Република Српска — разлика између измена

| главни град = {{Br separated entries | [[Сарајево (Источно Сарајево)|Сарајево]]<ref name="Устав">{{cite web | url = http://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/ustav/cir/ustav_republike_srpske.pdf | title = Устав Републике Српске| work = narodnaskupstinars.net| publisher = Народна скупштина Републике Српске| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> <small>([[дејуре]])</small> | [[Бања Лука]] <small>([[дефакто]])</small>}}

| извор_становништво = <ref name="РЗС">{{cite web| title = Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА| url = http://www.rzs.rs.ba/front/article/2283/| work = www2.rzs.rs| publisher = Републички завод за статистику| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

| валута = [[конвертибилна марка]]<ref name="Zakon CBBIH">{{cite web| url = http://www.ads.gov.ba/v2/attachments/2270_zakon_o_centralnoj_banci_1_97.pdf| title = Član 38. Zakona o Centralnoj banci Bosne i Hercegovine | work = ads.gov.ba| accessdate = 15. 1. 2016}}</ref>

| стоти део валуте = 1 фенинг<ref name="Zakon CBBIH"/><ref>{{cite web| title = Kovani novac KM| url = https://www.cbbh.ba/Content/Read/1072?lang=sr| website = www.cbbh.ba| accessdate = 21. 2. 2018}}</ref><ref>Званични сајт Централне банке БиХ: [http://www.cbbh.ba/index.php?id=19&lang=sr Новчанице и кованице КМ], приступљено: 9. јануара 2016. године</ref>

'''Република Српска''', неформално '''Српска''', један је од два [[ентитет (политика)|ентитета]] у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]], поред [[Федерација Босне и Херцеговине|Федерације Босне и Херцеговине]].<ref name='"Устав БиХ"'>{{cite web| title = Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини — Анекс 4 — Устав Босне и Херцеговине Преамбула| url = http://www.oscebih.org/dejtonski_mirovni_sporazum/SR/annex4.htm|archive-url=https://web.archive.org/web/20160326010746/http://www.oscebih.org/dejtonski_mirovni_sporazum/SR/annex4.htm|archive-date = 21. 2. 2018| work = www.oscebih.org| publisher = OSCE| quote = Састав. Босна и Херцеговина састоји се од два ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске (у даљњем тексту "ентитети").}}</ref> Налази се у [[југоисточна Европа|југоисточној Европи]], тачније на западном дијелу [[Балканско полуострво|Балканског полуострва]]. Највећи град је [[Град Бања Лука|Бања Лука]] и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено [[политички систем Републике Српске|политичко]], административно, [[привреда Републике Српске|привредно]] и [[Универзитети у Републици Српској|универзитетско]] средиште.<ref>{{cite web| title=Општи подаци| url=http://www.banjaluka.rs.ba/front/category/63/| work=www.banjaluka.rs| publisher=Град Бања Лука| accessdate = 9. 11. 2017| archive-url=https://web.archive.org/web/20171108205608/http://www.banjaluka.rs.ba/front/category/63/| archive-date = 8. 11. 2017| dead-url=yes| df=}}</ref> Српска се граничи [[Граница (географија)|државном границом]] са [[Србија|Републиком Србијом]], [[Црна Гора|Црном Гором]] и [[Хрватска|Републиком Хрватском]], а [[Међуентитетска линија|међуентитетском линијом]] са Федерацијом Босне и Херцеговине.

Република Српска је члан [[Скупштина европских региона|Скупштине европских регона]],<ref>{{cite web| title = Bosnia and Herzegovina Archives {{!}} Assembly of European Regions| url = https://aer.eu/directory/wpbdp_category/bosnia-and-herzegovina/| website = Assembly of European Regions| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> која пружа подршку регијама у процесу европског проширења и глобализације.<ref name = "еСрпска"/>

[[Представништва Републике Српске у иностранству]] доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству.<ref name = "еСрпска">{{cite web| title = Представништва Републике Српске у иностранству| url = http://www.esrpska.com/contentpage.aspx?kat_id=aed2359a-02f3-46a7-b04c-11954411c8c4&podkat_id=39b00c65-e801-4921-857c-516c55d5841d&page_id=14| work = www.esrpska.com| publisher = еСрпска| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> Република Српска има осам представништва у иностранству и то у: [[Аустрија|Аустрији]], [[Белгија|Белгији]], [[Грчка|Грчкој]], [[Израел]]у, [[Њемачка|Њемачкој]], [[Русија|Русији]], [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Србија|Србији]].<ref>{{cite web| title = Представништва Републике Српске у иностранству| url = http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Predstavnistva/Pages/default.aspx| work = www.vladars.net| publisher = Влада Републике Српске| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

Република Српска етимологију имена темељи на титуларном народу ''[[Срби|Срба]]''.<ref name = "ФНСРС"/><ref>{{cite web| title = Istorija| url = http://www.republikasrpska.net/istorija/| work = www.republikasrpska.net| publisher = Republika Srpska — internet portal| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

На њеном простору кроз историју су постојале многе државе које данас познајемо са придјевом ''Српска'' у имену: [[Српске земље у раном средњем веку|Српска земља]], [[Кнежевина Србија (средњи век)|Српска кнежевина]], [[Српско краљевство|Српска краљевина]], [[Српско царство|Српска царевина]], [[Краљевина Босна|Српска Босна]], [[Српска деспотовина]]. У новом вијеку, поред постојања сусједне [[Србија|Србије]], која етимологију свог имена темељи на имену истог народа,{{sfn|Moravcsik|1967|pp=153, 155}} успостављана је још једна територија са називом истог титуланта: ''[[Држава Словенаца, Хрвата и Срба]]''. На простору ове територије касније су настале посебне државе [[Словенци|Словенаца]] и [[Хрвати|Хрвата]], али пола вијека након тога и двије територије трећепоменутог народа, Срба,<ref name = "ФНСРС"/> и то [[Република Српска Крајина]] (која више не егзистира) и Република Српска. Прије коначног усвајања имена, ''Република Српска'' је првобитно носила име Република српског народа Босне и Херцеговине, затим Српска Република Босна и Херцеговина,<ref name = "ФНСРС"/> да би на крају било предложено и Српска Република,<ref name = "ФНСРС"/><ref>{{cite web| title = Bosnia and Herzegovina| url = https://www.britannica.com/place/Bosnia-and-Herzegovina#ref42671| work = www.britannica.com| publisher = Encyclopaedia Britannica}}</ref><ref>{{cite web| title = Bosnian Serb republic leader dies| url = http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/7021232.stm| work = news.bbc.co.uk| publisher = BBC News| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> али је ипак усвојено садашње име.

Због претјераног истицања њеног пуног имена са префиксом ''Република'', у неким западним гласилима се стекао утисак да Српска и нема скраћено име, па се она у овим медијима скоро искључиво назива пуним именом и то у српској верзији ({{јез-енг|Republika Srpska}}, а не ''-{Republic of Srpska}-'' или скраћено ''-{Srpska}-'').<ref>{{cite web| title = Bosnia echoes to alarming rhetoric| url = http://news.bbc.co.uk/2/hi/8121166.stm| work = news.bbc.co.uk| publisher = BBS News| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref><ref>{{cite web| title = Halting the downward spiral| url = http://www.nytimes.com/2009/02/24/opinion/24iht-edlyon.1.20395827.html?_r=4&| work = www.nytimes.com| publisher = The New York Times| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref><ref>{{cite web| title = Bosnia lurches into a new crisis| url = http://www.theguardian.com/world/2009/may/03/bosnia-war-nationalism-poor-economy| work = www.theguardian.com| publisher = The Guardian| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> Њени утемељивачи<ref>{{cite web| title = Srpska suverenija od Srbije!| url = http://archive.is/uMnrH| work = pressrs| publisher = Press Republika Srpska}}</ref> и званични представници<ref>{{cite web| title = About National Assembly| url = http://www.narodnaskupstinars.net/?q=en/national-assembly/about-national-assembly| publisher = National Assembly of The Republic of Srpska| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref><ref>{{cite web| title = Government of Republic of Srpska| url = http://www.vladars.net/eng/Pages/default.aspx| publisher = Влада Републике Српске| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref><ref>{{cite web| title = Republic of Srpska, President of Republic Milorad Dodik| url = http://www.predsjednikrs.net/?lang=en| publisher = Предсједник Републике Српске| accessdate = 11. 12. 2017}}</ref> ово сматрају потпуно погрешно, а неки интелектуалци и невладине организације покушавају афирмисати и неке нове енглеске кованице за ову територију (као нпр. ''Serbland'').<ref>{{cite web| title = Туђе и наше у језику и иначе| url = http://www.rastko.rs/filologija/bbrboric-jezik/bbrboric-jezik5.html| work = www.rastko.rs| publisher = Пројект Растко| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

Територија Републике Српске налази се између 42° 33' и 45° 16' сјеверне [[географска ширина|географске ширине]] и 16° 11' и 19° 37' источне [[географска дужина|географске дужине]]. Заузима мањи дио јединственог српског етничког простора западно од [[Дрина|Дрине]], односно захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и Харцеговине. Један дио простора Босне и Херцеговине који су претежно насељавали Срби је према [[Дејтонски мировни споразум|Дејтонском споразуму]] остао изван Републике Српске — дио [[Босанска Крајина|Босанске Крајине]], [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрена]], [[Босанска Посавина|Посавине]] и [[Херцеговина|Херцеговине]], дијелови [[Подриње (регија)|Подриња]], сарајевске котлине, те дио [[Јадранско море|Јадранског приморја]]. Република Српска има површину од 25.053 km² или око 49% територије Босне и Херцеговине<ref>{{cite web| title = Географија| url = http://www.predsjednikrs.net/republika-srpska/geografija/| work = www.predsjednikrs.net| publisher = Предсједник Републике Српске| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> на којој живи 1.170.342 становника.<ref name="РЗС"/>

Република Српска спада у групу [[континенталне земље|контитенталних земаља]] — нема излаз на море, што је карактеристика [[Земља (геополитика)|земаља]] са неповољним географским положајем. Међутим, за опстанак и развој неке земље није одлучујуће то да ли има или нема излаз на море (нпр. [[Чешка]], [[Швајцарска]], [[Аустрија]] и др). Република Српска је смјештена на контакту двију великих природно-географских и друштвено-економских регионалних цјелина — [[панонска низија|панонске]] и [[средоземно море|средоземне]]. У саобраћајно-географском смислу овакав њен положај има посебан значај, јер је просјецају виталне комуникационе везе. То се првенствено односи на меридијански правац који међусобно повезаним ријечним долинама [[Босна (река)|Босне]] и [[Неретва|Неретве]], пресијецајући [[Динарске планине|динарски планински комплекс]] повезује [[Средња Европа|средњоевропску]] и средоземну макрорегију. Ништа мањег значаја није нити упоредни правац који повезује Републику Српску са [[Балканско полуострво|средњобалканским]] и [[Западна Европа|западноевропским]] простором. У том погледу је неопходно истаћи важност излаза Републике Српске на ријеку [[Сава|Саву]] којом се веже на европску ријечну саобраћајницу [[Канал Рајна—Мајна—Дунав|Рајна—Мајна—Дунав]]. Дакле, простор Републике Српске представља спону панонског и [[Јадранско море|јадранског]] басена са једне стране, и западне Европе и средишњег [[Балканско полуострво|Балкана]], с друге стране. Тако детерминисан њен [[геополитички положај|положај у геополитичком смислу]] има двојак карактер — у мирнодопским приликама он је позитиван, док у ратним условима, нарочито ако се има у виду издуженост и изломљеност граница он постаје изузетно неповољан.<ref>{{cite web| url = http://www.republikasrpska.net/srpska/geografija/ | title = Geografija Republike Srpske| publisher = |date= | accessdate = 29. 1. 2015}}</ref>

Јужни дио Републике Српске, односно простор [[Херцеговина|Херцеговине]] (Хумине) има [[средоземна клима|средоземну климу]], док се простор [[Опутне Рудине|Рудина]] одликује прелазном варијантом између климе Хумина и планинске климе.<ref>{{cite web| url = http://www.republikasrpska.net/srpska/klima/ | title = Klima Republike Srpske| publisher = |date= | accessdate = 29. 1. 2015}}</ref> Клима Хумина се одлукује утицајем са мора, па су љета врло топла а зиме доста благе. Просјечна годишња температура се креће од 14&nbsp;°C до 16&nbsp;°C. У овоме поднебљу је смјештен најтоплији град Републике Српске и Босне и Херцеговине Град [[Требиње]]. Распоред падавина је неповољан, пошто [[киша|кише]] највише падају у јесен и у зиму а најмање у љето, када се јављају и краћи сушни периоди. Кишне падавине доминирају над сњежним. За разлику од оваквих климатских одлика херцеговачких хумина, климу Рудина углавном карактеришу ниже љетне температуре и знатне зимске сњежне падавине.

Вегетација Републике Српске се одлукује великом разноликошћу, што је највећим дијелом посљедица климатских услова. Посебан значај има [[шума|шумски]] комплекс, а међу најраспрострањеније спада подручје климазоналне вегетације [[храст]]ових шума. На сјеверу, уз обалу ријеке [[Сава|Саве]] и њених већих притока налази се појас [[храст лужњак|храста лужњака]] који је мјестимично испрекидан шумама [[храст китњак|храста китњака]] и обичног [[граб (дрво)|граба]].<ref>{{cite web| url = http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/EKONOMSKA-I-SOCIJALNA-SLIKA-REPUBLIKE-SRPSKE-I/lat/10598.html| title = Ekonomska i socijalna slika Republike Srpske| publisher = Glas Srpske| date = |accessdate = 29. 1. 2015}}</ref> Просторно, овај појас се наставља на шумски појас у [[Славонија|Славонији]] познат под називом „славонске храстове шуме”. Јужније, на брежуљкастим и уздигнутијим просторима, налази се шумска заједница храста китњака и обичног граба, а мјестимично су се развиле и [[буква|букове шуме]] претпланинског појаса.

| style="text-align:right" | 1965.<ref name="Дани плавичасте љепотице">{{cite web | url = http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=14319| title = Дани плавичасте љепотице | author = |authorlink= | vauthors = |date = 11. 8. 2011. | format = |work= | publisher = Радио телевизија Републике Српске | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 11. 8. 2011}}</ref>

{{location map|Republika Srpska| label = |position=left| float = left| width = 100| lat = 43.346806| long = 18.690889| caption = }}

| style="text-align:right" | 1967.<ref>{{cite web| url = http://www.npkozara.com/index.php?option=com_content&view=article&id=46&Itemid=34&lang=sr | title = Национални парк Козара| publisher = |date=| accessdate = 29. 1. 2015}}</ref>

{{location map|Republika Srpska| label = |position=left| float = left| width = 100| lat = 45.008333| long = 16.891667| caption = }}

| [[Прашума Јањ|Строги резерват природе прашума Јањ]]<ref name=nasljedje>{{cite web| title = Zaštićena područja prirode u Bosni i Hercegovini| url = http://www.nasljedje.org/sr_RS/prirodno-nasljedje/266| work = www.nasljedje.org| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

| style="text-align:right" | [[1960е|1960-их]]<ref>{{cite web| title = Prašuma Janj {{!}} JU Turistička Organizacija Šipovo| url = http://sipovo-tourism.com/V2/prauma-janj/| website = sipovo-tourism.com| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

{{location map|Republika Srpska| label = |position=left| float = left| width = 100| lat = 44.270416 | long = 17.096701| caption = }}

| style="text-align:right" | [[1956]].<ref>{{cite web| title = ПРАШУМА "ЛОМ"| url = http://www.drinic.rs.ba/cirilica/lom.htm| work = www.drinic.rs| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

{{location map|Republika Srpska| label = |position=left| float = left| width = 100| lat = 44.458555 | long = 16.455428| caption = }}

| style="text-align:right" | [[2008]].<ref>{{cite web| title = Посебни резерват природе „Громижељ“| url = http://ekulturars.com/p%D0%BE%D1%81%D0%B5bhi-p%D0%B5z%D0%B5pb%D0%B0t-ppip%D0%BEd%D0%B5-%E2%80%9Egp%D0%BEmiz%D0%B5l%E2%80%9C,233.html|archive-url=https://web.archive.org/web/20151222130545/http://ekulturars.com/p%D0%BE%D1%81%D0%B5bhi-p%D0%B5z%D0%B5pb%D0%B0t-ppip%D0%BEd%D0%B5-%E2%80%9Egp%D0%BEmiz%D0%B5l%E2%80%9C,233.html|archive-date = 21. 2. 2018| work = ekulturars.com| accessdate = 11. 12. 2017}}</ref>

{{location map|Republika Srpska| label = |position=left| float = left| width = 100| lat = 44.885239| long = 19.344070| caption = }}

| style="text-align:right" | [[2011]].<ref>{{cite web| title = Посебни резерват природе „Лисина“| url = http://ekulturars.com/p%D0%BE%D1%81%D0%B5bhi-p%D0%B5z%D0%B5pb%D0%B0t-ppip%D0%BEd%D0%B5-%E2%80%9Eli%D1%81ih%D0%B0%E2%80%9C,235.html|archive-url=https://web.archive.org/web/20151222110604/http://ekulturars.com/p%D0%BE%D1%81%D0%B5bhi-p%D0%B5z%D0%B5pb%D0%B0t-ppip%D0%BEd%D0%B5-%E2%80%9Eli%D1%81ih%D0%B0%E2%80%9C,235.html|archive-date = 21. 2. 2018| work = ekulturars.com| accessdate = 11. 12. 2017}}</ref>

{{location map|Republika Srpska| label = |position=left| float = left| width = 100| lat = 44.379239| long = 17.040798| caption = }}

Територија данашње Републике Српске је настањена од времена [[неолит]]а. У раном [[Бронзано доба|бронзаном добу]] дотадашњу неолитску популацију су замијенила ратоборнија племена, позната као [[Илири]]. За вријеме владавине [[Октавијан Август|Октавијана Августа]]<ref name="Месиховић">{{Cite book| url = https://books.google.ba/books?id=cK83AwAAQBAJ | last = Месиховић| first = Салмедин | title = Илирике | publisher = Филозофски факултет у Сарајеву | location = Сарајево | year = 2014| isbn = 9789958031106| accessdate = 9. 11. 2017| pages = 294}}</ref> илирске земље су постале римска [[илирик|провинција Илирик]].<ref>{{cite web| url = http://www.britannica.com/EBchecked/topic/283132/Illyricum | title = Енциклопедија Британика: Illyricum | publisher = Britannica.com | date = |accessdate = 30. 1. 2015}}</ref> [[Римско царство]] је изгубило контролу над Панонијом и Далмацијом [[455]]. године и ове територије су након тога запосјели [[Остроготи]]. Остроготе су побиједили Византинци [[553]]. године када је Далмација постала дио [[Византијско царство|Византије]].

У 15. вијеку, ове просторе осваја [[Османско царство]] и укључује их у [[Босански пашалук]]. Тада је један дио Срба прешао у [[ислам]]ску вјеру, а њихови потомци су данашњи [[Бошњаци]].<ref>{{Cite book| author = Naval| title = Palestine & Transjordan| url = http://books.google.com/books?id=Md7WAQAAQBAJ&pg=PA137| year = 2013| publisher = Routledge| isbn = 978-1-136-20939-0| accessdate = 9. 11. 2017| pages = 137}}</ref> Између 1718. и 1739. године, [[Хабзбуршка монархија]] је управљала малим сјеверним дијелом данашње Републике Српске, али након 1739. године ово подручје поново долази под контролу Османског царства. Почетком 19. вијека, источни дијелови територије данашње Републике Српске били су обухваћени [[Први српски устанак|Првим српским устанком]] и ушли у састав [[Карађорђева Србија|Карађорђеве Србије]].

Након Другог свјетског рата, подручје данашње Републике Српске улази у састав [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|СР Босне и Херцеговине]], у којој су Срби све до 1971. године чинили највећи дио становништва. Од пописа из 1971. најбројнија етничка група СР Босне и Херцеговине били су [[Муслимани (народ)|Муслимани]] (данас познати као Бошњаци). Територија СР Босне и Херцеговине, међутим, остала је етнички мјешовита, а на попису из 1991. године, Срби су у њој били други народ по бројности. На територији која данас улази у састав Републике Српске, Срби су 1991. године чинили апсолутну већину становништва (56,6%).<ref name="Пашалић">{{cite book| url = |last=Пашалић| first = Стево | editor1 = Здравко Маријанац | editor2 = Бранислав Ђурђев | editor3 = Драшко Маринковић | editor4 = Милорад Живковић | editor5 = Јованка Вуковић | title = Демографски развој и популациона политика Републике Српске | publisher = ИП Младост | location = Бијељина | year = 2006| pages = 12}}</ref>

Српски народ је до шездесетих година 20. вијека чинио релативну већину становништва историјских области Босне и Херцеговине. Све до ослобођења Босне и Херцеговине и њеног укључења у Краљевину СХС, и [[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|првих вишестраначких избора са општим правом гласа 1920. године]], није било говора о демократском дефинисању народне суверености. Да би сачувало старе привилегије, упркос реформама у Османском царству, муслиманско феудално племство у БиХ је настојало да стекне одређену самосталност у односу на централну власт у Истанбулу. Аустроугарска је стварањем босанске нације покушавала да спречи хомогенизацију народа у БиХ у борби за демократска, национална, вјерска и културна права. Насупрот томе, српски национални покрет је слиједећи концепт националног уједињења, који је по узору на западноевропске земље прихватила [[Кнежевина Србија|Кнежевина]] а касније Краљевина Србија, тежио стварању уједињене српске и југословенске државе. Сви концепти аутономија или унутрашњих самосталности Босне и Херцеговине, подразумијевали су очување српског идентитета и националне равнотеже у оквиру области. Тако је Санстефанским мировним уговором предвиђено било да на челу аутономне Босне и Херцеговине буду двојица православаца, један мухамеданац и један католик. Статус формалне аутономије успостављен током посљедњих година аустроугарске владавине подразумијевао је обесправљивање и недемократско представљање српског народа.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=283}} Касније, у превратничким временима, крајем 1918. и у вријеме стварања [[Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине|ЗАВНОБИХ-а]], српски политичари налазили су се на челу установа које су дефинисале суверенитет БиХ, по правилу чинили су већину у њима и у оба случаја Босна и Херцеговина је укључена у југословенску државу. Први пут, крајем [[Први светски рат|Првог свјетског рата]], противно вољи српског народа, а одлуком његове елите, Босна и Херцеговина, за разлику од [[Банат, Бачка и Барања|Баната, Бачке и Барање]] и [[Краљевина Црна Гора|Краљевине Црне Горе]], није непосредно прикључена Краљевини Србији. Други пут, упркос извјесним тежњама, Босна и Херцеговина није прикључена [[Социјалистичка Република Србија|НР Србији]] као аутономна покрајина, већ је добила државност, али без сувереног народа и „бакље у грбу” Федеративне Народне Републике Југославије. Она је тада постала унитарна верзија социјалистичке Југославије, са три конститутивна народа и строгим правилима одржавања националне равнотеже. Временом, захваљујући политици комунистичког режима која је тежила учвршћивању и ширењу државности република и умањивању овлашћења југословенске федерације, као и процесу одласка Срба и хрвата из Босне и Херцеговине и неинтегрисаности српског народа у Југославији, као и негативног става режима према наводном српском великодржању изграђеног на искуствима матрице преузете из [[Совјетски Савез|Совјетског Савеза]] и његовог односа према Русији, нестало је претежног присуства српских политичара у републичким установама. Потиснуте су српске традиције и удио у идентитету Босне и Херцеговине. Комунистички режим је стао иза пројекта [[Муслимани (народ)|муслиманске нације]], који је подржаван силом државне власти. Тако је српски народ послије 1971. године коначно престао да буде најбројнији у Босни и Херцеговини. Устав СР Босне и Херцеговине се донекле разликовао од устава осталих република, јер је, поред заштите равноправности конститутивних народа, предвиђао отцијепљења општина СР Босне и Херцеговине. После првих вишестраначких избора новембра 1990. године, дошло је до извјесних уставних промјена.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=284}} Свјесна крхкости републике и лабилности њених граница, комунистичка власт је укинула до тада важећу могућност отцијепљења општина и прикључења суседним републикама.

Када су послије проглашења независности [[Словенија|Словеније]] и [[Хрватска|Хрватске]] политичке вође Муслимана и Хрвата започеле процес осамостаљења Босне и Херцеговине, они су у Скупштини СР Босне и Херцеговине систематски почели да избегавају Савјет за равноправност народа, чиме су прегласавали легитимне представнике српског народа. Након што су прегласани 14. октобра 1991, српски представници су се издвојили 24. октобра 1991. у [[Народна скупштина Републике Српске|„Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини”]]. Скупштина је имала сједиште у Сарајеву, да би се због ратних дејстава из центра града априла 1992. године, преселила у [[Сарајево (Источно Сарајево)|Српско Сарајево]], односно приградску [[Општина Пале|општину Пале]]. Убрзо је ова скупштина позвала српски народ на плебисцит о останку српског народа у дотадашњој југословенској федерацији. [[Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини|Плебисцит]] је одржан 9. и 10. новембра 1991. године, а на њему је узело учешће око 1.350.000 бирача, од којих се 96,4 % изјаснило у прилог самосталне српске државе која може да буде у саставу југословенске државе или Србије. „Скупштина српског народа” је 21. новембра 1991. прокламовала принцип да све општине и мјесне заједнице у којима је апсолутна већина гласала за останак у СФР Југославији, треба да постану дио неке од српских аутономних области. Тако су створене [[САО Босанска Крајина|Аутономна Регија Крајина]], [[САО Семберија|Српска аутономна област Семберија]], [[САО Семберија|Српска аутономна област Романија]] и [[САО Херцеговина|Српска аутономна област Херцеговина]]. Када је референдум, противно Уставу СР Босне и Херцеговине, уз подршку Њемачке, постао извјестан, „Скупштина српског народа” је 9. јануара 1992. године, прогласила Републику Српског Народа у Босни и Херцеговини са Сарајевом као главним градом. Српска Република Босна и Херцеговина је проглашена 28. фебруара, када је донесен и [[Устав Републике Српске|устав нове државе]], која је требало да окупи све Србима насељене крајеве у СР Босни и Херцеговини, па и оне у којима су Срби чинили већину прије 1941. године. Новопроглашена српска земља требало је да остане у саставу СФР Југославије. Када су нелегитимне муслиманско-хрватске власти спровеле [[Референдум о независности Босне и Херцеговине|референдум]] и прогласиле независност,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=285}} Српска Република Босна и Херцеговина је такође 7. априла 1992. године прогласила самосталност и останак у југословенској федерацији. Готово сви посланици Срби у Скупштини СР Босне и Херцеговине придружили су се почетком рата Скупштини српског народа. Двадесет дана касније, Србија и Црна Гора, под притиском САД и [[Европска унија|ЕУ]], прогласиле су [[Савезна Република Југославија|Савезну Републику Југославију]]. Српска Републила Босна и Херцеговина није мијењала свој статус до краја рата, али ипак, од отварања Лондонске конференције љета 1992, она је прихватила да њен статус буде разријешен у оквирима политичког ентитета Босне и Херцеговине.

Народна Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине на сједници 12. маја 1992. године, прогласила је шест „стратегијских циљева” српског народа у Босни и Херцеговини. Први циљ био је успостављање државне границе за српски народ у Босни и Херцеговини. Други, успостављање територијалног коридора између [[Семберија|Семберије]] и [[Босанска Крајина|Босанске Крајине]]. Трећи, успостављање коридора у [[Подриње|Подрињу]] и „укидање Дрине” као границе српских држава. Четврти, успостављање границе државе српског народа у Босни и Херцеговини на [[Уна|Уни]] (према [[Република Српска Крајина|Српској Крајини]] или Републици Хрватској) и Неретви према [[Хрвати у Босни и Херцеговини|хрватском народу у Босни и Херцеговини]]. Пети циљ је препоручивао подјелу Сарајева на српске, односно муслиманске дијелове, и успоставу државне власти у њима, и шести циљ налагао је осигурање приступа српске државе [[Јадранско море|Јадранском мору]]. На истој сједници основана је војска која се у то вријеме одвајала од одлазеће [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]]. За команданта Другог војног дистрикта, касније начелника Главног штаба [[Војска Републике Српске|Војске Републике Српске]], скупштина је именовала генерала [[Ратко Младић|Ратка Младића]]. Народна скупштина је 12. августа 1992. одлучила да нова држава промијени име, иако је остала спремност да коначни статус буде ријешен у некој форми са остала два народа СР Босне и Херцеговине, у Српска Република, да би до краја септембра био званично уведен назив Република Српска.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=286}} Скупштина Српске је 17. децембра 1992. године умјесто трочланог [[Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине|Предсједништва Републике]], који су чинили [[Биљана Плавшић]], [[Никола Кољевић]] и [[Радован Караџић]], успоставила функцију инокосног [[Предсједник Републике Српске|предсједника Републике Српске]]. За првог предсједника је изабран Радован Караџић, а за потпредсједнике Биљана Плавшић и Никола Кољевић.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=296}}

[[Рат у Босни и Херцеговини]] је почео марта 1992. године. Послије вишемјесечне кризе, [[Рат у Хрватској|рата у Хрватској]] и напетости између сусједних република, СР Босна и Херцеговина је ишла ка пропасти сигурним кораком. Само два дана након [[Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији|убиства на Башчаршији]], започеле су борбе у разним крајевима Босне и Херцеговине. Крајем марта у [[Посавина|Посавину]] су ушле регуларне јединице [[Хрватска копнена војска|хрватске војске]] и ускоро су продрле до прилаза [[Добој]]у. Хрватске трупе су освојиле и стратешки важан [[Купрес]]. Почетком априла у [[Бијељина|Бијељини]] су се на оружје подигли већински Муслимани, али су их Срби побиједили уз помоћ паравојне јединице [[Жељко Ражнатовић Аркан|Жељка Ражнатовића Аркана]]. [[Европска економска заједница]] је већ 6. априла одлучила да безусловно призна СР Босну и Херцеговину као независну државу. Истог дана српско становништво је преузело власт у стратешки важним градовима [[Зворник]]у и [[Фоча|Фочи]], а већ сутрадан Сједињене Државе признају независност Босне и Херцеговине. У Сарајеву Специјалне јединице [[Драган Викић|Драгана Викића]], [[Зелене беретке (БиХ)|Зелене беретке]] и [[Патриотска лига (БиХ)|Патриотска лига]] почињу да врше терор над Србима у већинским муслиманским и хрватским дијеловима града. Тако су муслиманске трупе [[Армија Републике Босне и Херцеговине|Армије БиХ]] заузеле Пофалиће 16. маја и масакрирале српске цивиле. Да Срби нису били спремни за рат свједочи и чињеница да послије убиства на Башчаршији 2. марта 1992. године, већина руководства није била у Сарајеву. У вријеме инсценираног дејства снајпера на демонстранте 6. априла, муслиманске паравојне формације и демонстранти замало нису заробили предсједника [[Српска демократска странка|СДС]] Радована Караџића. Српске снаге су без помоћи неутралне ЈНА до 22. априла успјеле да одбране [[Илиџа|Илиџу]], и тако је одређено разграничење у граду. Српско Сарајево као одвојени град, конституисано је 30. септембра 1992. године.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=305}} Прва фаза рата у граду је достигла кулминацију 3. маја 1992. године. ЈНА се тада повлачила из муслиманских и хрватских крајева, а војници и официри који нису родом из БиХ прелазили су у новоформирану СР Југославију. Генерали [[Милутин Кукањац]] и Недељко Бошковић споразумијели су се око мирног повлачења војника ЈНА из централних градских касарни. На путу из града, у [[Напад на колону ЈНА у Сарајеву|Добровољачкој улици]], конвој су напали муслимански војници и брутално убили 42 војника, 71 ранили и 207 заробили. Напад су извршиле паравојне муслиманске јединице са еполетама АБиХ, по команди члана Предсједништва [[Ејуп Ганић|Ејупа Ганића]], који је, као и обично, замијењивао одсутног [[Алија Изетбеговић|Алију Изетбеговића]]. Из опкољене касарне, војнике у конвоју су предводили командант армијске области генерал Кукањац и предсједник [[Предсједништво Републике Босне и Херцеговине|Предсједништва БиХ]] Изетбеговић. {{Quote box

| title =

| quote = „Због суверене Босне ја бих жртвовао мир, а због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну.“

| author = ''Алија Изетбеговић, 21. децембар 1991. године''

| source = {{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=254}}

| align = right

| width = 33%

| bgcolor = #c6dbf7

}}Изетбеговић је нешто раније слетио на [[Аеродром Сарајево|сарајевски аеродром]], који је тада био под контролом ЈНА, привремено је задржан, што је допринијело екстремизацији Муслимана, али и ионако лошој слици Срба у западним медијима. Са чела пресеченог конвоја, Кукањац се под ватром пробио ка [[Враца (Источно Ново Сарајево)|Врацама]], а Изетбеговић мирно продужио ка згради Предсједништва. Иако је повлачење команде ЈНА било договорено посредовањем генерала [[Луис Макензи|Мекензија]] и уз гаранцију [[Унпрофор|УНПРОФОР-а]], нико није одговарао за масакр у Добровољачкој улици, а скоро двије деценије касније, суд у Лондону је срамотно ослободио Ејупа Ганића, задржаног по потерници Србије.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=306}}

Војска Републике Српске је на почетку рата имала неколико предности, од којих је била најважнија народно јединство.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=307}} Иако српски народ није био више интегрисан и оприједељен почетком демократске транзиције, искуства из претходних ратова, непоштен однос САД и ЕЕЗ и чињеница да је српски народ у Босни и Херцеговини био суочен са бројним препрекама, учинили су да уочи рата цјелокупна српска политичка сцена у Босни и Херцеговини постане један велики национални покрет. Друга предност је лежала у чињеници да су се Срби у највећој мери идентификовали са југословенском државом, да је генерација родитеља људи средњих година чинила окосницу Народноослободилачке војске и да су као сразмјерно сиромашно сеоско становништво чешће бирали војнички позив. Због тога је ЈНА у Босни и Херцеговини, иако је неславно пропала, брзо могла да се трансформише у војску нове републике. Ова војска је имала далеко бројнији и обученији официрски кор од својих противника. ВРС је имала и предност у наоружању, која се односила на тенкове и тешку артиљерију, али су противничке војске ускоро успјеле да остваре извјестан баланс у војној и ватреној моћи, мада је у неким крајевина, попут опкољеног Сарајева и [[Цазинска Крајина|Бихаћке Крајине]], разлика у наоружању остала недостижна. Војска Републике Српске је била готово двоструко малобројнија од удружених армија својих противника. Сматра се да није прелазила 80.000 војника, а њени фронтови су се ширили на око 3.000 km. Током трајања рата имала је шест корпуса, Први и Други крајишки, Трећи корпус, Источнобосански корпус, Херцеговачки корпус и Ваздухопловство и противваздушна одбрана. Најважније побједе у 1992. години су биле операције [[Операција Врбас|„Врбас 92”]] и [[Операција Коридор|„Коридор”]]. Прво је ВРС под командом генерала [[Славко Лисица|Славка Лисице]] у нападу околних јединица успјела да ослободи Купрес. Од јуна до октобра 1992. године, ВРС је у операцији „Врбас 92” успјела да окупи сеоска подручја насељена Србима, заузимајући стратешки важно [[Јајце]]. Тиме је било заокружено највеће цјеловито подручје Српске, Босанска Крајина.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=308}} Да српско вођство стратешки није било спремно за рат, говори и чињеница да су српске земље на истоку и западу Босне и Херцеговине током пуна два мјесеца грађанског рата биле раздвојене. У Бањалуци због немогућности да буде допремљен неопходан кисеоник, умрло је дванаест беба. Операцијом „Коридор” до 26. јуна ослобођен је појас српских села и задобијен пролаз кроз извјестан број хрватских и муслиманских села и етнички мјешовити град [[Брчко]]. До 5. октобра 1992. године цјелокупна област Посавине, осим [[Општина Орашје|Орашја]], била је под контролом српске војске. Током 1992. вођене су тешке борбе у Подрињу, гдје су до краја године два општинска средишта и једна енклава ([[Сребреница]], [[Горажде]] и [[Жепа]]), остали у рукама муслиманских снага. Српске трупе успјеле су да до 30. јула 1993. године, заузму стратешки важне планине у околини Сарајева, [[Игман]] и [[Бјелашница|Бјелашницу]], али под притиском САД, морале су да их предају трупама [[Уједињене нације|УН]].

Ратовање у Сарајеву донијело је тешке патње грађанима и велике војне и политичке заплете. Послије уклањања првих барикада, и након проглашења независности 6. априла 1992, постепено је устаљен фронт у граду и околини. Нејасна и неодлучна политика ЈНА довела је до тога да српске снаге задрже само мале дијелове урбаног дијела града, успијевајући да се учврсте тек у приградским општинама,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=309}} гдје су Срби били у изразитој већини. Тако се град са муслиманском већином нашао окружен српским положајима. Српска војска је око града распоредила тешку артиљерију, и ускоро су линије фронта биле учвршћене, а град је био изложен свакодневној узајамној паљби. ВРС је дејствовала по центру града и [[Општина Стари Град (Сарајево)|Старом граду]], а АБиХ по [[Грбавица (Сарајево)|Грбавици]] и [[Лукавица (Источно Ново Сарајево)|Лукавици]]. САД и ЕУ су 28. јуна 1992. успјеле да присиле српску војску да трупама УН преда сарајевски аеродром, тако да је блокада могла да буде и укинута. Муслиманске власти у Сарајеву су касније прокопале тунел испод аеродрома. У току рата погинуло је више хиљада грађана Сарајева, војника и цивила свих националности. Међутим, град је постао симбол страдања муслиманских цивила, иако су српски цивили били двоструке жртве, како због размене артиљеријске ватре између положаја АБиХ и ВРС, тако и због унутрашњег терора паравојске под окриљем власти. Такође, Срби су страдали у приградским општинама Сарајева, Пале и Лукавица, под окриљем ВРС, а од артиљерије из центра града.

Велике силе су пропустиле да успоставе систем заштићених зона и заиста прекину рат, иако су неколико пута имале прилику да то учине. Бошњачки извори (Центар за документацију из Сарајева) наводе 12.000 укупних жртава града. Према српским статистикама, у граду и његовој околини страдало је током рата 6.628 припадника српског народа.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=310}} Посебан терор проживљавали су Срби који су остали у Сарајеву. Више стотина српских цивила убиле су паравојне јединице сарајевских криминалаца Мушана Топаловића Цаце и Рамиза Делалића Ћеле. Њихове јединице су брутално убијале, пљачкале и силовале током првих ратних година. Жртве су бацане у [[Казани (јама)|јаму на Казанима]], или спаљиване. Јука Празина, Мушан Топаловић, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић и други паравојни команданти били су официри АБиХ, за њихове злочине знао је муслимански војни и политички врх, а постоје и фото-свједочанства да их је Алија Изетбеговић примио као хероје одбране Сарајева. Када Топаловића више никако није било могуће контролисати, покушали су да га ухапсе. Убијен је, а са њим је погинуо и већи број припадника муслиманске полиције. По савјету из иностранства, муслиманско вођство је одређеном броју ратних злочинаца судило за обична убиства и осудило их на минималне казне затвора, тако спречавајући будућа суђења, пошто је немогуће за исти злочин судити два пута. У српским дијеловима Сарајева такође је било злочина над цивилима. Један од познатих је био Веселин Влаховић Батко, кога је 2013. [[суд Босне и Херцеговине]] осудио на 45 година затвора за убиство тридесет особа, силовања и разна друга недјела. Суд Босне и Херцеговине само је симболично кажњавао злочине над Србима, а често је нове и оштрије казне ретроактивно изрицао Србима за злочине које су чинили у вријеме важења старих закона са блажим казнама.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=311}}

Већ од борби за Јајце започео је сукоб између ратних савезника, Муслимана и Хрвата. Почело је надметање хрватских и муслиманских снага око контроле над централном Босном и долином Неретве. Хрватска заједница Херцег-Босна проглашена је 18. новембра 1991. године, и то као посебна „политичка, културна, привредна и територијална цјелина”. Већ 8. децембра 1992. године предсједник ХЗ Херцег-Босне [[Мате Бобан]] забранио је прелазак конвоја са оружјем за Армију БиХ код Сарајева. Сукоби међу савезницима почели су још јуна 1992. године. До већих ратних операција дошло је априла 1993. У то вријеме двије стране прихватиле су [[Венс—Овенов план|Венс-Овенов мировни план]]. Према уставу који је тада предложен, у три већинска хрватска кантона биле би сабране све спорне хрватско-муслиманске области. У једном од тренутака рата у коме су српске снаге чврсто држале фронтове, а Српска и Србија биле дубоко и безнадежно изоловане, хрватске и муслиманске трупе започеле су десетомјесечни рат на линијама [[Горњи Вакуф]]—[[Фојница]]—[[Прозор (Херцеговачко-неретвански кантон)|Прозор]]—[[Мостар]]. Посебно огорчене борбе вођене су у Мостару, који је упркос почетним успјесима [[Хрватско вијеће одбране|Хрватског вијећа одбране]] остао подијељен град. Снаге Муслиманске АБиХ покушале су да операцијом „Неретва 93” освоје територијални коридор до источног Мостара, који су у окружењу држале снаге ХВО. [[Стари мост (Мостар)|Стари мост]] у Мостару срушен је у артиљеријској ватри ХВО 9. новембра 1993. године. Снаге ХВО су у првим нападима заузеле Прозор,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=312}} али су до краја године трупе АБиХ успјеле да протјерају хрватске снаге из [[Травник]]а, [[Општина Вареш|општине Вареш]] и практично загосподариле централном Босном. Хрватска заједница Херцег-Босна успоставила је своју државност 28. августа 1993. године, и од тада је њен назив био [[Хрватска Република Херцег-Босна]]. Република Српска и ХР Херцег-Босна су 19. јануара 1994. године у [[Женева|Женеви]] потписале споразум о успостављању трајног мира и званичних односа. Договорено је успостављање представништва у Мостару и Српском Сарајеву. Крајем фебруара 1994. потписано је примирје у [[Загреб]]у. Рат је прекинут под притиском САД, које су се активно укључиле у преговоре о миру и уставном уређењу Босне и Херцеговине. Замисао [[Вашингтон]]а је била да прво успостави споразум између Муслимана и Хрвата и установи њихов заједнички ентитет у оквиру Босне и Херцеговине, како би касније притисак на Републику Српску био већи и дјелотворнији.

Члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине [[Фикрет Абдић]] основао је 27. септембра 1993. године у свом упоришту у [[Велика Кладуша|Великој Кладуши]], на крајњем сјеверозападу Босанске Крајине, [[Западна Босна (1993—1995)|Аутономну Покрајину Западну Босну]]. Иако је Абдић добио највише гласова од свих кандидата за Предсједништво СР Босне и Херцеговине, он се одрекао мјеста предсједника у корист Алије Изетбеговића. Касније политички маргинализован, Абдић је био незадовољан политиком коју је водио Алија Изетбеговић. Наклољен преговорима и компромисима, Абдић није био спреман да безусловно подржава Изетбеговићев програм, који је почетком рата попримао максималистичке тежње стварања унитарне државе уз муслиманску превласт. Ускоро, он се повукао у свој родни крај, Велику Кладушу. Кад су велике силе понудиле [[Овен-Столтенбергов план]] стварања трију република у оквирима конфедералне босанско-херцеговачке уније, Абдић је одлучио да издвојену Бихаћку Крајину{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=313}} претвори у посебну покрајину будуће муслиманске републике. Тада је прогласио Аутономну покрајину Западну Босну, коју је пред крај рата уздигао у статус републике. У свом настојању имао је подршку Републике Српске, Србије, али и хрватског предсједника [[Фрањо Туђман|Туђмана]].

Споразум између Муслимана и Хрвата, српско одбијање [[План Контакт групе|мировног плана Контакт групе]] и нове санкције Републици Српској, које је сада успоставила и СР Југославија, подстакли су покретање једне од највећих муслиманских офанзива у рату. За разлику од неуспјешних настојања да освоје српске општине на сјеверозападним ободима Сарајева, офанзива под називом „Тигар 94” је била успјешна. Пошто су заваране да ће у [[Бихаћ]]у бити изведен преврат против генерала [[Атиф Дудаковић|Атифа Дудаковића]], команданта Петог корпуса АБиХ оданог Изетбеговићу, Абдићеве снаге су поражене и цјелокупна територија под његовом контролом је прегажена. Око 40.000 Муслимана је прогнано на територију Српске Крајине и потом Хрватске. У позну јесен 1994. снаге Петог корпуса АБиХ напале су граничне области Републике Срспке у [[Општина Бихаћ|општинама Бихаћ]] и [[Општина Босански Петровац|Босански Петровац]]. Продор муслиманских снага је био изненадан, чак 45 km у дубину српске територије. Потом су јединице ВРС под командом генерала [[Манојло Миловановић|Манојла Миловановића]], успјеле да зауставе продор муслиманских трупа, преотму освојену територију и стигну до железничке станице у Бихаћу. Управо угроженост Бихаћке Крајине, најпространије од пет муслиманских изолованих енклава, довела је до интервенције великих сила и започела операцију „Зима 94”, Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране на територији Босне и Херцеговине, која ће водити пропасти Републке Српске Крајине и паду јужних општина Босанске Крајине. Током 1994. године у грађански рат у Босни и Херцеговини почео је и да се непосредно укључује [[НАТО]]. Почетком фебруара, на сарајевској [[Масакри на Маркалама|пијаци Маркале]] пројектил, који је наводно испаљен са српских положаја,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=314}} усмртио је велики број цивила, што је био повод да се умијешају САД и ЕУ. Сљедећа четири дана ЕУ је дозволила ваздушне нападе на Републику Српску, постављен је ултиматум да се повуче артиљерија из околине града, чиме је ослабљена одбрана српских дијелова града. Скупштина ХР Херцег-Босне се декларисала за очување јединствене и независне Босне и херцеговине. Војска Републике Српске се припремала за одбрану. Крајем фебруара 1994. НАТО је оборио четири авиона ВРС због наводног кршења „зоне забрањеног летења”. Уставотворна скупштина [[Федерација Босне и Херцеговине|Федерације Босне и Херцеговине]] одржана је 30. марта 1994. [[Вашингтонски споразум (1994)|Вашингтонски споразум]] о стварању федерације потписан је 25. априла 1994. године. До јула су престале борбе између хрватских и муслиманских трупа. Споразум између двије војске пратио је договор о стављању Мостара под надзор ЕУ. Контакт група је 5. јуна 1994. изашла са планом за устав и разграничење ентитета. Републици Српској је остављено 49 % територије Босне и Херцеговине. Народна скупштина Републике Српске одбацила је план на сједници одржаној 3. августа 1994, јер њиме није одржан територијални коонтинуитет државе. Дан касније званични Београд је објавио одлуку о прекиду политичких веза са [[Влада Републике Српске|Владом Републике Српске]] и увео блокаду на Дрини како би САД и ЕУ ублажиле санкције СР Југославији. Сукоб око сигурносне зоне Горажде дао је по први пут у историји НАТО-а повод за напад.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=315}} Авиони НАТО-а су у споразуму са заштитним снагама УНПРОФОР-а, бомбардовали српски командни положај у близини ратишта. Српске снаге су смјеста препознале војнике УНПРОФОР-а као непријатељске, па су заробиле њих 150 како би спријечиле даље нападе. Растао је притисак муслиманских и хрватских савезника у САД да се укине ембарго на увоз оружја, а тиме је практично озваничена страна војна интервенција у Босни и Херцеговини. Иако је [[Сенат Сједињених Америчких Држава|амерички Сенат]] донио такву одлуку маја 1994, предсједник САД [[Бил Клинтон]] је одложио њено спровођење, настојећи да је повеже са притиском на српску страну да прихвати план Контакт групе. Почетком августа НАТО авиони су бомбардоввали српске положаје у близини Сарајева. Новембра 1994. САД су укинуле поморску контролу која је била уведена да спријечи увоз оружја. Авиони НАТО-а бомбардовали су Српско Сарајево крајем септембра 1994, а крајем новембра положаје ВРС. За то време снаге АБиХ и ХВО су 3. новембра освојиле стратешки важан Купрес. У Загребу почетком марта 1995. године створена је заједничка команда Хрватске војске и АБиХ. Офанзива муслиманских трупа на [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрен]] завршава освајањем [[Возућа|Возуће]] и великих дијелова ове српске енклаве територијално спојене са Добојем. Прогнано је више од 4.000 Срба.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=316}}

| title =

| quote = „Дозволите ми да Вас прекинем, господине председниче, Срби су народ без закона и вере, Срби су народ разбојника и терориста.“

| author = ''[[Жак Ширак]], председник Француске - [[Андреас Папандреу|Андреасу Папандреуу]], премијеру Грчке, јун 1995. године''

| source =

| align = right

| width = 33%

| bgcolor = #c6dbf7

Уочи одлучујућих догађаја у грађанском рату који су услиједили током љета 1995. било је извјесно да су постављене основе за будуће устројство Босне и Херцеговине, само је остало још питање унутрашњих граница. Офанзиве муслиманских и хрватских трупа током прве половине 1995. године нису имале успјеха. Међутим, тешкоће у односима са Србијом и тешка криза Републике Српске Крајине, наводили су власти Републике Српске да покушају одвојене преговоре са Хрватском и великим силама, док је на другој страни већина полтичких елита Републике Српске и Републике Српске Крајине тежила њиховом уједињењу у „Уједињену Републику Српску”. Почетак краја рата означио је [[Операција Бљесак|напад]] хрватске војске на [[Западна Славонија|Западну Славонију]]. СР Југославија и Република Српска нису притекле у помоћ овом угроженом дијелу Крајине. Затим је дошло до нове кризе око заштићених зона, прво бихаћке, а потом сребреничке. Док су јединице ВРС ратовале на Бихаћу, хрватска војска и ХВО су успјеле током јула 1995. да освоје стратешки важно [[Босанско Грахово|Грахово]]. Главни град Крајине, [[Книн]], тада се нашао окружен са три стране хрватским трупама, које су могле без тешкоћа да га бомбардују. У јулу, послије нове кризе, ВРС је заузела заштићене зоне Сребреницу и Жепу. Угроженост Бихаћа постала је један од повода [[Операција Олуја|напада]] хрватске војске, ХВО и Петог корпуса АБиХ на РС Крајину 4. августа 1995. године. Книн је освојен већ сутрадан, а борбе су окончане до 9. августа. Током августа хрватска војска, ХВО и муслиманске трупе су успјеле да освоје девет општина Босанске Крајине. Послије другог масакра на Маркалама, који је наводно 28. августа 1995. извршила српска артиљерија, НАТО је започео [[НАТО бомбардовање Републике Српске|војну агресију на Републику Српску]]. Ваздушни напади су трајали до 14. септембра. Двије недјеље касније у [[Њујорк]]у су шефови дипломатија СР Југославије, Републике Хрватске и [[Република Босна и Херцеговина|муслиманско-хрватске Републике Босне и Херцеговине]] потписали документ о основним принципима будућег мировног споразума. Закључено је привремено примирје, а мировни преговори су одржани у бази [[Ваздухопловна база Рајт-Патерсон|Рајт Петерсон]] у граду [[Дејтон]] у [[Охајо|Охају]].{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=321}}

[[Дејтонски мировни споразум|Дејтонски споразум]] је дошао као посљедица вишемјесечне тајне дипломатије иза које су стајале Сједињене Државе,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=321}} а коју је подржавала Контакт група. Свеобухватни и потпуни споразум омогућиле су велике промјене на фронту, пре свега у прољеће и љето 1995. године. Хрватска војска је освојила већи дио територије РС Крајине, Република Српска је средином јула заузела двије муслиманске енклаве Сребреницу и Жепу. Послије војне операције „Олуја”, која је срушила Крајину, Хрватска војска је заједно са Хрватским вијећем одбране и Армијом БиХ успјела да заузме значајне области на западу Републике Српске. Бомбардовање НАТО-а претходно је довело до пропасти српског фронта у Босанској Крајини, угрожена је и сама Бањалука. Хрватске трупе освојиле су Грахово, Дрвар, Купрес, [[Гламоч]], [[Шипово]], [[Мркоњић Град]] и [[Кључ (Унско-сански кантон)|Кључ]], војска муслиманског Петог корпуса заузела је [[Босанска Крупа|Босанску Крупу]], [[Сански Мост]] и [[Босански Петровац]]. У таквим условима Република Српска није имала много могућности за преговоре. Њена војска је држала мање од 49 % територије, колико су велике силе дозвољавале да се нађе у границама српског ентитета, а сам опстанак Српске је доведен у питање. Након заузимања Сребренице и [[Масакр у Сребреници|масовног злочина]] који је услиједио, [[Хашки трибунал]] је подигао оптужнице против Радована Караџића и генерала Ратка Младића. Муслиманска страна је захтијевала да српски народ представља на преговорима Србија, а представницима Републике Српске дозвољено је да буду дио делегације СР Југославије. Дејтонски преговори су трајали три недјеље. Стране су се споразумјеле о сложеном документу који је омогућио успостављање мира, равнотежу војних снага у региону, стварање Босне и Херцеговине као сложене државе два ентитета и три конститутивна народа. Споразум је предвидео Босну и Херцеговину као државну заједницу минималних надлежности, са заједничким представништвом, савјетом министара, дводомним парламентом, уставним судом, централном банком, овлашћењима у спољним пословима, спољној трговини и пословима држављанства. Велику већину надлежности задржали су ентитети, који не само да су имали пуну законодавну, судску и извршну власт, право ентитетског и националног вета у централним установама, већ су према уставу задржали и своје војске.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=322}} Дејтонски споразум садржи Општи оквирни споразум и једанаест анекса. Анекс 4 представља [[Устав Босне и Херцеговине]]. У територијалном погледу, Дејтонски споразум је успоставио односе које су жељеле САД и ЕУ. Федерацији Босне и Херцеговине обезбијеђен је територијални континуитет од Бихаћа до Горажда, са изузетком хрватских енклава [[Општина Оџак|Оџака]] и Орашја које су наслоњене на Републику Хрватску. Републици Српској су, како би досегла 49 %, враћени градови Мркоњић и Шипово, као и дијелови околних етнички чистих српских општина. Муслиманско-хрватској федерацији припало је готово цијело Сарајево, са изузетком Лукавице и Пала, такође, прихваћена је арбитража око статуса стратешки важног града Брчког. Арбитражом је коначно 1999. године, у јеку [[НАТО бомбардовање СРЈ|НАТО бомбардовања СР Југославије]], одлучено да предратна општина Брчко постане [[Дистрикт Брчко|дистрикт]], који би био самосталан, али под формалним кондоминијумом два ентитета.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=323}}

Дејтонски споразум је са великим разочарењем дочекан међу Србима у Босни и Херцеговини. Већ у завршници рата, НАТО је бомбардовањем из ваздуха разорио командне положаје ВРС на [[Романија (планина)|Романији]] и логистичком подршком хрватско-муслиманској офанзиви на Босанску Крајину значајно смањио територију под српском контролом. [[Слободан Милошевић|Милошевић]] је у америчкој војној бази Рајт Петерсон препустио сарајевске рубне општине, које су насељавали Срби и током рата их бранили, као и континуитет територије Републике Српске код Брчког, који је остављен за накнадну арбитражу. Нагађало се како је до губитка око 20 % територије дошло због сукоба војног и цивилног руководства, конкретно Караџића и Младића.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=339}} Такође, препричавало се како је Милошевић у Дејтону, игноришући руководство Републике Српске, уз чашу вискија, Изетбеговићу предао Сарајево да би, наводно Србију растеретио међународних притисака и себе, раније међународно проглашеног за „главног кривца за рат у Босни”, промовисао у „главног фактора мира на Балкану”.

Временом перцепција Дејтонског споразума постепено се мијењала и на српској и на бошњачкој страни. Република Српска, према Дејтонском, односно Париском споразуму, постала је међународно призната конститутивна јединица Босне и Херцеговине. Још Вашингтонским споразумом створена је 1994. године Муслиманско-хрватска федерација, којој се Дејтонским споразумом Република Српска прикључила као засебан међународно-правни субјект, однодно други ентитет.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=340}} Све до тада, без обзира што је било далеко од политичке реалности, Босна и Херцеговина је међународно третирана као јединствена држава на челу са Предсједништвом и владом у Сарајеву, и Алијом Изетбеговићем као „предсједником свих Босанаца и Херцеговаца”. Била је то велика промјена коју је у почетку српска страна потцењивала, а бошњачка сматрала привременом. Улога [[Високи представник за Босну и Херцеговину|високог представника]] је Анексом 10 била дефинисана само као подстицање, помагање, савјетовање у процесу имплементације међународног споразума, и први високи представник, [[Карл Билт]], досљедно се држао ограниченог мандата. Према Анексу 4 Дејтонског споразума, који је представљао устав БиХ, предсједништво је било трочлано, а представници три народа су имали право вета. [[Савјет министара Босне и Херцеговине|Вијеће министара]] је обухватало свега неколико ресора (инострани послови, спољна трговина, цивилни послови и слично), док су све остале надлежности биле лоциране у ентитетима, укључујући и војску. Све то је Српској давало елементе државности и отварало јој перспективу да се развија као високо аутономна цјелина у [[дефакто]] конфедералном оквиру Босне и Херцеговине. Дејтонски споразум је био готово идентичан Лисабонском споразуму, који су [[Срби у Босни и Херцеговини|босанскохерцеговачки Срби]] потписали још прије рата.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=341}} Међутим, већ годину дана након рата, европски потписници, поготово амерички творци Дејтонског споразума, почели су да говоре о потреби ревизије овог аранжмана који је био верификован на највишем међународном нивоу. Сам главни архитекта овог споразума [[Ричард Холбрук]] је, са једне стране хвалио мировни аспект споразума, а са друге, оспоравао његов уставни елемент садржан у Анексу 4, и заговарао „Дејтон 2”, нови споразум који ће обезбиједити чвршћу интеграцију Босне и Херцеговине, што је практично представљало атак на равноправност и аутономију ентитета. Истовремено бошњачке власти и зависни медији у Сарајеву су агресивно промовисали грађански принцип уређења Босне и Херцеговине на рачун националног, што је био слабо камуфлирани национализам већинског народа, или унитаризам, јер је подразумијевао избор по систему „један човјек - један глас”.

Однос снага међу великим силама, долазак [[ИФОР]]-а, међународних снага којима су доминирале јединице [[Оружане снаге САД|Војске САД]] и чланица НАТО-а, наговијестио је будући притисак на државност Републике Српске. Канцеларија високог представника (ОХР), која је временом нарасла у импозантан бирократски апарат, ширила је своје надлежности до мијешања у све политичке, економске, правосудне, просвјетне, информативне и друге области. Високи представник је од почетка био политичар из једне од држава ЕУ и, са једним изузетком, више или мање фаворизовао интересе Бошњака и Хрвата, а његов замјеник увијек Американац, који је давао тон негативној пристрасности према Србима и Српској. Међународна изолација Србије и СР Југославије{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=342}} и сатанизација Милошевићевог режима, само су додатно отежале положај Републике Српске. Велики број општина у Републици Српској налазио се под санкцијама међународних протектора. Република Српска је била дискриминисана и при подјели ургентне међународне хуманитарне помоћи за обнову стамбеног фонда и минималних саобраћајница. Од укупно планираног фонда од пет милијарди долара, за прва три мјесеца 1996. године на првој донаторској конференцији одржаној одмах послије Дејтона, хитно је дозначено 518 милиона, али је комесар ЕУ за спољне послове Ханс ван ден Брук још у децембру 1995. изјавио да Срби не могу да рачунају на та средства док не испоруче своје ратне злочинце. Директор америчке агенгије за развој на састанку са европским хуманитарцима рекао је да влада САД има потешкоћа да преда новац у Србију и дијелове БиХ које контролишу Срби, јер се ради о агресорима. Искључивањем Радована Караџића из јавног живота, а затим и његовим прогоном, најављен је неравноправан однос према учесницима рата, што је значило и приписивање политичке кривице за ратне злочине само српском народу.

Велики проблем је представљао отворени статус града Брчког и коридора који спаја два приближно једнака дијела Републике Српске. Територија Федерације БиХ дејтонским разграничењем претворена је у једну цјелину,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=343}} која се шири од Кладуше до Горажда, и од Јадрана до Саве. Водило се рачуна да преко српских села буде успостављен довољно широк коридор који двадесетак хиљада становника Горажда спаја са остатком Федерације. На другој страни, Брчко је остављено међународној арбитражи, иако је у Дејтону било одлучено да се арбитражи препусти само питање локалне границе, 1997. и 1999. године одлучивало се и о статусу града.

На [[Избори за народне посланике Републике Српске 1996.|првим послијератним изборима одржаним 1996. године]], очекивано је побиједила Српска демократска странка. На изборима за [[Предсједништво Босне и Херцеговине|Предсједништво БиХ]] побједио је [[Момчило Крајишник]], дотадашњи предсједник Народне скупштине, и током рата по утицају друга политичка личност у Српској. Изетбеговић се поново нашао на челу Предсједништва, али новим уставом је ову дужност морао да напусти већ послије осам мјесеци и препусти другом. За предсједника владе Српске изабран је [[Гојко Кличковић]], а [[Драган Калинић]] за предсједника Скупштине.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=344}} Истовремено, на предсједничким изборима бивша чланица Предсједништва СР Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске, Биљана Плавшић, постала је прва жена предсједница једне српске државе. Она је убрзо ушла у сукоб са Крајишником и Караџићем, који је и послије повлачења са свих државних и партијских дужности, остао веома утицајан. Сукоб је прије свега био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање пријестонице, која је са ратне локације на Палама, мимо устава, пресељена у Бањалуку. Руководство Српске уједињавали су спољни притисци, али је свакодневни политички живот наметао неопходност промјена и споразумијевања са великим силама. Прва хапшења која су снаге НАТО извршиле у намјери да испоруче оптуженика Хашком трибуналу, завршила су се бруталним убиствима.

У прољеће 1997. године Републике Српска је ушла у стање политичке кризе. Подијелила се републичка полиција, источни дио је подржавао Крајишника и већину у СДС-у, а западни Биљану Плавшић. У Бањалуци су избили немири, али је криза разријешена без људских жртава. У сјенци кризе и сукоба,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=345}} као и мијешања са стране, континуитет власти обезбиједили су скупштина и влада, на челу са Калинићем и Кличковићем.

На [[Избори за народне посланике Републике Српске 1997.|ванредним скупштинским изборима 1997.]] побиједила је удружена опозиција предвођена [[Српски народни савез Републике Српске|Српским народним савезом]], странком коју је у међувремену формирала Биљана Плавшић, [[Социјалистичка партија (Република Српска)|Социјалистичком партијом РС]], коју су водили Драго Илић и [[Живко Радишић]] и [[Савез независних социјалдемократа|Странком независних социјалдемократа]], коју је годину дана раније основао [[Милорад Додик]]. На предлог предсједнице Плавшић, Скупштина РС је за премијера изабрала Милорада Додика, иако је његова партија тада имала само два посланика. На [[Избори за предсједника Републике Српске 1998.|предсједничким изборима]] крајем септембра 1998. године, уз подршку СДС-а, побиједио је [[Никола Поплашен]], лидер [[Српска радикална странка Републике Српске|Радикала у Српској]], професор [[Правни факултет Универзитета у Бањој Луци|Правног факултета у Бањалуци]] и бивши потпредсједник Скупштине РС. Пошто фаворити предсједника Српске, прво Драган Калинић, а затим и Бране Миљуш, нису обезбиједили већину гласова у Скупштини, а кандидат посланичке већине Милорад Додик подршку предсједника, актуелна влада је наставила да ради у техничком мандату све до наредних избора, односно до формирања [[Влада Младена Иванића|нове владе почетком 2001]]. У међувремену, користећи незаконита „бонска овлашћења”, високи представник [[Карлос Вестендорп|Вестендорп]] је смијенио Поплашена, кога је замјенио потпредсједник [[Мирко Шаровић]]. Већ на почетку свог мандата, Додика је сачекала обавеза споразумијевања са ЕУ и САД, као и спровођење реформи. Уз политичку подршку великих сила и финансијску помоћ међународних кредитних установа, почела је убрзана обнова привреде, посебно енергетских потенцијала и путева, као и и пораст животног стандарда грађана.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=346}} Међутим, током Додиковог мандата пала је 1999. неповољна пресуда арбитраже за Брчко. Исте године НАТО је бомбардовао СР Југославију. Огорчење прекодринских Срба због међународног насиља у матици и отимања [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], пријетило је да се ваздушна интервенција прошири и на Српску. Влада је успјела да Српску сачува изван директонг сукоба са НАТО-ом, али су Вашингтон и [[Брисел]] и поред тога кренули у даље редукције ентитетске аутономије. Разарање и изолација Србије и пропадање привреде у матици отежавали су социјално-економске прилике у Републици Српској. Додикова влада је све теже испуњавала финансијске обавезе и суочила се са штрајковима пензионера, просвјетних радника и других категорија буџетских потрошача. Сукоб у Социјалистичкој партији РС довео је до раскола у странци, мања фракција, на челу са [[Небојша Радмановић|Небојшом Радмановићем]], основала је [[Демократска социјалистичка партија|Демократску социјалистичку партију]].

[[Избори за народне посланике Републике Српске 2000.|На изборима 2000.]] СДС се враћа на власт. За предсједника Републике изабран је Мирко Шаровић из СДС-а, а за предсједника парламента Драган Калинић, предсједник побједничке партије и бивши министар здравља.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=347}} Ову и сљедећу владу предводили су премијери из коалиционе [[Партија демократског прогреса|Партије демократског прогреса]] (ПДП), странке основане 1999. Предсједник странке, [[Младен Иванић]], бивши најмлађи члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине и доцент [[Економски факултет Универзитета у Бањој Луци|Економског факултета у Бањалуци]], постао је премијер јануара 2001. године, а окосницу владе чинили су министри из СДС-а. Иванићева влада извршила је приватизацију банака, започела темељну пореску реформу и посветила се опорезивању ратних богаташа, а у националном погледу слиједила је политику СДС-а.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=348}} Под притиском САД и ЕУ, објавила је први ''Извјештај о злочину у Сребреници'', у којем се негира [[геноцид]] над Бошњацима и прихвата процјена о мањем броју жртава од оног који наводе Бошњаци и њихови покровитељи.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=349}}

Током наредне три године услиједили су највећи међународни притисци на државност и аутономију Републике Српске. Смјењен је чак и декан Правног факултета у Бијељини Радомир Лукић. Влада Драгана Микеревића из ПДП-а, а затим и [[Влада Пера Букејловића|Пере Букејловића]] из СДС-а, која је на власт дошла средином фебруара 2005. године, настојале су да се одупру овим притисцима. Због неуспјеха у томе, опао им је рејтинг у бирачком тијелу, а самим тим је умањен рејтинг њихових странака. Већ у мандату Карлоса Вестендорпа међународна подршка примјени Дејтонског споразума прерасла је у дефакто протекторат. Томе је посебно допринио трећи по реду високи представник [[Волфганг Петрич]], који је „бонска овлашћења” почео да користи као главни аргумент свога дјеловања. Доносио је одлуке умјесто и против воље демократских установа уколико „не могу или не желе саме да их донесу”{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=350}} и смјењивао политичаре за које би лично процијенио да крше Дејтонски споразум. Пошто над њим није било ефективне контроле, то је значило онога кога пожели. „Бонска овлашћења” је високом представнику омогућио Савјет за спровођење мира, у ком су представнике имале велике силе. Истовремено је започео процес „стабилизације и придруживања” Европској унији. Процес интеграција комплексних институционалних структура у Босни и Херцеговини и несагласности ентитета олакшали су високим представнцима да спроводе своју политику. У јануару 2000. успостављена је Државна гранична служба, касније Гранична полиција Босне и Херцеговине, иако су према изворном Дејтонском споразуму границе контролисале ентитетске полиције. Закон о полицији прво је прогласио високи представник, а тек касније је „легално” усвојен у [[Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине|Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине]]. Уставни суд, у коме Бошњаци и представници УН имају шест гласова, у односу на четири гласа Срба и Хрвата, надгласавањем је јула 2000. године донио одлуку о конститутивности сва три народа на цијелој територији БиХ. Тако је омогућено стварање Вијећа народа на ентитетском нивоу, чиме је успорен рад демократских установа Републике Српске.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=351}} Пошто је установио граничну полицију, Петрич је новембра 2000. инсталирао Суд Босне и Херцеговине, а априла 2001. наметнуо је и рјешења државне заставе, грба и химне (без текста), што је касније само потврдила Парламентарна скупштина. Сљедећих година високи представник је ентитетима најпре ограничио, а затим и укинуо располагање оружаним снагама. Пошто су војске ентитета уставна категорија, извршен је притисак на парламенте, који су их коначно укинули 2006. године. Петрич је свој мандат завршио сетом наметнутих одлука које је издиктирао на сарајевском аеродрому, приликом одласка из Босне и Херцеговине.

| title =

| quote = „Када је било потребно сломити отпор Срба у БиХ, ја сам написао писмо свом пријатељу Крису Патену (европском комесару за спољне послове) у коме сам га замолио да каже да је то европски захтев и да то тражи ЕУ. Мој пријатељ Крис, који ионако није имао појма о томе, написао је да је то европски захтев и тако сам ја разбио Србе и Републику Српску.“

| author = ''Педи Ешдаун''

| source =

| align = right

| width = 33%

| bgcolor = #c6dbf7

Његов насљедник, [[Педи Ешдаун]], је одмах по доласку прогласио Закон о судском и тужилачком вијећу. Сљедеће године је наметнуо кривични закон БиХ. Током 2004. основао је Управу за индиректно опорезивање, захваљујући којој је Босна и Херцеговина добила изворне приходе, а ентитети су ускраћени за значајан дио средстава. Ешдаун је 29. јуна 2004. године смијенио 59 функционера, чланова СДС-а, међу којима је био Драган Калинић, предсједник Народне скупштине Републике Српске у више наврата и дугогодишњи лидер СДС-а.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=352}} Током љета је успостављен цјелодневни централни телевизијски програм [[Босанскохерцеговачка радио-телевизија|БХТ 1]], који је преузео половину укупне телевизијске претплате, иако није привукао пажњу становника Републике Српске. Док је одлучивао о свим кључним аспектима политичког, економског, културног и друштвеног живота, Ешдаун је, као и његови претходници и насљедници, оптуживао политичаре за лоше стање у Босни и Херцеговини.

Међународни представници су смијенили двојицу предсједника Републике Српске, Радована Караџића и Николу Поплашена, док су Мирка Шаровића, као члана Предсједништва БиХ, приморали да 2003. године поднесе оставку. Приближно 200 републичких, војних и страначких функционера и директора јавних предузећа смијењено је и често подвргавано државном терору блокирањем личних банковних рачуна и одузимањем путних исправа. Многи су правду потражили и задовољење добили на [[Европски суд за људска права|суду у Стразбуру]]. Бошњачки политичари, нарочито [[Харис Силајџић]], нападали су Републику Српску као „геноцидну творевину”, а Србе као „злочиначки народ”. У сарајевским медијима, поготово у политичким недељницима ''Слободна Босна'' и ''Дани'',{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=353}} Република Српска је називана „република шумска” и „блентитет”, а све са циљем даље ревизије Анекса 4 Дејтонског споразума. Вјерујући да је позиција Српске и Срба заштићена Дејтонским споразумом, а касније и по инерцији, структуре власти и медији у Бањалуци дуго нису званично реаговали на спољне и унутрашње оркестриране притиске.

Одласком лорда Ешдауна, за Републику Српску завршено је најтеже раздобље у дјеловању Канцеларије високог представника. Од тада су са различитих страна долазили захтјеви за укидање Канцеларије, од Срба, Хрвата и из Русије, која је послије [[Наранџаста револуција|„наранџасте револуције”]] у [[Украјина|Украјини]] 2004. године заузела другачији курс у својој балканској политици, али и из Европске уније, која није могла да прихвати да држава са којом преговара о прикључењу није демократска.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=354}}

Привредни и политички успон Републике Српске започео је послије [[Избори за народне посланике Републике Српске 2006.|избора одржаних 1. октобра 2006. године]]. Као резултат кадровскаог освјежавања на домаћој сцени и промјене односа снага у свијету, успостављена је стабилна политичка већина, која се одлучно супроставила промјенама дејтонског устава, и није била подложна притисцима којима су биле изложене раније владе.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=362}} Иако је наставила путем европских интеграција и пристала на ступање Босне и Херцеговине у [[Партнерство за мир]], нова влада је прекинула предају надлежности. Процес укидања [[Полиција Републике Српске|полиције Републике Српске]] и централизације правосуђа Босне и Херцеговине енергично је заустављен, чиме су дугорочно обесхрабрене друге сличне иницијативе високог представника. Највеће заслуге за преокрет припале су Милораду Додику, лидеру парламентарне већине, који је послије шест година поново постао премијер. Захваљујући споразуму странака власти и опозиције, Републике Српска је блокирала покушаје нарушавања своје самосталности. Осим уочи избора, највеће српске странке СНСД и СДС биле су јединствене у наступу у заједничким органима у Сарајеву поводом кључних националних и државних питања. Маја 2009. године, на основу закључака о ефектима преношења надлежности са Републике Српске на Босну и Херцеговину, [[Трећа влада Милорада Додика|влада Милорада Додика]] је захтијевала повратак већине од 68 надлежности које су одузете мимо демократске процедуре.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=363}} Реакција високог представника је била веома оштра, а Додик је означен као „политичар који хоће да поништи све ефекте постдејтонског процеса”, а његов политички манир да према саговорницима из САД и ЕУ, као и онима из Федерације, наступа директно и отворено и оштро реагује на неосноване критике, био окарактерисан као недопустив. „Додикова реторика”, како су је пејоративно називали званичници у Бриселу и Вашингтону, код народа у Републици Српској наилазила је на велико одобравање. У међувремену, послије смрти предсједника Српске [[Милан Јелић|Милана Јелића]] из СНСД-а, септембра 2007. на ванредним изборима за предсједника Срспке изабран је предсједник [[Академија наука и умјетности Републике Српске|Академије наука и умјетности Републике Српске]] [[Рајко Кузмановић]], као нестраначка личност подржан од стране СНСД-а.

На [[Избори за народне посланике Републике Српске 2010.|изборима одржаним 2010. године]] у Републици Српској побиједио је СНСД, а Милорад Додик је изабран за предсједника. Небојша Радмановић је изабран за српског представника у Предсједништву БиХ, а на чело владе у Српској је дошао [[Александар Џомбић]]. На нову владу је и даље вршен притисак из ЕУ везан за реформе правосуђа, а високи представник [[Валентин Инцко]] је преко својих редовних извјештаја [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савјету безбједности УН]] драматизовао проблем на највишем нивоу. Криза је пријетила да доведе до међународне интервенције и смјене вођства Републике Српске.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=364}} Маја 2011. године, комесар ЕУ за безбједност и спољну политику, [[Кетрин Ештон]], допутовала је у Бањалуку, гдје је током разговора са Додиком постигнут компромис о покретању „структурисаног дијалога” о правосуђу између ЕУ и Босне и Херцеговине, чиме је ултимативна и недемократска реформа правосуђа заустављена.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=365}} У немогућности да Републици Српској наметну унитаризацију, структуре наклоњене Бошњацима у ЕУ и САД настојале су да изазову немире по моделу „обојених револуција” покренутих по свијету. Насиље које је требало да уличним нередима уведе јединствени матични број грађана на читавој теирторији Босне и Херцеговине и потом успостави јединствену полицију, није успјело захваљујући чврстини владе у Бањалуци{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=366}} и српских политичара у заједничким органима, које је инструментализована маса држала опкољене у згради Парламентарне скупштине БиХ у Сарајеву. Двоје дјеце је умрло зато што им кантоналне власти нису издале пасоше како би отишли на лијечење у иностранство, а за ту своју суровост оптужиле су српску страну. Широм Федерације БиХ су фебруара 2014. године избили социјални немири, које су европски политичари, попут Педија Ешдауна и [[Дорис Пак]], најављивали годину дана раније. Немири су захватили крајеве у којима углавном живе Бошњаци у Федерацији БиХ, паљене су владине зграде, захтијевана је борба против корупције,{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=367}} као и реформа устава, али покушаји да се немири прошире и на Српску нису уродили плодом. Истовремено, бошњачки политичари, интелектуалци и новинари, наставили су са још предратном и ратном праксом да наступају као да је Босна и Херцеговина само или прије свега бошњачка земља, а да су Бошњаци, како су често говорили „темељни народ” и да су, наводно, једино Бошњаци бранили Босну и Херцеговину, док су Срби и Хрвати били „агресори” на сопствену земљу. Досљедно својој унитаристичкој политици, Бошњаци свој [[Бошњачки језик|новокомпановани језик]] нису називали „бошњачки”, у природној коресподенцији са својим националним именом, него „босански”, са очигледном претензијом да га, поред српског и хрватског наметну као језик којим говоре сви у Босни, иако га ни они сами и даље не користе у свакодневном говору.

Власти Републике Српске успјеле су да стекну значајну подршку у иностранству, прије свега у Руској Федерацији. [[Турска]] је најпре преко министра [[Ахмет Давутоглу|Давутоглуа]], а послије и премијера [[Реџеп Тајип Ердоган|Ердогана]] и нешто мање предсједника [[Абдулах Гул|Гула]], кренула у дипломатску офанзиву на БиХ, фокусирајући се на Бошњаке. Емоционалним изјавама о заједничкој прошлости будили су носталгију за „пустим турским”, промовисали њихове актуелне унитаристичке аспирације, и потпуно занемаривали друга два конститутивна народа у БиХ.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=368}} Давутоглуово програмско спољнополитичко дјело ''Стратешка дубина'', иако још није било преведено на српски језик, у Републици Српској је захваљујући исламологу [[Дарко Танасковић|Дарку Танасковићу]], већ било прочитано као неоосманизам. Република Српска је развила мрежу иностарних предстаништва у Београду, Бриселу, [[Москва|Москви]], Вашингтону, [[Јерусалим]]у, [[Штутгарт]]у, [[Беч]]у и [[Солун]]у, са амбицијом да је и даље шири.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=369}}

На [[Избори за народне посланике Републике Српске 2014.|изборима одржаним октобра 2014. године]] СНСД и њени стари савезници [[Демократски народни савез|ДНС]] и СПРС, добили су апсолутну већину у Народној скупштини Републике Српске. СДС, на челу са [[Младен Босић|Младеном Босићем]], постигла је знатно бољи резултат него на изборима 2006. и 2010. године.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=371}} Кандидат удружене опозиције, Младен Иванић из ПДП-а, изабран је за члана Предсједништва БиХ, а из редова опозиције именовани су и чланови Вијећа министара БиХ. На изборима потврђена власт суочила се са старим, али и новим изазовима. Неповољној економској, глобалној и регионалној ситуацији која се директно рефлектује на Српску, придружиле су се и све већа политичка, свјетска и европска нестабилност. [[Рат на истоку Украјине|Грађански рат у Украјини]], који је довео до обнове „Хладног рата”, изазвао је вишеструке и унакрсне притиске на Српску. Непријатељство Запада према Русији ескалирало је у неповерење и према њеним православно-словенским пријатељима, попут Срба у Српској. Изградња руског гасовода [[Јужни ток]], чији огранак је требао да уђе у Републику Српску и обезбиједи јој дугорочну енергетску стабилност, бројне плинске елекране, велике грађевинске послове и нова радна мјеста, обустављен је под индиректним притиском САД.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=372}}

На двадесетогодишњицу злочина у Сребреници и Дејтонског мировног споразума, бошњачки политичари су кренули са лобирањем у САД и ЕУ да се дефинитивно дискредитује Република Српска као „геноцидна творевина” и откочи процес њеног систематског развлашћивања, који је Додик зауставио у свом другом премијерском мандату. Као резултат тих активности, [[Уједињено Краљевство]] је припремила резолуцију о геноциду у Сребреници која колективно осуђује српски народ, али је, на молбу Српске и Србије, Русија на засједању Савјета безбједности УН од 7. јула ветом блокирала резолуцију. Вјероватно је управо то био повод инцидента 11. јула 2015. године на [[Меморијални центар Сребреница — Поточари|комеморацији у Поточарима]]. У присуству бројних међународних, западних и бошњачких званичника, премијера Србије, [[Александар Вучић|Александра Вучића]], су од линча заштитили само његови тјелохранитењи и припадници специјалне полиције Републике Српске у цивилу, иако је одржавање реда током комеморације било под надлежношћу Дирекције за координацију полицијских тијела БиХ. Починиоци нису никада ухапшени и процесуирани, иако постоји видео запис о цијелом току напада, а на снимку су препознатљиви ликови учесника.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=375}}

Крајем 2015. и почетком 2016. Република Српска се суочила са озбиљном унутрашњом политичком кризом. После завршених избора 2014. године [[Савез за промјене (Република Српска)|Савез за промјене]] је уз једног посланика СДА из Републике Српске формирао власт са СДА и ХДЗ-ом на нивоу БиХ, док је СНСД са својим партнерима формирао власт у Републици Српској.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=376}} Почело је полемиком да ли власт у Српској има примат над својим представницима у заједничким органима БиХ, или могу да дјелују независно од Бањалуке. Када је [[Денис Звиздић]], тадашњи бошњачки мандатар, током излагања програма будућег Савјета министара БиХ пред Парламентарном скупштином БиХ фебруара 2015. године, најавио нови циклус преноса надлежности са ентитета на БиХ, посланици Савеза за промјене (већином из СДС-а, затим ПДП-а и један из СДА из РС) нису реаговали, него су чак гласали за предложени експозе, власт у Бањалуци их је оптужила за издају. Дошло је до српско-српског сукоба између два нивоа власти. Када је 15. јула 2015. већина посланика у Народној скупштини Републике Српске изгласала одлуку о заказивању референдума о раду суда и тужилаштва БиХ и високих представника, опозиција је остала сусдржана. Објашњење је било да се ради о сувишном заоштравању са комшијама и међународном заједницом само зато да би власт на челу са Додиком, избјегла да одговара пред судом за криминал и корупцију. Током октобра 2015. предсједник Републике Српске је више пута позивао на договор о питањима од општег интереса, али се они нису појавили у [[Палата Републике|Палати Републике]]. Узајамне оптужбе за „криминал”, односно „издају” запријетиле су да компромитују читаву политичку елиту Српске, те почетком новембра довеле [[Патријарх српски Иринеј|патријарха Иринеја]] и чланове [[Свети архијерејски синод Српске православне цркве|Синода Српске православне цркве]] у Бијељину. На заједничком састанку са лидерима власти и опозиције апеловали су на минимум међусобног поштовања у политичком надметању ради очувања јединства народа у Републици Српској. Када је крајем 2015. Додик због уздржаних гласова опозиције и на сугестију премијера Србије, поново одложио референдум о правосуђу, стигла је одлука Уставног суда БиХ по апелацији [[Бакир Изетбеговић|Бакира Изетбеговића]], гдје је Српској наложено да преиспита датум [[Дан Републике Српске|Дана Републике]]{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=377}} и прилагоди га ставу представника несрпског становништва. Ова бошњачка провокација, коју је пресудно подржала тројка иностраних судија, насупрот по два српска и хрватска гласа, преко ноћи је ујединила све српске политичаре, укључујући и оне из матице. Одлучили су да уколико се у року од 120 дана не донесе Закон о Уставном суду БиХ, којим би се искључиле иностране судије и пракса прегласавања, распише референдум о датуму Дана Републике. Политичаре у Српској је повезала и реакција на провокативан говор Ахмета Давутоглуа на отварању [[Џамија Ферхадија (Бања Лука)|Ферхат-пашине џамије]] у Бањалуци 7. маја 2016. године, која је током грађанског рата 1992-1995. порушена, а средствима града и републике обновљена.

| title =

| quote = „Имате 78 милиона пријатеља у Турској, који су са вама у свакој ситуацији да вас подрже. Када овдје некоме потече крв из носа, код нас крене крв из жиле куцавице...Турска је овдје увијек била, ево нас сада ту и биће вјечно.“

| author = ''Ахмет Давутоглу, 7. мај 2016. године''

| source =

| align = right

| width = 33%

| bgcolor = #c6dbf7

Послије краћег затишја, медијски рат власти и опозиције је настављен. До кулминације је дошло када је Савез за промјене 14. маја 2016. заказао масован протест у Бањалуци тражећи ванредне изборе, а коалиција СНСД-ДНС-СПРС одговорила најавом свог митинга истога дана у исто вријеме, такође у Бањалуци.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=378}} У центру Бањалуке, на невеликој удаљености, два страначка блока су одмерила снаге. Иако је владала велика напетост, а из Србије стигао апел да обје стране одустану од сакупљања, све је прошло без инцидената. Такав исход је изневјерио бошњачка очекивања да ће унутрашњи сукоби урушити Српску. Последњих дана јуна и током јула 2016. године, из Федерације је услиједила серија антисрпских испада. Начелник Сребренице Ћамил Дураковић је 27. јуна објавио да су према одлуци [[Мајке енклаве Сребреница и Жепа|НВО „Мајке Сребренице”]], руководиоци Србије непожељни на комеморацији у Поточарима 11. јула, због чега је руководство Српске и њени представници у Сарајеву, Иванић и [[Игор Црнадак|Црнадак]], у знак солидарности са матицом отказало свој долазак. Посљедњег дана јуна објављени су резултати [[Попис становништва у Босни и Херцеговини 2013.|пописа]] који су Бошњацима донијели већину, јер су, мимо консензуса усвојених правила, укључили и бивше становнике БиХ који двије деценије или дуже живе и раде у иностранству. Република Српска није признала такве резултате и најавила је своју верзију пописа. Резултати пописа су показали и да је учешће Срба у Федерацији на нивоу статистичке грешке (2,55 %), а да је проценат Бошњака и Хрвата у Српској вишеструко већи (16,4 %), што открива да је ратни и поратни одлив српског становништва из Федерације био већи од одлива несрпског становништва из Српске, а не обрнуто како су гласиле бошњачке оптужбе за „етничко чишћење”.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=379}}

Јавни медији су 17. јула са интернет портала који се везује за исламске екстремисте пренели снимак паљења српске заставе у одговарајућој сценографији и костимографији. Десетак дана касније, у центру Сарајева је одржан перформанс са мапом Републике Српске као земље геноцида, а 29. јула је члан Предсједништва БиХ, Бакир Изетбеговић, без уобичајене протоколарне најаве Београду, боравио у [[Нови Пазар|Новом Пазару]], а потом је своју посјету објаснио речима да како Вучић може у Бањалуку тако и он може у Нови Пазар, притом занемаривши да је Бањалука у Српској, са којом Србија има међународно признате специјалне везе, а Нови Пазар град на југозападу Србије, у [[Рашка|Рашкој]], колијевци средњовековне српске државе.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=380}}

Када је истекло вријеме од 120 дана, а Уставни суд БиХ потврдио своју одлуку о измјени датума дана Републике Срспке и бошњачка страна одбацила иницијативу о доношењу Закона о Уставном суду БиХ, власт и опозиција у Републици Српској, према ранијем договору, су на сједници Народне скупштине 15. јула, заказали [[Референдум о Дану Републике Српске|референдум за 25. септембар]]. Са изузетком коалиције Домовина, коју чине бошњачки посланици, одлука је била једногласна, а премијер Србије је изјавио да у Бриселу нема приговора на садржај референдумског питања. Бошњаци су тражили интервенцију високог представника, и Валентин Инцко је на сједници Савјета за спровођење мира (ПИК) у Сарајеву, покренуо иницијативу да се Српској оспори право на референдум. Као аргумент ПИК-а против референдума, било је „кршење одлуке Уставног суда БиХ, а самим тим и Дејтонског споразума”, што је било крајње цинично јер су високи представници уз подршку ПИК-а систематски кршили Дејтонски споразум. Као накнадни аргумент навођена је опасност да се Српска неће зауставити на овом референдуму, него да ће ићи све до сецесије.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=381}} Наводна опасност од сецесије, која је довела до немира и нестабилности у региону, постала је мантра мобилизације противника референдума. Инцко је говорио да се „Додик игра ватром и хода по рубу амбиса”, [[Мирослав Лајчак]] је пријетио да ће „организатори референдума сносити санкције”, а ратни командант Армије БиХ генерал [[Сефер Халиловић]] најавио је „15-дневни рат против Српске”, охрабрен изјавом редовног члана [[Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине|АНУБиХ]] Ибрахима Бушатлије да „може да рачуна на подршку [[Ал Каида|Ал Каиде]]”. Драматизација референдума пренијела се преко Атлантика и на, у почетку уздржани, Брисел и [[Берлин]], што је довело и до њемачког притиска на Србију. Вучић се потом дистанцирао од одлуке руководства Републике Срспке и рекао да је „Србија против референдума, да је коначна одлука на руководству у Бањалуци и да ће је поштовати, да се неће мијешати у унутрашња питања БиХ и да је лојалан Дејтону”. Власт и опозиција нису одустали, и у току техничких припрема предсједник Русије позвао је предсједника Српске у Москву, три дана уочи референдума. Предсједник [[Владимир Путин|Путин]] је поновио подршку Русије демократском изјашњавању народа, коју је још приликом најаве референдума о правосуђу изразио министар [[Сергеј Лавров|Лавров]]. На референдуму излазност је била 55,77 %, од чега је 98 % гласало да се Дан Републике Српске и даље слави 9. јануара.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=382}}

На изборима који су одржани 2. октобра, само недјељу дана након референдума, побиједила је коалиција СНСД-ДНС-СП, а фијаско је доживјео Савез за промјене, прије свега СДС. Према коначним резултатима СНСД је побиједио у 11 општина више него на претходним изборима 2012. године, а заједно са коалиционим партнерима ДНС-ом и СП-ом основао власт у више од 40 општина, односно у двије трећине општина у Републици Српској. Према анализама, узроке дебакла СДС-а треба тражити у сарадњи са СДА у заједничким органима која је ишла на штету Српске, и била „међународно” аранжирана. Шокиран првим резултатима, предсједник СДС-а Босић је већ у изборној ноћи изјавио да предстоји темељно преиспитивање грешака и одговорности, и неколико дана касније је поднио оставку, коју је слиједио и један од потпредсједника странке, [[Огњен Тадић]]. На општинским изборима у Сребреници, по први пут је послије рата, убедљиво побиједио заједнички кандидат српских странака Младен Грујичић, упркос уједињеној агитацији бошњачких странака, у коју су се укључили реис [[Хусеин Кавазовић|Кавазовић]] и „међународни” фактор. У мјесној заједници Жепа, која је током рата била заштићена зона, искључиво бошњачко становништво дало је велику предност кандидатима СНСД-а.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=384}}

Према истраживању Галуповог института за јавно мњење које је извршено између [[25. јун]]а и [[19. јул]]а [[2010]], око 88% грађана Републике Српске би се на [[референдум]]у изјаснило за одвајање од [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]].<ref name="Галупово истраживање: Подршка за отцјепљење Републике Српске 88 одсто">{{cite web | url = http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=31456 | title = Галупово истраживање: Подршка за отцјепљење Републике Српске 88% | date = 19. 11. 2010 | publisher = Радио-телевизија Републике Српске| accessdate = 26. 1. 2012}}</ref>

Република Српска је члан Европске скупштине регија ({{Јез-енгл|Assembly of European Regions AER}}) која пружа подршку регијама у процесу европског проширења. Потписала је неколико споразума о сарадњи, као нпр. споразум са федералним градом [[Санкт Петербург]]ом ([[Русија]]), Регијом Венето и Провинцијом Ди Белуно ([[Италија]]) и Округом Тромс ([[Норвешка]]).<ref>{{cite web| url = http://www.esrpska.com/ContentPage.aspx?kat_id=aed2359a-02f3-46a7-b04c-11954411c8c4&podkat_id=39b00c65-e801-4921-857c-516c55d5841d&page_id=14 | title = еСрпска: Представништва РС у иностранству | publisher = Esrpska.com | date = |accessdate = 10. 8. 2012.}}</ref>

[[Влада Републике Српске]] је у циљу унапређења свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству основала 9 привредних представништава ([[Белгија]], [[Израел]], [[Русија]], [[Србија]], [[Њемачка]], [[Аустрија]], [[Грчка]], [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Кипар]]).<ref>{{cite web| url = http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Predstavnistva/Pages/default.aspx | title = Влада Републике Српске: Представништва Републике Српске у иностранству | publisher = Vladars.net | date = 10. 8. 2012. | accessdate = 9. 11. 2017}}</ref><ref>{{cite web | url = http://www.biznis.ba/politika/15405-u-becu-otvoreno-predstavnistvo-republike-srpske.html | title = U Beču otvoreno Predstavništvo Republike Srpske | publisher = Biznis.ba | date = 23. 3. 2012. | accessdate = 10. 8. 2012. }}{{Мртва веза| date =09 9. 2018 | bot = InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}</ref><ref>{{cite web| url = http://www.smedia.rs/vesti/vest/89244/Milorad-Dodik-Otvoreno-predstavnistvo-Republike-Srpske-u-Becu-Dodik-otvorio-predstavnistvo-Republike-Srpske-u-Becu.html# | title = Dodik otvorio predstavništvo Republike Srpske u Beču — VESTI — SMEDIA | publisher = Smedia.rs | date = 23. 3. 2012. | accessdate = 10. 8. 2012.}}</ref><ref>{{cite web| title = Представништво РС и на Кипру| url = http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Predstavnistvo-RS-i-na-Kipru/243930.html| work = Глас Српске| accessdate = 23. 8. 2017}}</ref>

До сада, од стране [[Влада Републике Српске|Владе Републике Српске]] је било упућено пет извјештаја [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савјету безбједности Организације уједињених нација]] који су се односили на стање ствари у Републици Српској и Босни и Херцеговини.<ref>{{cite web| url = http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=39882 | title = РТРС: Влада упутила изјештај Савјету безбједности као прилог уз Додиково писмо | publisher = Rtrs.tv | date = |accessdate = 10. 8. 2012.}}</ref>

Са Србијом Република Српска има потписан споразум о специјалним и паралелним везама.<ref>{{Cite web | url = http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/09/27/srpski/vest-dana.shtml| title = Србија и РС оживеле Дејтонски споразум| work = Glas javnosti| accessdate = 25. 4. 2013}}</ref>

Застава Републике Српске је правоугаоно поље, пропорција 1:2 са хоризонтално распоређеним пољима подједнаке висине — црвено изнад плавог изнад бијелог.<ref name="Обиљежја">{{cite web| title = Обиљежја РС| url = http://www.narodnaskupstinars.net/?q=ci/%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0/%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%B5%D0%B6%D1%98%D0%B0-%D1%80%D1%81| work = www.narodnaskupstinars.net| publisher = Народна скупштина Републике Српске| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> Застава је једнака застави Републике Србије до [[2004]]. године.

'Моја Република' је химна Републике Српске од [[2008]]. године, а први пут је свечано изведена на Дан Републике Српске [[2009]]. године у Концертној дворани [[Бански двор|Банског двора]] у [[Бања Лука|Бањој Луци]].<ref>{{cite web| url = http://www.znanje.org/i/i2011/11iv08/11iv0804/himna.htm | title = Himna, grb i ustav| publisher = znanje.org| accessdate = 8. 10. 2017}}</ref>

Република Српска се састоји из 57 општина и 7 градова. Градови су: [[Град Бања Лука|Бања Лука]], [[Град Источно Сарајево|Источно Сарајево]], [[Град Приједор|Приједор]], [[Град Бијељина|Бијељина]], [[Град Добој|Добој]], [[Град Требиње|Требиње]] и [[Град Зворник|Зворник]].<ref name="Влада усвојила Приједлог закона о градовима">{{cite web | url = http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=63443 | title = Влада усвојила Приједлог закона о градовима | author = |authorlink= | vauthors = |date = 14. 6. 2012 | format = |work= | publisher = Радио-телевизија Републике Српске | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 15. 6. 2012}}</ref><ref name="Влада Републике Српске утврдила више законских пројеката ">{{cite web | url = http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/media/vijesti/Pages/Vlada_Republike_Srpske_utvrdila_vise_zakonskih_projekata.aspx | title = Влада Републике Српске утврдила више законских пројеката | author = |authorlink= | vauthors = |date = 14. 6. 2012 | format = |work= | publisher = Влада Републике Српске | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 15. 6. 2012}}</ref><ref>{{Cite web | url = http://www.srna.rs/novosti1/360004/usvojen-zakon-o-gradu-zvornik.htm | title = Usvojen Zakon O Gradu Zvornik | Srna{{Ботовски наслов}} |access-date accessdate = 11. 12. 2015 |archive-url=https://web.archive.org/web/20151211130643/http://www.srna.rs/novosti1/360004/usvojen-zakon-o-gradu-zvornik.htm |archive-date = 11. 12. 2015 |dead-url=yes |df= }}</ref> [[Град Источно Сарајево]] чини 6 општина: [[Општина Источни Стари Град|Источни Стари Град]], [[Општина Источна Илиџа|Источна Илиџа]], [[Општина Источно Ново Сарајево|Источно Ново Сарајево]], [[Општина Пале|Пале]], [[Општина Соколац|Соколац]] и [[Општина Трново (Источно Сарајево)|Трново]]. [[Брчко Дистрикт|Дистрикт Брчко]] има посебан статус и званично је под заједничком управом Републике Српске и [[Федерација Босне и Херцеговине|Федерације Босне и Херцеговине]].

{{multiple image| direction = horizontal| total_width = 475| image1 = Republika-Srpska-2013-Ethnic.png| width1 = 1000| height1 = 1087| caption1 = Етнички састав Републике Српске по насељима 2013. године

| image2 = RSrpskaetno2013.pdf| width2 = 1239| height2 = 1752| caption2 = Етнички састав становништва Републике Српске 2013. године}}

| style="text-align:left;"| 2012.<ref name="дпод">{{cite web| title = Makroekonomija| url = http://komorars.ba/makroekonomija/| website = Privredna Komora Republike Srpske| accessdate = 9. 11. 2017| language = sr-RS}}</ref>

| colspan = 6| <small>¹Од 2000. у процјени није укључен [[Брчко Дистрикт]].</small>

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Босне и Херцеговине, самим тим и Републике Српске, најзаступљеније су сљедеће патрилинеарне [[ДНК хаплогрупе људског Y-хромозома]]:<ref>{{cite web| title = National Pies‎ -‎ Bosnia-Herzegovina| url = http://atlas.xyvy.info/country-national-haplogroup-chart-dna/bosnia-herzegovina| work = atlas.xyvy.info| publisher = Ancestral Genography Atlas| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

Економски опоравак Босне и Херцеговине и Републике Српске након [[1995]]. године иде веома споро. То се види посебно преко кретања [[Бруто домаћи производ|БДП]] по глави становника. У 2013. години у читавој БиХ овај [[Индикатор (друштвене науке)|индикатор]] се процењује са 1.200 до 1.300 -{USD}-, док је на почетку 1992. он износио око 2.200 долара. Номинални БДП је у 2013. години у цијелој РС износио 8.831.800.000 [[Конвертибилна марка|КМ]].<ref name = "РБРС">{{cite web| url = http://www.irbrs.net/Statistika/Indikatori.aspx?tab=2&lang=cir | title = ГЛАВНИ ЕКОНОМСКИ ИНДИКАTОРИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ | publisher = IRBRS | date = |accessdate = 23. 3. 2014}}</ref>

Индустрија је доминантна привредна грана у Републици Српској. Од укупно 9.347 предузећа у РС на нивоу Подручне привредне коморе Бањалука ради 5.153. Од овог броја 60% је у области индустрије.<ref>{{cite web| title = Индустрија| url = http://www.bl.komorars.ba/stranica.php?id=89|archive-url=https://web.archive.org/web/20170319230414/http://www.bl.komorars.ba/stranica.php?id=89|archive-date = 21. 2. 2018| work = www.bl.komorars| publisher = Подручна привредна комора Бања Лука| accessdate = 11. 12. 2017}}</ref> У периоду 2013. пратећи званичне податке о макроекономским кретањима може се закључити да је дошло до благог опоравка привреде у РС и БиХ. У подручју прерађивачке индустрије производња је повећана за 6,2% а у укупној индустрији учешће прерађивачке индустрије износи 59%. Но међутим број запослених је мањи за 0,4% у односу на 2012. што говори и даље о изузетно сложеном стању у привреди РС.

Природна богатства Републике Српске су свакако њене познате планине: Зеленгора, [[Трескавица]], [[Јахорина]], [[Романија (планина)|Романија]], потом [[Грмеч]], [[Козара]], [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрен]] и многе друге, са огромним [[шума|шумским]] и [[лов]]ним богатством.<ref>{{cite web| url = http://turizamrs.org/kategorija/destinacije/planinski-turizam/ | title = Планински туризам | publisher = Туристичка организација Републике Српске | date = |accessdate = 29. 1. 2015}}</ref> По својим смјештајним капацитетима и изграђеној инфраструктури за [[Зимски спортови|зимске спортове]] посебно се издваја планина Јахорина на којој су се [[1984]]. године одржавала такмичења [[Зимске олимпијске игре|Зимских олимпијских игара]]. [[Краљевско село Котроманићево]] се налази на 40 km удаљености од [[Добој]]а, магистралним путем који повезује планине [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрен]] и [[Вучијак]] са равничарским предјелима [[Посавина|Посавине]]. Село је изграђено је на обали [[Величанка|Величанке]], ријеке која је изузетно богата рибљом фауном и шкољкама (што свједочи и о њеној чистоћи), а комплетан простор чини природни амбијент идеалан за одмор и рекреацију.<ref>{{cite web| title = Етно-село Котроманићево| url = http://turizamrs.org/etno-selo-kotromanicevo/?lng=lat| publisher = Туристичка организација Републике Српске| accessdate = 19. 7. 2016}}</ref>

Важна туристичка понуда [[Крајишници|крајишких]] Срба је традиционална [[Грмечка корида]], организација борбе [[бик]]ова.<ref name="Чија је Грмечка корида">{{cite web | url = http://rtrs.tv/av/pusti.php?id=14491 | title = Печат (47,46 мин) | author = |authorlink= | coauthors = |date = 25. 8. 2011. | format = |work= | publisher = Радио телевизија Републике Српске | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 29. 8. 2011.}}</ref> Борбе се традиционално одржавају сваке године у прву недјељу иза [[Илиндан]]а ([[2. август]]а). Данас, ова манифестација је у оквиру Илинданских свечаности, а организује се уз помоћ локалне заједнице у [[Општина Оштра Лука|Оштрој Луци]] и [[Влада Републике Српске|Владе Републике Српске]]. Године [[2015]]. одржана је 243. корида по реду. [[Андрићград]] или Каменград је културни центар и врста [[етно село|етно-села]], који се налази на локацији Ушће на самом ушћу ријека [[Дрина]] и [[Рзав]] у [[Вишеград]]у чији је идејни творац режисер [[Емир Кустурица]]. За посјетиоце је отворен 5. јула 2012.<ref name="Андрићград отворен за посјетиоце">{{cite web | url = http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=64755 | title = Андрићград отворен за посјетиоце | author = |authorlink= | coauthors = |date = 5. 7. 2012 | format = |work= | publisher = Братунац (репортажа) | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 6. 7. 2012}}</ref> Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.<ref name="Баштабалкана">[http://www.bastabalkana.com/2012/04/andricev-grad-u-visegradu-i-emir-kusturica-gradi-se-turisticko-istorijski-kompleks-na-drini/ „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица — гради се туристичко историјски комплекс на Дрини“, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012.] {{ср}}</ref> У граду постоји градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.<ref name="Баштабалкана" /> Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/region/Andricev-institut-um-i-dusa-Andricgrada.sr.html Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика“, 28. јун 2013)]</ref>

Важан носилац развоја драмске умјетности у [[град Бања Лука|Бањој Луци]] и цијелој регији је [[Народно позориште Републике Српске]] које има осамдесет стално запослених, а у саставу самог глумачког ансамбла, двадесетшест драмских умјетника.<ref>{{cite web| url = http://www.np.rs.ba/index.php?option=com_content&view=section&id=4&layout=blog&Itemid=2&lang=sr | title = Narodno pozorište Republike Srpske|date year = 2015. | accessdate = 29. 1. 2015}}</ref> Један од највећих, а сигурно и најпосјећенијих културних догађаја у граду је и [[Театар Фест]] који се сваке године одржава у овом позоришту, уз учешће многих домаћих и страних глумачких ансамбала.

[[1993]]. године на [[Јахорина|Јахорини]], основано је [[Удружење књижевника Српске]], под предсједништвом професора и политичара [[Никола Кољевић|Николе Кољевића]]. Од 2003. године, предсједник удружења је [[Зоран Костић (књижевник)|Зоран Костић]] који је сједиште премјестио из [[Сарајево (Источно Сарајево)|Српског Сарајева]] у [[Бања Лука|Бању Луку]].<ref name="Костић: Српски језик — дио богате културе и традиције народа">{{cite web | url = http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=974 | title = Костић: Српски језик — дио богате културе и традиције народа | author = |authorlink= | vauthors = |date = 20. 3. 2009 | format = |work= | publisher = Радио-телевизија Републике Српске | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 27. 1. 2012}}</ref><ref name="Слава Старе Цркве у Мостару и Ћоровићеви сусрети писаца">{{cite web | url = http://www.spc.rs/sr/slava_stare_crkve_u_mostaru_i_corovicevi_susreti_pisaca | title = Слава Старе Цркве у Мостару и Ћоровићеви сусрети писаца | author = |authorlink= | vauthors = |date = 24. 9. 2008 | format = |work= | publisher = Српска православна црква | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 27. 1. 2012}}</ref><ref name="Бањалука заборавила Мешу Селимовића">{{cite web | url = http://www.glassrpske.com/vijest/9/kultura/49162/cir/Banjaluka-zaboravila-Mesu-Selimovica.html | title = Бањалука заборавила Мешу Селимовића | author = |authorlink= | vauthors = |date = 23. 11. 2010 | format = |work= | publisher = Глас Српске | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 27. 1. 2012}}</ref><ref name="Вишеградска стаза 2009.">{{cite web | url = http://archive.is/XXtaK | title = Вишеградска стаза 2009. | author = |authorlink= | vauthors = |date = 23. 6. 2009 | format = |work= | publisher = Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”, Источно Сарајево | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 27. 1. 2012}}</ref> Предсједник сарајевско-романијско-дринске подружнице је [[Недељко Зеленовић]].<ref name="Аутори Завичајне збирке: Недељко Жугић">{{cite web| title = Недељко Зеленовић| url = http://www.matbibli.rs.ba/index.php/autori/117-2014-02-12-08-34-33| website = www.matbibli.rs.ba| accessdate = 9. 11. 2017| language = sr}}</ref>

Оснивачка скупштина [[Удружење историчара Републике Српске „Милорад Екмечић”|Удружења историчара Републике Српске „Милорад Екмечић”]] одржана је у Бањалуци, у децембру [[2015]]. године, а за предсједника је изабран [[Драга Мастиловић (професор)|Драга Мастиловић]], декан [[Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву|Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву]]. Као циљеви Удружења наведени су унапређивање научно-истраживачке дјелатности у области историјске науке на простору Републике Српске и популарисање тих резултата, унапређење наставе историје и стручно усавршавање наставничког кадра.<ref name="Драга Мастиловић предсједник Удружења историчара">{{cite web | url = http://banjaluka.net/osnovano-prvo-drustvo-istoricara-srpske/ |archive-url= | title = Osnovano prvo društvo istoričara Srpske | author = |authorlink= | vauthors = |date= | format = |work= | publisher = banjaluka.net | language = ср | archiveurl = |archivedate= | quote = |accessdate = 16. 12. 2015}}</ref>

[[Матица српска — Друштво чланова у Републици Српској|Друштво чланова Матице српске у Републици Српској]], његови органи и радна тијела, посебну пажњу поклониће изучавању књижевности и језика српског народа и књижевности других народа у Републици Српској и [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]]; организовању енциклопедијског рада у области друштвених и природних наука; издавању капиталних дјела из области књижевности, науке и умјетности, обради, чувању и заштити архивске грађе; сарадњи са академијама наука и умјетности и универзитетима у земљи и иностранству; обезбјеђењу донација, легата и других поклона и њиховом коришћењу у складу са вољом дародавца или легатора итд.<ref>{{cite journal| url = http://predstavnistvorsbg.rs/pdf_dokumenti/bilten_1_cir.pdf | title = Билтен, бр. 1 | publisher = |date=октобар 2010 | accessdate = 9. 11. 2017}}</ref>

Најтрофејнији фудбалски клуб а уједно и најпопуларнији спортски колектив на простору Републике Српске је [[ФК Борац Бања Лука]]. ФК Борац се током историје, између осталог, китио насловима побједника: Митропа купа, Купа маршала Тита, као и првака БиХ и побједника Купа БиХ.<ref>{{cite web| url = http://www.banjaluka.com/vijesti/sport/fudbal/2011/11/27/fk-borac-%E2%80%93-od-1925-do-danas/| title = FK ”Borac” — od 1925. do danas| publisher = |date= | accessdate = 29. 1. 2015}}</ref> А провео је и 16 сезона у првој фудбалској лиги СФРЈ, у којој је заузео 4. мјесто у сезони 1990/91. Најстарији фудбалски клуб у Републици Српској је [[ФК Славија Источно Сарајево|ФК Славија]], који је основан [[1908]]. године и такмичио се у [[Првенство Југославије у фудбалу|првенству Краљевине Југославије у фудбалу]]. Од већих фудбалских клубова ту су још: [[ФК Рудар Приједор]], [[ФК Радник Бијељина]] и [[ФК Леотар]], који је и први шампион [[Премијер лига Босне и Херцеговине у фудбалу|Премијер лиге Босне и Херцеговине у фудбалу]]. Титулу шампиона БиХ освојио је и фудбалски клуб из Модриче — [[ФК Модрича Максима]].

Генерално најуспјешнији спортски колектив Републике Српске је [[РК Борац Бања Лука]] који је освајао и титулу првака Европе. У својим ветринама има и ЕХФ Куп. РК Борац је и седмоструки шампион и десетороструки освајач Купа СФРЈ, шампион и побједник Купа БиХ а данас и учесник регионалне [[SEHA liga|СЕХА рукометне лиге]]. Поред РК Борац, издвајају се још РК Приједор и [[РК Слога Добој]]. Слога је освајала првенство и два пута Куп БиХ. Град Добој традиционално већ више од 50 година организује један од најпознатијих рукометних турнира у Европи — [[Међународни рукометни турнир шампиона Добој|ТВ турнир шампиона]].<ref>{{cite web| url = http://www.tvturnirdoboj.com/ | title = Medjunarodni TV turnir Doboj| publisher = |date= | accessdate = 29. 1. 2015}}</ref>

Изградњом Градског олимпијског базена у Бањалуци, спортови на води доживљавају праву експанзију. У Бањој Луци постоје 3 ватерполо (ВК Бања Лука, ВК Студент, ВК Фортуна) и неколико пливачких клубова (ПК 22. април, ПК Младост Бања Лука, ПК Олимп) Пливачи остварују све боље и боље резултате на међународним такмичењима а млада чланица ПК Олимп — [[Ивана Нинковић]] наступила је на [[Летње олимпијске игре 2012.|Олимпијским играма у Лондону]].<ref>{{cite web| url = http://www.bbc.co.uk/sport/olympics/2012/athletes/cdb498b0-1b48-4e10-8c02-30a0a45c7148| title = London 2012 — Ivana Ninkovic| publisher = [[Би-Би-Си|BBC]]| date = |accessdate = 29. 1. 2015}}</ref> У граду Требињу такође живи пливачки спорт.

Република Српска је до сада била домаћин бројних међународних такмичења, између осталих: Свјетског првенства за рукометаше јуниоре — Бања Лука 2013, Свјетског и Европског првенства у рафтингу Врбас/Тара 2008, Европског првенства у каратеу Бања Лука 2008, Свјетског првенства у куглању Бања Лука 2008, Европског првенства у кајаку и кануу Врбас 2011, финалног турнира — АБА кошаркашке лиге Лакташи 2013, финале [[Куп Србије у ватерполу|Купа Србије]] за ватерполисте, тениски меч — [[Новак Ђоковић|Ђоковић]] : [[Виктор Троицки|Троицки]] у дворани Борик Бања Лука.<ref>{{cite web| url = http://www.glassrpske.com/sport/republika_srpska/Novak-Djokovic-Banja-Luka-je-pokazala-srce/lat/31726.html | title = Novak Đoković — Banja Luka je pokazala srce| publisher = [[Glas Srpske]]| date = 1. 12. 2009 | accessdate = 29. 1. 2015}}</ref>

Празници у Републици Српској су одређени „Законом о празницима Републике Српске”.<ref>{{cite web| title = Закон о празницима Републике Српске| url = http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Ministarstva/muls/OMin/Documents/Zakon%20o%20praznicima%20RS.doc| work = www.vladars.net| publisher = Службени гласник Републике Српске| accessdate = 9. 11. 2017}}</ref> Празници се дијеле на републичке и вјерске. Републички празници су:

* {{Cite book| author = Naval| title = Palestine & Transjordan| url = http://books.google.com/books?id=Md7WAQAAQBAJ&pg=PA137| year = 2013| publisher = Routledge| isbn = 978-1-136-20939-0| accessdate = 9. 11. 2017| pages = 137}}

* {{Cite book | ref = harv | url = https://books.google.ba/books?id=cK83AwAAQBAJ | last = Месиховић| first = Салмедин | title = Илирике | publisher = Филозофски факултет у Сарајеву | location = Сарајево | year = 2014| isbn = 9789958031106| accessdate = 9. 11. 2017| pages = 294}}

* {{Cite book | ref = harv | ref= harv | author = Naval| title = Palestine & Transjordan| url = http://books.google.com/books?id=Md7WAQAAQBAJ&pg=PA137| year = 2013| publisher = Routledge| isbn = 978-1-136-20939-0| accessdate = 9. 11. 2017| pages = 137}}

* {{Cite book | ref = harv | ref= harv | url = https://books.google.ba/books?id=cK83AwAAQBAJ| last = Месиховић| first = Салмедин| title = Илирике| publisher = Филозофски факултет у Сарајеву| location = Сарајево| year = 2014| isbn = 9789958031106| accessdate = 9. 11. 2017| pages = 294}}

* {{Cite book | ref = harv | last = Андрић| first = Александар| title = Историја Срба од 1918. до 2012.| isbn = 978-86-6289-051-1}}

* {{Cite book | ref = harv | ref= harv | last = Антић| first = Чедомир| last2 = Кецмановић| first2 = Ненад| title = Историја Републике Српске|date year = 2016| publisher = Недељник| location = Београд}}

| Центар = {{застава|Република Српска}}

| Северозапад = {{застава|Хрватска}}

| Север = {{застава|Хрватска}}

| Североисток = {{застава|Хрватска}}<br />{{застава|Србија}}

| Запад = ''[[Федерација Босне и Херцеговине]]''

| Исток = {{застава|Србија}}

| Југозапад = ''[[Федерација Босне и Херцеговине]]''

| Југ = ''[[Федерација Босне и Херцеговине]]''<br />{{застава|Хрватска}}

| Југоисток = {{застава|Црна Гора}}