Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

(Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta8))
Израстао је у лепог младића, веома је личио на оца, како стасом и ликом, тако и бојом гласа, покретима и по нарави. Волео је поезију, био добар јахач и мачевалац.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, године [[1867]]. је уписан у приватну гимназију професора Оливијера у близини [[Женева|Женеве]]. Уз личног собара, у његовој пратњи се налазио и кнежев ађутант [[Александар Протић (ађутант)|Александар Протић]].{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Тамо се последњи пут сусрео са оцем, који се враћао са Светске изложбе у [[Париз]]у, и од њега је том приликом добио брилијантски прстен, изузетне вредности и лепоте. У то време, кнез је одустао од намере да га јавно призна као сина наследника, пошто је намеравао да се ожени са Катарином Константиновић, очекујући законитог наследника.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, имање Мошија Нагоја, површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, затим камералне науке (економија и политика). Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}