Јован Владимир — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 3 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta8)
мНема описа измене
Ред 25:
}}
 
'''Јован Владимир'''{{efn|name=|Име на [[грчки језик|грчком]] је {{јез|el|Ἰωάννης ὁ Βλαδίμηρος}}, на [[бугарски језик|бугарском]] {{јез|bg|Йоан Владимир}} или {{јез|bg|Иван Владимир}} и на [[албански језик|албанском]] {{јез|al|Gjon Vladimiri}} или {{јез|al|Joan Vladimiri}}.}} ([[Дукља]], око [[990]] — [[Преспа]], [[22. мај]] [[1016]]) године био је владар [[Дукља|Дукље]] и [[Србија|Србије]] од око 1000. до 1016. године, најистакнутијенајмоћније [[Срби|српске]] кнежевине тог доба.,{{sfn|Fine|1991|pp=193, 202}} од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између [[Византијско царство|Византије]] и [[Самуилово царство|Самуиловог царства]]. БиоВладимир је убио блискимпознат односимакао са Византијомпобожан, штоправедан муи нијемирољубив помогловладар. даПризнат сачуваје својукао земљу[[светац]] од цараи [[Самуило (цар)|Самуиламученик]]., Оваја јеу освојиоСрпској Дукљуправосланвој 1009.цркви илисе 1010празнује [[22. године, мај]]а кнезакао Владимира'''Свети утамничиомученик уЈован Владимир, кнез Српски'''.{{efn|name=празник|Поједине [[ПреспаПравославна црква|ПреспиПравославне цркве]], престоницикористе свог[[јулијански царствакалендар]], уа западнојне [[Македонија|Македонијигрегоријански календар]]. Премакоји користе [[Летописзападно попа Дукљанинахришћанство|Љетопису Попазападне Дукљанинацркве]]. Од 1900. године, Самуиловаразлика кћеркаизмеђу [[Теодорајулијанског Косара]]и грегоријског календара је, завољевши13 заробљеногдана кнеза,и молилата оцаразлика даће јеостати удасве задо њега2100. Царгодине. јеТоком даотог Косарураздобља, за22. женумај Владимиру,у ајулијанском затимкалендару свог новопеченогда зетаСветог вратиомученика наЈована дукљанскиВладимира престо даодговара влада4. каојуну његову [[вазал]]грегоријском календару.}}
 
ВладимирБио је биоу познатблиским каоодносима са побожанВизантијом, праведаншто иму мирољубивније владар.помогло Ниједа сесачува укључиваосвоју уземљу великиод ратцара [[Самуило (цар)|Самуила]], који је кулминираоосвојио 1014Дукљу око 1010. године, византијскома побједомкнеза надВладимира Самуиломутамничио. ЦарПрема је[[Летопис недугопопа наконДукљанина|Љетопису тогаПопа преминуоДукљанина]], аСамуилова по наређењу његовог синовцакћерка [[ЈованТеодора Владислав|Јована ВладиславаКосара]] је, којизавољевши језаробљеног преузеокнеза, властмолила надоца царствомда 1015је уда за њега. годинеЦар је дао Косару за жену Владимиру, Владимира језатим убијенсвог 22.новопеченог мајазета 1016.вратио године.на Одрубљенадукљански мупријесто једа глававлада испредкао једнењегов цркве[[вазал]]. Владимир није учествовао у Преспи,ратним гдјепоходима свога таста. Рат је икулминирао сахрањен1014. Недугогодине потомвизантијском признатпобједом јенад за [[светац|свеца]]Самуилом и мученика,недуго санакон празникомтога 22његовом смрћу. маја;<refПо name=praznik>22.наређењу мајСамуиловог усиновца [[ЈулијанскиЈован календарВладислав|јулијанскомЈована календаруВладислава]], покоји којемје сепреузео равнајувласт некенад православнецарством цркве укључујући1015. српскугодине, одговараВладимир 4је убијен 22. јунумаја у1016. цивилном,године. Одрубљена му је глава испред цркве у [[Грегоријански календарПреспа|грегоријанском календаруПреспи]].</ref>, онцарске јепријестонице, првигдје српскије светаци сахрањен. Косара је пренијела његове мошти у [[Манастир Богородица КрајинскаОстрос|манастируманастир БогородицеПречиста КрајинскеКрајинска]], цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. године мошти су чуване у [[Манастир Светог Јована Владимира|манастиру Светог Јована Владимира]] код [[Елбасан]]а, а од око 1995. године у православној саборној цркви у [[Тирана|Тирани]]. ЗаСвечеве свечевмошти празниксе моштисматрају хришћанским реликвијама и привлаче многе вјернике, нарочите на дан празновања, када се доносењегове мошти односе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.
 
Реликвија везана за свеца је иВладимиров крст за који се вјерује да га је држао у рукама кадаза сувријеме гапогубљења, погубили.сматра Тајсе крстхришћанском реликвијом. Крст се традиционално чува у породици Андровић из [[Велики Микулићи|Вељих Микулића]] код [[Бар (Црна Гора)|Бара]]. Сваке године на [[Духови (празник)|Тројичин дан]] износи се пред литијом на врх планине [[Румија|Румије]]. Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089. године; сачувано је у скраћеном облику у Љетописа Попа Дукљанина, написаном на [[латински језик|латинском]]. Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690. године, а превод истог на [[црквенословенски језик|црквенословенски]], уз извјесне исправке, штампан је 1802. На [[икона]]ма се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у лијевој руци. Он је по предању сам донио своју главу на мјесто гдје је сахрањен.
 
== Биографија ==
[[Датотека:MapSerbiaX-XIcentury-cs.png|мини|220п|Дукља крајем 10. и почетком 11. вијека (зелено).]]
Дукља је била раносредњовјековна српска кнежевина чија се територија већим дијелом поклапала са данашњом Црном Гором.{{sfn|Fine|1991|pp=202–203}} Моћ Дукље знатно се повећала након распада државе српског кнеза [[Часлав Клонимировић|Часлава]], до којег је дошло по његовој смрти око 943. године. Обим Чаславове Србије није поуздано утврђен, али се зна да је укључивала [[Рашка|Рашку]] и [[Босна|Босну]]. Рашка је потпала под политичку доминацију Дукље, скупа са сусједним српским кнежевинама [[Травунија|Травунијом]] и [[Захумље]]м.<ref name=zivkovic-caslav>Живковић 2006, „Часлав“</ref>{{sfn|Fine|1991|pp=193–195}} Византинци су Дукљу често називали Србијом.<ref>{{harvnb|Острогорски|1998|pp=293, 298}}</ref>
 
Дукља је била раносредњовјековна српска кнежевина чија се територија већим дијелом поклапала са данашњом [[Црна Гора|Црном Гором]].{{sfn|Fine|1991|pp=202–203}} Моћ Дукље знатно се повећала након распада државе српског кнеза [[Часлав Клонимировић|Часлава]], до којег је дошло по његовој смрти око 943. године. Обим Чаславове Србије није поуздано утврђен, али се зна да је укључивала [[Рашка|Рашку]] и [[Босна|Босну]]. Рашка је потпала под политичку доминацију Дукље, скупазаједно са сусједним српским кнежевинама [[Травунија|Травунијом]] и [[Захумље]]м.<ref name=zivkovic-caslav>Живковић 2006, „Часлав“</ref>{{sfn|Fine|1991|pp=193–195}} Византинци су Дукљу често називали Србијом.<ref>{{harvnb|Острогорски|1998|pp=293, 298}}</ref>
Јован је био потомак зетских владара; син Петрислава, а унук Хвалимира.<ref>Golubinskij, Jevgenij Jevstignejevic: "Kratkij ocerk istorii pravoslavnych cerkvej bolgarskoj, serbiskeg i ruminskoj", Moskva 1871.</ref> Јован Владимир ступа на пријесто око 1000. године, наслиједивши још у дјечачком узрасту свог оца [[Петрислав]]а.<ref name=zivkovic-vladimir>Живковић 2006, „Владимир“</ref> Петрислав се сматра првим дукљанским владарем чије се постојање може потврдити примарним историјским изворима, који такође наговјештавају да је он био у блиским односима са Византијом.<ref name=zivkovic-vladimir/><ref name=zivkovic-GRS260>Живковић 2009, II, 260–2</ref> Дукља се састојала од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. По свој прилици, Владимиров двор се налазио у жупи [[Облик (жупа)|Облик]] (Obliqus) или близу ње. По локалном предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села [[Коштањица]] близу [[Скадарско језеро|Скадарског језера]], у предјелу званом Крајина на југоистоку Црне Горе.<ref name=jovicevic>{{harvnb|Јовићевић|1922|p=14}}</ref><ref name=Milovic54>{{harvnb|Milović|2001|p=54}}</ref> У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала већ у Владимирово вријеме.<ref>Jireček 1911, [http://www.archive.org/stream/geschichtederser00jire#page/205/mode/1up 205], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
 
Јован је био потомак зетских владара; син Петрислава, а унук Хвалимира.<ref>Golubinskij, Jevgenij Jevstignejevic: "Kratkij ocerk istorii pravoslavnych cerkvej bolgarskoj, serbiskeg i ruminskoj", Moskva 1871.</ref> Јован Владимир ступа на пријесто око 1000. године, наслиједивши још у дјечачком узрасту свог оца [[Петрислав]]а.<ref name=zivkovic-vladimir>Живковић 2006, „Владимир“</ref> Петрислав се сматра првим дукљанским владарем чије се постојање може потврдити примарним историјским изворима, који такође наговјештавају да је он био у блиским односима са Византијом.<ref name=zivkovic-vladimir/><ref name=zivkovic-GRS260>Живковић 2009, II, 260–2</ref> Дукља се састојала од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. По свој прилици, Владимиров двор се налазио у жупи [[Облик (жупа)|Облик]] (Obliqus) или близу ње. По локалноммјесном предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села [[Коштањица]] близу [[Скадарско језеро|Скадарског језера]], у предјелу званом [[Скадарска Крајина|Крајина]] на југоистоку Црне Горе.<ref name=jovicevic>{{harvnb|Јовићевић|1922|p=14}}</ref><ref name=Milovic54>{{harvnb|Milović|2001|p=54}}</ref> У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала већ у Владимирово вријеме.<ref>Jireček 1911, [http://www.archive.org/stream/geschichtederser00jire#page/205/mode/1up 205], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Према [[Данијеле Фарлати|Данијелу Фарлатију]], црквеном историчару из 18. вијека, двор и резиденција српских владара некада се налазила у Крајини.
Његова владавина описана је у 36. поглављу [[Летопис попа Дукљанина|Љетописа попа Дукљанина]], који је, према новијим истраживањима, завршен крајем 13. или почетком 14. вијека;<ref name=zivkovic-GRS373>Живковић 2009, II, 373</ref> кратко 34. и 35. поглавље баве се његовим оцем и стричевима. Док се претходни дијелови љетописа темеље на усменим предајама и ауторовим домишљањима, те се углавном не сматрају поузданим изворима за историју,<ref name=zivkovic-vladimir/><ref name=zivkovic-GRS260/> поглавља од 34. до 36. су заснована на једној старијој Вадимировој биографији, написаној у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089.<ref name=zivkovic-GRS260/><ref name=zivkovic-GRS267>Живковић 2009, II, 267–9</ref> И љетопис и [[Јован Скилица]], византијски историчар из 11. вијека, описују Владимира као мудрог, побожног, праведног и мирољубивог владара.<ref name=GRS125-7>Живковић 2009, I, 125–7</ref>{{sfn|Cedrenus|Scylitzes|Bekker|1839|p=463}}
 
Његова владавина описана је у 36. поглављу [[Летопис попа Дукљанина|Љетописа попа Дукљанина]], којикоја је, премазавршена новијимизмеђу истраживањима, завршен крајем 131299. или почеткоми 141301. вијекагодине;<ref name=zivkovic-GRS373>Живковић 2009, II, 373</ref> кратко 34. и 35. поглавље баве се његовим оцем и стричевима. ДокОва сетри претходнипогвлавља дијелови љетописа темеље на усменим предајама и ауторовим домишљањима, теЉетописа се углавном не сматрају поузданим изворима за историју,<ref name=zivkovic-vladimir/><ref name=zivkovic-GRS260/> поглавља од 34. до 36. сувјероватно заснованазаснивају на једнојизгубљеној старијој ВадимировојВладимировој биографији, написаној у Дукљи вјероватно негдје између 1075. и 1089. године.<ref name=zivkovic-GRS260/><ref name=zivkovic-GRS267>Живковић 2009, II, 267–9</ref> И љетописЉетопис и [[Јован Скилица]], византијски историчар из 11. вијека, описују Владимира као мудрог, побожног, праведног и мирољубивог владара.<ref name=GRS125-7>Живковић 2009, I, 125–7</ref>{{sfn|Cedrenus|Scylitzes|Bekker|1839|p=463}}
Владимирово појављивање на историјској сцени дешава се током дуготрајног рата између византијског цара [[Василије II Бугароубица|Василија II]] (владао 976–1025) и цара [[Самуило (цар)|Самуила]] (980—1014). Чини се да је Василије II настојао да ангажује и друге [[Балканско полуострво|балканске]] владаре за борбу против Самуила, те да је из тог разлога одржавао контакте и са дукљанским кнезом. Српско посланство, чији је долазак у [[Истанбул|Цариград]] око 992. године забиљежен у једној повељи [[Манастир Велика Лавра|манастира Велика Лавра]] из 993, по свој прилици дошло је Василију управо из Дукље.<ref name=ostrogorski>{{harvnb|Острогорски|1998|pp=292–3}}</ref>
 
Владимирово појављивање на историјској сцени дешава се током дуготрајног рата између византијског цара [[Василије II Бугароубица|Василија II]] (владао 976–1025) и цара [[Самуило (цар)|Самуила]] (980—1014). Чини се да је Василије II настојао да ангажује и друге [[Балканско полуострво|балканске]] владаре за борбу против Самуила, те да је из тог разлога одржавао контакте и са дукљанским кнезом. Српско посланство, чији је долазак у [[Истанбул|Цариград]] око 992. године забиљежен у једној повељи [[Манастир Велика Лавра|манастира Велика Лавра]] из 993, по свој прилици дошло је Василију управо из Дукље.<ref name=ostrogorski>{{harvnb|Острогорски|1998|pp=292–3}}</ref>
 
[[Датотека:Prečista Krajinska (cropped).jpg|мини|Остаци [[Манастир Богородица Крајинска|Пречисте Крајинске]], цркве која се налазила у близини Владимировог двора у Крајини на југоистоку Дукље]]
Блиске везе са Византијом нису помогле кнезу Владимиру. Самуило је напао његову земљу 1009. или 1010. у склопу похода усмјереног на византијску [[Драч (тема)|тему Драч]], у сусједству Дукље. Увидјевши да не може ништа огромној царској сили, Владимир се повукао са војском и народом на утврђено брдо Облик, западно од [[Скадар|Скадра]].<ref name=zivkovic-vladimir/> Према Љетопису попа Дукљанина Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан.<ref name=GRS125-7/>
 
Василије је 1004. или 1005. године од Саумуила вратио град [[Драч|Диракијум]], главно утврђење на јадранском обали, јужно од Дукље. Од 1005. године, Василије је контролисао приоблане земље сјеверно и јужно од града, у саставу византијке [[Драч (тема)|теме Диракијум]]. Византија је успоставила територијални контакт са Дукљом кнеза Владимира, која се већ граничила и са [[Далмација (тема)|темом Далмацијом]], коју су чинили јадрански градови сјеверозападно од Дукље. [[Млетачка република]], савезник Византије, војно је интервенисала у Далмацији 1000. године како би заштитила градове од напада [[Хрвати|Хрвата]] и [[Неретљани|Неретљана]]. Млетачку владавину над Далмацијом у име Василија цар је потврдио 1004. или 1005. године. [[Светослав Суроња]], млетачки савезник, крунисан је као хрватски краљ. Млетачка, далматински градови, Хрватска и Дукља биле су окупљене у чврст провизантијски блок, који је имао непосредну везу са Византијом преко Диракијума.<ref name=zivkovic2002>{{harvnb|Живковић|2002|pp=9–24}}</ref>
Самуило је оставио један дио војске да опсједа Облик, док је са осталим четама напао оближњи [[Улцињ]] који је припадао систему утврђења теме Драч. Владимир се послије извјесног времена предао, што се у љетопису приписује његовој жељи да избави свој народ од глади и мача. Одмах је послат у затвор у [[Преспа|Преспу]], пријестоницу Самуилове државе у западној [[Македонија|Македонији]]. Одуставши од опсаде Улциња, цар је усмјерио своје снаге према [[Далмација|Далмацији]] при чему је допро све до [[Задар|Задра]] спаливши успут [[Котор]] и [[Дубровник]], а у своју земљу се вратио преко Босне и Рашке. Посљедица овог похода било је привремено Самуилово заузимање Дукље, Травуније, Захумља, Босне и Рашке.<ref name=zivkovic-vladimir/>
 
Блиске везе са Византијом нису помогле кнезу Владимиру. Самуило је напао његову земљуДукљу 1009. или 1010. у склопу похода усмјереногкоји наје византијскуза [[Драчциљ (тема)|темуимао Драч]]разбијање провизантијског блока, укоји сусједствује Дукљемогао да га угрози. Увидјевши да не може ништа огромној царској сили, Владимир се повукао са војском и народом на утврђено брдо Облик, западнојугозападно од [[СкадарСкадарско језеро|СкадраСкадрског језера]].<ref name=zivkovic-vladimir/> Према Љетопису попа Дукљанина Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан.<ref name=GRS125-7/>
 
Самуило је оставио један дио војске да опсједа Облик, док је са осталим четама напао оближњи [[Улцињ]] који је припадао систему утврђења теме ДрачДиракијум. Владимир се послије извјесног времена предао, што се у љетописуЉетопису приписује његовој жељи да избави свој народ од глади и мача. Одмах је послат у затвор у [[Преспа|Преспу]], пријестоницу Самуилове државе у западној [[Македонија|Македонији]]. Одуставши од опсаде Улциња, цар је усмјерио своје снаге према [[Далмација|Далмацији]] при чему је допро све до [[Задар|Задра]] спаливши успут [[Котор]] и [[Дубровник]], а у своју земљу се вратио преко Босне и Рашке. Посљедица овог похода било је привремено Самуилово заузимање Дукље, Травуније, Захумља, Босне и Рашке.<ref name=zivkovic-vladimir/> Млетачке и непосредна византијска моћ у Далмацији је ослабила. Самуило је успио да разбије провизантијски блок.
Самуилов поход може се сагледати у ширем геополитичком контексту. Византијски цар Василије је 1004. или 1005. године повратио [[Драч]] од Самуила. На овај начин је Византија преко теме Драч дошла у непосредан додир са Владимировом Дукљом, и преко ње успоставила везу са темом Далмацијом. Ова византијска област се састојала од обалних далматинских градова. [[Млетачка република|Млеци]] су војно интервенисали 1000. године да би заштитили те градове од напада Хрвата и [[Паганија|Неретљана]], након чега су наметнули своју власт у Далмацији. Уз њихову помоћ за хрватског краља крунисао се Светислав Суриња. Василије је Млецима, као својим савезницима и заступницима, озваничио управу над Далмацијом 1004. или 1005. године. Тиме су Млеци, далматински градови, Хрватска и Дукља груписани у компактан провизантијски блок, који је имао директан контакт са Византијом преко теме Драч. Самуило је походом од 1009/1010. разбио овај блок.<ref name=zivkovic2002>{{harvnb|Живковић|2002|pp=9–24}}</ref>
 
Према љетописуЉетопису, док је Владимир окован венуо у преспанском затвору, молећи се дању и ноћу, приказао му се [[анђео Господњи]] који му прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву затим је описана у виду романтичне приповијести у којој на сцену ступа Самуилова кћерка Теодора Косара. Њен сусрет са Владимиром испричан је у љетописуЉетопису на сљедећи начин:<ref name=GRS129-31>Живковић 2009, I, 129–31</ref>
 
{{цитат2цитат|И тако је једног дана царева кћер по имену Косара, потакнута од Светог Духа, пришла оцу и затражила да јој допусти да сиђе са својим слушкињама и опере главу и ноге окованим затвореницима, што јој је отац дозволио. Тако је сишла и почела је да обавља богоугодно дело. Тада је угледала Владимира и видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, и да је пун мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара са њим, а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа.}}
 
Косара је затим усрдно молила оца да је уда за Владимира, а овај јој је без одуговлачења изашао у сусрет. Цар је након кћеркине удаје вратио Дукљу свом новом зету.<ref name=jirecek206>Jireček 1911, [http://www.archive.org/stream/geschichtederser00jire#page/206/mode/2up 206–7], Приступљено 8. 4. 2013.</ref><ref name=GRS129-31/> У стварности, овај брак је могао бити резултат политичке процјене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вјернији вазал.{{sfn|Fine|1991|pp=193–195}} Ријешивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на [[Македонија|Македонију]] и [[Тесалија|Тесалију]], гдје је било главно жариште његовог сукоба са Византијом. У хронициЉетопису се тврди да је Самуило повјерио Владимиру и цијелуцијело драчкуподручје земљуДиракијума. Могуће је да је кнезу повјерена сјеверна област тетог територијеподручја, која је само дјелимично била под царевомСамуиловом влашћу. Једна кратка напомена Јована Скилице о Владимиру сугерише да је кнез на управу добио и дио Рашке, а можда и читаву ту област.<ref name=zivkovic-vladimir/>{{sfn|Cedrenus|Scylitzes|Bekker|1839|p=463}} Његовом стрицу Драгимиру[[Драгимир]]у, владару Травуније и Захумља, који се пред Самуиловом војском повукао на неку планину, цар је такође дозволио да настави владати као његов вазал.<ref name=GRS129-31/>
 
Након тога, како биљежи љетописЉетопис, „Владимир је тако живио са својом женом Косаром у потпуној светости и чедности, љубећи Бога и служећи му и ноћу и дању, и владао је својим народом који му је повјерен праведно и у страху од БогаБога”.<ref name=GRS129-31/> Ништа не указује на то да је Владимир на било који начин учествовао у ратним напорима свог таста.{{sfn|Fine|1991|pp=193–195}} Вишедеценијски сукоб кулминирао је Самуиловим поразом од Византинаца у [[битка на Беласици|бици на Беласици]] 1014, а цар умире 6. октобра исте године.<ref name=ostrogorski295>{{harvnb|Острогорски|1998|p=295}}</ref><ref name=fine198>{{harvnb|Fine|1991|pp=198–9}}</ref> Наслиједио га је син [[Гаврило Радомир]], чија је владавина била кратког вијека: убио га је 1015. његов брат од стрица [[Јован Владислав]], и преузео власт над царством; недуго потом убио је и Радомирову жену.<ref name=ostrogorski295/> Владислав шаље гласнике Владимиру са захтјевом да дође на царски двор у Преспу, али Косара одговара мужа од тог пута и сама одлази тамо. Цар је прима са почастима те наново позива кнеза да дође, шаљући му златни крст на коме се заклео да му ништа нажао неће учинити. Љетопис биљежи Владимиров одговор на овај позив:<ref name=GRS133>Живковић 2009, I, 133</ref>
 
{{цитат2цитат|Знамо да Господ наш Исус Христ, који је за нас страдао, није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеном. Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, пошаљи ми по монасима дрвени крст и уздајући се у помоћ Господа нашег Исуса Христа и полажући наду у живи крст и вредно дрво, доћи ћу.}}
 
Два епископа и један пустињак дођоше дукљанском кнезу, предадоше му дрвени крст, те потврдише да се на њему цар заклео да му никаква зла од њега неће бити. Владимир пољуби крст и стави га у своја њедра, па с малом пратњом крену у Преспу.<ref name=GRS133/> Чим је стигао тамо, 22. маја 1016. године, уђе у једну цркву да се помоли Богу. Изашао је из цркве држећи онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише Владиславови војници кривоклетног Владислава и одрубише му главу.<ref name=GRS137>Живковић 2009, I, 137</ref> БилоПрема Скилицину, Владимир је товјеровао 22.Војиславовој мајазаклетви, 1016.коју Скилицинму краткије извјештајпренио обугарски Владимировомархиепископ убиствуДавид. слажеЗатим сеје удозволио главнимсеби цртамада саупадне Љетописому Војиславове руке и попабуде Дукљанинапогубљен.<ref name=zivkovic-vladimir/>{{sfn|Cedrenus|Scylitzes|Bekker|1839|p=463}} Мотив за ово убиство није сасвим јасан. Откад су поразили Самуила 1014, Византинци су добијали битку за битком, па је Владислав вјероватно сумњао или је био обавијештен да се Владимир спрема да обнови савезништво Дукље са Византијом.<ref name=zivkovic-vladimir/><ref name=fine198/> Ово савезништво би било посебно неповољно за Владислава због близине Дукље са ДрачемДиракијумом, који је био циљ његових освајања.<ref name=zivkovic-vladimir/>
 
Владислав је почетком 1018. године водио неуспјешан напад на Драч, под чијим зидинама је погинуо.<ref name=fine198/> Према љетопису, током опсаде Драча Владимир се појавио пред Владиславом док је овај сједио за трпезом и вечерао. Кад је устао да бјежи зовући војнике да га спасу, Владимир га је убио.<ref name=autogenerated1>Живковић 2009, I, 139</ref> Исте 1018. године је византијска војска под вођством побједоносног цара Василија дефинитивно покорила задње остатке Самуилове царевине.<ref name=ostrogorski295/> Пошто Владимир и Косара нису имали дјеце, његов законити насљедник био је његов стриц Драгимир, травунијски кнез, који се у првој половини 1018. упутио са војском у Дукљу да се устоличи као њен владар. Кад је дошао у Котор, Которани су га на превару убили, а његови војници су се вратили у Травунију.<ref name=zivkovic-stefan>Живковић 2006, „Стефан Војислав"</ref><ref name=zivkovic-GRS272>Живковић 2009, II, 272</ref> Дукља се не појављује поново у изворима до тридесетих година 11. вијека. Неки историчари претпостављају да је око 1018. подложена директној византијској управи, док други вјерују да је остављена под неким домаћим владарем као вазална држава Византије.{{sfn|Fine|1991|pp=202–203}}
Линија 82 ⟶ 84:
| деца = <!-- nema na wikipodacima -->
| поштује_се_у = [[Православна црква|Православној цркви]]
| празник = 22. мај (4. јун)<ref {{efn|name=praznik/>празник}}
| датум_канонизовања =
| место_канонизовања =
Линија 205 ⟶ 207:
| date = 7. април 2002
| url = http://liternet.bg/publish4/vtodorov/znam/kosara.htm | postscript =
}}</ref><br />
 
== Напомене ==
{{notelist}}
 
== Референце ==