Риста Одавић — разлика између измена

 

== Биографија ==

Рођен је као четврти син у имућној патријахалној породици,{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} од мајке Јулијане, рођене Радивојевић у Земуну 1834. и оца Јована.{{sfn|Бачко|22. 10 2015}}

 

 

У породици је било још петоро деце Андрија (1859–1894), правник, Стеван (1864—1885), пешадијски потпоручник погинуо у [[Српско-бугарски рат (1885)|Српско – бугарском рату]], Петар (1866—1952), књижевник, дипломата, судија, Лазар (1873–1917), пешадијски мајор и ћерка Мара, која је умрла још као дете 1870.{{sfn|Бачко|22. 10. 2015}}

 

Риста је био живахно и бистро дете. Основну школу је учио код [[Саборна црква у Београду|Саборне цркве]], где му је отац преко пута имао радњу. Поред школе се налазила читаоница, у којој је имао прилике да види часописе и чује руски језик.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}

 

Дипломирао је 1894. године. Након тога је постављен за суплента [[Трећа београдска гимназија|Треће мушке гимназије]]. Као млад професор у гимназији је основао ђачко књижевно друштво „Јавор”.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}

Министар просвете га је као напредног младог професора посало годину дана (1897—1898) на студије [[Етнографија|етнографије]] и [[Дијалектологија|дијалектологије]] у [[Лајпциг]]у (1897—1898).{{sfn|Петровић|1928|p=206}}{{sfn|Рељић|1997}}

По повратку са студија постао је најпре суплент (1898), а затим редовни професор (1901) [[Прва београдска гимназија|Прве мушке гимназије]].{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}

 

Био је власник и уредник листа „Нова Искра”, основаног почетком 1899. године, који је око себе окупљао ауторе српске, а затим и југословенске мисли, као што су [[Михаило Валтровић]], [[Миленко Веснић]], [[Милан Грол]], [[Радоје Домановић]], [[Тихомир Ђорђевић]], [[Јован Јовановић Змај]], [[Војислав Илић]], [[Слободан Јовановић]], [[Стојан Новаковић]], [[Павле Поповић]],[[Владислав Ф. Рибникар|Владислав Рибникар]], [[Јован Скерлић]].{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} У листу су објављиване и критике о позоришним представама, извештаји о позоришном животу, прикази и оцене књига и библиографски прилози.{{sfn|Рељић|2008}} Овај лист је међу првима увео [[фотографија|фотографију]] као независну форму. Риста Одавић је још од првог броја (1899) позивао фотоаматере на сарадњу. Одиграо је улогу пропагатора аматерске фотографије. У часопису је постојала рубрика „Наше дике“, у којој је објављивао извесну, мада често и наивну анализу фотографије.{{sfn|Дебељковић|2001}} Лист је 1902. први у Србији објавио фотографију у техници тробојне штампе.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Био је велики љубитељ фотографије, члан Клупског одбора Клуба фотографских аматера, уз [[МАрко николић|Марка Николића]], [[Јован Цвијић|Јована Цвијића]], [[Марко Мурат|Марка Мурата]], [[Драгутин Дероко|Драгутина Дерока]] и друге. Бавио се и сакупљањем старих фотографија.{{sfn|Рељић|1997}}

Истовремено је сарађивао у „[[Политика (новине)|Политици]]”, „[[Звезда (часопис)|Звезда]]”, листу радикала „Самоуправи”,{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} [[Босанска вила|Босанској вили]], [[Бранково коло|Бранкова кола]],{{sfn|Петровић|1928|p=206}} „Самоуправа“, радикални алманах „Пашић“ и другима уређивао је и листове „Дело”, лист за науку, књижевност и друштвени живот (1910—1911) и „[[Новине србске|Српске новине]]”.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}

Министар просвете, [[Љубомир Ковачевић]], га је 21. јануара 1902. године поставио за драматурга [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта у Београду]]. Ову дужност, као референта за све књижевне и уметничке послове, што је делимично делимично укључивало и функцију управника позоришта је обављао у два наврата 1902—1903. и 1907—1909. Заједно са управником Позоришта и Књижевно-уметничким одбором, старао се о репертоару позоришта. За позориште је адаптирао више комада и написао драме.{{sfn|Рељић|1997}} Написао је драмску триологију „Дух наших духова”, „Хеј Словени” и „Под крстом”, која се након рата изводила у Народном позоришту. Посебно је била позната „Хеј Словени”, која је изведена у [[Ниш]]у одмах након [[Колубарска битка|Колубарске битке]] (1914).{{sfn|Петровић|1928|p=206}}

 

Заједно са [[Љуба Давидовић|Љубом Давидовићем]], [[Мирослав Спалајковић|Мирославом Спалајковићем]], [[Миле Павловић Крпа|Милетом Павловићем]] и [[Божа Марковић]], био је сведок из Краљевине Србије у [[Фридјунгов процес|Фридјунговом процесу]], чији је главни претрес одржан крајем 1909. у Бечу. Тужбу су покренули челници [[Хрватско-српска коалиција|Хрватско-српске коалиције]], за клевету у серији чланака објављених марта 1909. у бечком листу „Нова слободна штампа”, у време [[Велеиздајнички процес (1909)|Велеиздајничког процеса]]. Аутор чланка је био бечки историчар и члан Царске академије наука Хајнрих Фридјунг (нем. Heinrich Friedjung). Он је на основу фалсификованих докумената тврдио да су четворица неименованих чланова [[Хрватско-српска коалиција|Хрватско-српске коалиције]] за своје политичко деловање примали новац од Министарства иностраних дела Краљевине Србије.

 

 

Године 1924. је објавио збирку успомена{{sfn|Петровић|1928|p=206}} „Нада српске голготе”, састављену од најбољих делова писмених задатака избегле деце 1915. у Француску, важно сведочанство о њиховој патњи у рату.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}

 

 

Године 1923. је именован за начелника Уметничког одељења у Министарству просвете, на место [[Бранислав Нушић|Нушића]] који се на сопствени захтев пензионисао.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} Као начелник је учествовао у прославама рада [[Станислав Бинички|Станислава Биничког]], првог директора Београдске опере, као и Бранислава Нушића, ангажовао се око приређивања концерта словеначког пијанисте Антона Троста у Београду, отворио је Другу изложбу карикатуре у Европи, која је одржана у Београду (1924) и том приликом је одржао предавање.{{sfn|Рељић|1997}}

Два пута је био директор Државног Архива. Први пут након рата, у коме је много страдао постојећи архивски фонд и затим поново{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}} 9. новембра 1924. и на тој функцији је остао до пензионисања.{{sfn|Рељић|1997}}

 

Године 1925. боравио је у [[Брисел]]у, где је проучавао зграду и уређење белгијске Националне архиве, као и начине за конзервацију архивских докумената.{{sfn|Рељић|1997}} По угледу на зграде у [[Брисел]]у и Паризу је дошао на идеју о изградњи [[Зграда Архива Србије|Зграде Државног Архива]]. Од Београдске општине је добио земљиште на простору између Правног и Техничких факултета. Пројекат за зграду је урадио [[Никола Краснов]] 1925. На Одавићев захтев је јуна 1927. одобрен новац за кредитирање пројекта, а зграда је већ 1928. године била под кровом.{{sfn|Рељић|1997}} За потребе прилазу згради, после тога је тражио уређење улице која пролази испред Архиве и средства за набавку намештаја за зграду.{{sfn|Рељић|1997}} Направљена је нова улицу, под називом Владикина. Зграда је проглашена за непокретно културно добро.{{sfn|Код два бела голуба|14. 12. 2015}}

После посете Националне архиве у Паризу (1929) изнео је своје мишљење министру просвете о потреби снимања докумената о прошлости српског народа, која се чувају у француским депоима. Такође је радио на доношењу Закона о државним архивима.

 

Умро је усред усхићења и клицања, после одржаног говора на прослави педесетогодишњице ђачке литерарне дружине „Јавор“ Треће београдске гимназије, 17. априла 1932. године.{{sfn|Рељић|1997}} Сахрањен је свечано следећег дана,{{sfn|Политика|18. 4. 1932|p=4}} уз присуство преставника радикала, Народног позоришта, Професорског удружења, његових бивших ученика. {{sfn|Политика|19. 4. 1932|p=11}} На његовој гробници на [[Ново гробље у Београду|Новом гробљу у Београду]] налази се мушко попрсје, дело [[Симеон Роксандић|Симеона Роксандића]] из 1912. године.{{sfn|Секулић|2013|p=181}}

Риста је, у знак сећања на родитеље, основао је „Фонд Јована и Јулијане Одавић“, чијом имовином је располагала [[САНУ|Академија наука]].{{sfn|Бачко|22. 10. 2015}}

 

== Одликовања ==