 1932. године.{{sfn|Рељић|1997}} Сахрањен је свечано следећег дана,{{sfn|Политика|18. 4. 1932|p=4}} уз присуство преставника радикала, Народног позоришта, Професорског удружења, његових бивших ученика. {{sfn|Политика|19. 4. 1932|p=11}} На његовој гробници на [[Ново гробље у Београду|Новом гробљу у Београду]] налази се мушко попрсје, дело [[Симеон Роксандић|Симеона Роксандића]] из 1912. године.{{sfn|Секулић|2013|p=181}}
Риста је, у знак сећања на родитеље, основао је „Фонд Јована и Јулијане Одавић“, чијом имовином је располагала [[САНУ|Академија наука]].{{sfn|Бачко|22. 10. 2015}}
СупругаЊегова Ангелинасупруга била је Анђелија или Анђела, ћерка гвожђарког трговца Светозара Јанковића.{{sfn|Бачко|22. 10. 2015}} Она је 1949. година написала биографију о Ристи Одавићу.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Рукопис се чува у Личном фонду Ристе Одавиће у Архиву Србије, у Архиву Србије, који је 1994. године проглашен за културно добро од изузетног значаја. Фонд садржи рукописе његових дела, редакцијски материјал часописа, документа о Народном позоришту, исписе и преписе старих докумената, преписку, фотографије из приватног и јавног, културних живота.{{sfn|Рељић|2008}}▼
 
▲Супруга Ангелина или Анђела је 1949. година написала биографију о Ристи Одавићу.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Рукопис се чува у Личном фонду Ристе Одавиће у Архиву Србије, у Архиву Србије, који је 1994. године проглашен за културно добро од изузетног значаја. Фонд садржи рукописе његових дела, редакцијски материјал часописа, документа о Народном позоришту, исписе и преписе старих докумената, преписку, фотографије из приватног и јавног, културних живота.{{sfn|Рељић|2008}}
== Одликовања ==
За свој рад је одликован:
Линија 56 ⟶ 66:
* [[Краљевски орден Белог орла|Орденом Белог орла]] V и IV реда
* [[Национални орден Легије части|Орденом Легије части]] V реда
== Дела ==
=== Преводи ===
 
* ''„Евгеније Оњегин“'' од [[Пушкин]]а (1893)
* ''„Утопљено звоно“'', драмска поема од [[Герхарт Хауптман|Герхарта Хауптмана]] (1905)
* ''„[[Алкеста]]“'', прерада од [[Еурипид]]а (1904)
* ''„Стара врлина“'', драма од [[Александар Валентинович Амфитеатров|Амфитеатрова]] (1906)
* ''„Звуци руске лирике“'', антологија (1914)
* ''„Фауст“'' од Гетеа, остао у рукопису, представа приређена за позориште и премијерно приказана 16. децембра 1932.44)
 
* ''„Корневилска звона”'' ({{јез-фра|Les Cloches de Corneville}}), романтично-комична [[оперета]] у 3 чина
 
=== Сопствена дела ===
 
* ({{јез-фра|Essai de bibliographie française sur les Serbes, Croates et Slovènes depuis le commencement de la guerre actuelle}}) - „Оглед француске библиографије о Србима, Хрватима и Словенцима“ (1918)
* „Нада српске голготе“, збирка успоменака и бележака српске деце која су 1915. избегле у Француску (1924)
* Драмска триологија „Дух наших дедова“: „Хеј Словени“, „Под крстом“, „После ослобођења“
 
== Напомене ==
Линија 72 ⟶ 99:
* {{cite book |ref = harv |last1=Рељић |first1=Јелица |title=Риста Одавић - Лични фонд (1787-1949) |date=2008 |publisher=Архив Србије |location=Београд |isbn=9788681511343}}
* {{cite book |ref = harv |last1=Дебељковић |first1=Бранимир |editor-first=Зоран |editor-last=Стефановић |title=Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године |year=2001 |publisher=Јанус : Пројекат Растко |location=Београд |url=http://www.rastko.rs/fotografija/100godina/100-godina_c.html |accessdate=2. 9. 2018}}
 
* {{cite journal|journal = Архивски преглед |ref = harv |last1=Рељић |first1=Јелица |title=Изложба Ристе Ј. Одавић : 1870-1932 |date=1997 |publisher=Архив Србије, Архив Војводине|location=Београд, Нови Сад}}
 
* {{cite journal|ref= {{harvid|Политика|18. 4. 1932}}|editor1-last=Миленовић |editor1-first=Миломир |editor2-last=Тановић |editor2-first=Јован |title=На свечаној седници ђачке дружине „Јавор“ умро је напрасно књижевник Риста Одавић |journal=Политика |date=18. 4. 1932 |volume=8600 |page=4 |url=http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1932/04/18#page/2/mode/1up |accessdate=2. 9. 2018 |location=Београд}}
* {{cite journal|ref= {{harvid|Политика|1819. 4. 1932}} |editor1-last=Миленовић |editor1-first=Миломир |editor2-last=Тановић |editor2-first=Јован |title=Сахрана Ристе Одавића|journal=Политика |date=1819. 4. 1932 |volume=8601 |page=11 |url=http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1932/04/19#page/9/mode/1up|accessdate=2. 9. 2018 |location=Београд}}▼
 
▲* {{cite journal|ref= {{harvid|Политика|18. 4. 1932}} |editor1-last=Миленовић |editor1-first=Миломир |editor2-last=Тановић |editor2-first=Јован |title=Сахрана Ристе Одавића|journal=Политика |date=18. 4. 1932 |volume=8601 |page=11 |url=http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1932/04/19#page/9/mode/1up|accessdate=2. 9. 2018 |location=Београд}}
* {{cite journal |last1=Секулић |first1=Јован |title=Ново гробље у Београду споменичко наслеђе - проблеми и заштита |journal=Наслеђе |year=2013 |volume=5 |pages=181 |url=http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2013/nasledje5/14-jovan-sekulic.pdf |publisher=Завод за заштиту споменика културе града Београда |location=Београд}}</ref>
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Риста_Одавић”