Википедија

Велики раскол — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta8)
Нема описа измене
Ред 1:
{{Хришћанство}}▼
{{bez inlajn referenci}}
[[Датотека:Great Schism 1054.svg|мини|300п270п|Мападесно|Хришћанске великогподеле у Европи након Великог раскола (1054)
{{leftlegend|#6495ED|Православна црква}}
{{leftlegend|darkorange|Католичка црква}}]]
 
▲{{Хришћанство}}
'''Велики раскол''' или '''велика шизма''' ({{Јез-грч|σχισμα}}, {{Јез-лат|schisma}} — ''раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма'') је означиоозначава канонско одвајање и прекид [[Литургија|литургијске]] заједнице између [[Католичка црква|Римокатоличке цркве]] и [[Православна црква|Православне цркве]], до чега је дошло [[16. јул]]а [[1054]]. године. [[Рим]]скаДо раскола је дошло након низа претходних спорова и [[константинопољ|цариградска]]сукоба, који су виђени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни [[хришћанствотеологија|хришћанскатеолошки]], цркваодносно седогматски поделилеспор оковођен питањаје даповодом линеправилног учења о ''двоструком'' исхођењу [[РимСвети дух|римскиСветог духа]] од Оца и Сина. Ово неправилно учење је на западу довело до уметања израза [[папаФииокве]] има(лат. примат''Filioque'') међуу [[хришћанство|хришћанскимНикејско-цариградски симбол вере]]. поглаварима,Поменуте штонеправилности нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор вођен је довелоповодом каснијенарушавања доначела шизме,црквене чимесаборности суод створенестране двепомесне Римске цркве, [[православље|православна]]која ије [[Католичкатежила црква|римокатоличка]]да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.
 
[[Цариградска патријаршија|Цариградског патријарха]] [[Михаило Керуларије|Михајла]] је папски заступник [[кардинал]] [[Хумберт од Силва Кандиде]] са још два кардинала, екскомуницирао из [[Хришћански центар у Риму|Хришћанског центра у Риму]], пошто је претходно кардинал Хумберт тражио од Цариградског патријарха да призна папу [[Папа Лав IX|Лaва IX]] за врховног поглавара хришћанских цркви и да из свог имена избаци део назива „Екуменски патријарх” од. [[Васељенски патријарх]], што је Цариградски патријарх одбио. [[Михаило Керуларије|Цариградски патријарх Михајло]] је узвратио истом мером, и екскомуницирао кардинала Хумберта и остале папске изасланике. Валидност чина екскомуникације западних изасланика је упитна, пошто је папа [[Папа Лав IX|Лав IX]] преминуо а чин екскомуникације је примењен само на [[Михаило Керуларије|патријарха Михајла]]. Иако ова одлучивања нису одмах и директно одвојила вернике и државнике западне Европе од источне одн. [[Католичка црква|Римокатоличку]] од [[Православна црква|Православне]] цркве, разлаз цркви се даље ипак догодио услед разилажења у доктрини, теологији, језику па и политичком и географском смислу.
Ред 10:
Након раскола, [[Црква]] је подељена на [[Католичка црква|Католичку цркву]] са центром у Риму и на [[Православна црква|Православну цркву]] са центром у [[Истанбул|Цариграду]]. До данашњег дана, свака заједница полаже право да је једини наследник [[једна света, саборна и апостолска црква|једне, Свете, саборне и апостолске Цркве]], не негирајући могућност спасења онима другима , који "нису у видљивом јединству", јер "Дух делује где хоће".(По овом питању православна Црква нема јединственог става међу епископима, док католичка Црква признаје православну за спасењску Цркву али без пуног јединства, термином "сестринска Црква"). Више пута у историји је било тежњи за приближавањем и решавањем подела, које су и данас живе.
 
== Предисторија раскола ==
== Раскол ==
Први корак ка расколу начињен је [[863]]. године, када је римски [[папа Никола I]] покушао да свргне цариградског патријарха [[Фотије I|Фотија]],{{sfn|Острогорски|1969|p=224}} који је на то одговорио сазивањем [[Цариградски сабор (867)|Цариградског сабора]] ([[867]]) на којем је осуђено западо учење о ''двоструком'' исхођењу [[Свети дух|Светог духа]], оличено у изразу [[Филиокве]] који је на западу био уметнут у [[Никејско-цариградски симбол вере]].{{sfn|Острогорски|1969|p=228-229}} Потом је дошло до преокрета на новом Цариградском сабору, који је одржан током [[869]]. и [[870]]. године, и том приликом је свргнут патријарх Фотије.{{sfn|Острогорски|1969|p=231-232}} Међутим, следећи [[Цариградски сабор (879-880)|Цариградски сабор]], који је одржан током [[879]]. и [[880]]. године, потврдио је Фотија као патријарха и осудио је сваки покушај промене Симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. На овом сабору учествовали су и легати Римске цркве, а саборске одлуке је потврдио и тадашњи римски [[папа Јован VIII]].{{sfn|Острогорски|1969|p=235}}
 
[[Четврти васељенски сабор|Четврти Васељенски Сабор]] ([[451]]), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, „другога [[Рим]]а“, исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. [[Папа]] није потписао тај канон, те тако ривалство између „два Рима“ постаје јавно и службено. Два „режима“ црквене управе — монархија папства на Западу и епископска (апостолска) саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "-{Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme}-", у тому [[1054]]-[[1954]]. -{L'eglise et les Eglisses}-, П. стр. 106–116).▼
Стварни раскол почиње одлукама Цариградског сабора ([[869]].), који осуђује цариградског патријарха [[Фотије I|Светог Фотија]]. Сам Свети Фотије сазива Сабор у Цариграду ([[867]]), одбацује одлуке сабора и осуђује [[папа|папу]] и његово учење. Истина, [[Десети помесни сабор|Цариградски сабор (879-880)]] године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје Светог Фотија за [[патријарх]]а, осуђује [[филиокве]] (Свети Фотије је збацио папу Николу I који је подржавао додатак филиокве, који су унели немачки католички мисионари у [[Бугарска|Бугарској]]), признаје једнакост [[Цариградска патријаршија|Цариграда]] са [[Католичка црква|Римом]], при чему Рим има -{''πρεσβεια''}-.
 
Године [[1052]]. патријарх [[Михаило Керуларије]] затвара латинске храмове у [[Константинопољ|Цариграду]] због тога што су употребљавали [[азима|бесквасни хлеб]] чија материја није ваљана за [[Евхаристија|евхаристију]]. Године [[1053]], на позив цара [[Константин IX Мономах|Константина Мономаха]] (1042—1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт — кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, [[епископ]]у охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија — полаже на престо [[Аја Софија|Цркве Свете Софије]] ''„пресуду искључења“'' патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак [[кардинал]]а.▼
 
== Преднапетости пре раскола ==
 
Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо:
▲[[Четврти васељенски сабор|Четврти Васељенски Сабор]] ([[451]]), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, „другога [[Рим]]а“, исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. [[Папа]] није потписао тај канон, те тако ривалство између „два Рима“ постаје јавно и службено. Два „режима“ црквене управе — монархија папства на Западу и епископска (апостолска) саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "-{Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme}-", у тому [[1054]]-[[1954]]. -{L'eglise et les Eglisses}-, П. стр. 106–116).
* Помесни сабор у Толеду ([[598]]) прихвата уношење додатка „Филиокве“ у [[Никејски симбол вјере|Никејски симбол вере]], и поред тога што је [[папа Лав III]] против уметка да би се поштовало учење [[Васељенски сабори|Васељенских сабора]]. На почетку значај тог мењања није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.
* Папски централизам, који је формулисао [[папа Никола I]] (858—867) — који [[853]]. не признаје [[фотије I|светог Фотија]] (820-897) као патријарха — до крајњег облика доводе папе [[Папа Гргур VII|Гргур -{VII}-]], [[Папа Иноћентије III|Иноћентије -{III}-]] и [[Папа Јован XXII|Јован -{XXII}-]]. Заиста, искључење св. Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе -{I}-, потоњи канонисти израдиће папски "-{Dictatus}-"; објављен за време Григорија -{VII}- (1073—1085), тај спис прокламује супремацију папства над [[Васељенски сабори|Васељенским саборима]] и над овосветском власти.
* Такозвана „фотијевска криза“ или „Фотијев раскол“ (867—879) изазван продором католичких мисионара у [[Бугарска|Бугарску]], која је потпадала под Цариград. Свети патријарх Фотије (820—897) противи се [[Литургијска латинизација|латинизирању]] Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсима (867) у којој наводи списак православних примедби против Римске Цркве. За св. Фотија „Филиокве“ није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.
 
== ТренутнеЗаоштравање последицесукоба и непосредан поводизбијање раскола ==
 
Непосредни повод расколу дала је расправа о употреби бесквасног хлеба у [[богослужење|богослужју]] и посту на суботу почетком коризме — детаље које су Грци спорадично поградно називали „латинима“ још од доба [[Фотије I|Фотија I]]. Запад је са своје стране замерао цариградском патријарху Михаелу Церуларију због употребе наслова „екуменски патријарх“, на којега су патријарси у Цариграду полагали право још од [[Четврти васељенски сабор|Калцедонског сабора]] 451. године — тада су им такав наслов који је требало да назначи посебан положај патријарха чије се седиште налазило у истом граду где и седиште цара признали концилски оци, али тај њихов закључак (28. канон Калцедонског сабора) нису потврдили нити тадашњи папа Лав I. (којега као свеца поштују данас и католици, и православни), нити било који од каснијих папа.
 
▲Године [[1052]]. патријарх [[Михаило Керуларије]] затвара латинске храмове у [[Константинопољ|Цариграду]] због тога што су употребљавали [[азима|бесквасни хлеб]] чија материја није ваљана за [[Евхаристија|евхаристију]]. Године [[1053]], на позив цара [[Константин IX Мономах|Константина Мономаха]] (1042—1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт — кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, [[епископ]]у охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија — полаже на престо [[Аја Софија|Цркве Свете Софије]] ''„пресуду искључења“'' патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак [[кардинал]]а.
 
Легат [[папа Лав IX|папе Лава IX]] кардинал Хумберт положио је [[16. јул]]а [[1054]]. на олтар цркве [[Аја Софија|свете Софије]] булу којом изопштава Церуларија и неке друге грчке бискупе (не и читаву источну Цркву), а Церуларије је на то изопштио папу, тад већ покојног.
Линија 93 ⟶ 89:
 
== Види још ==
* [[Акакијев раскол|Акакијева шизма]]
 
== Референце ==
{{reflist|2}}
 
== Литература ==
{{Colbeginrefbegin|2}}
* Енциклопедија православља, Београд 2002.
* {{Cite book|ref=harv|last=Брија|first=Јован|title=Речник православне теологије|year=1997|edition=1.|location=Београд|publisher=Хиландарски фонд|url=https://books.google.com/books?id=nIlGuAAACAAJ}}
Линија 102 ⟶ 101:
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Матић|editor-first=Златко|title=Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема|year=2012|location=Пожаревац|publisher=Епархија браничевска}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Nichols|first=Aidan|year=2010|title=Rome and the Eastern Churches: a study in schism| publisher = Ignatius Press|url=https://books.google.com/books?id=Hje62q52XNsC}}
* {{Cite book|ref=harv|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|editor-last1=Поповић|editor-first1=Радомир В.|editor-link1=Радомир В. Поповић|editor-last2=Перовић|editor-first2=Давид|editor-link2=Давид Перовић|title=950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион|year=2005|location=Београд|publisher=Православни богословски факултет|url=https://books.google.com/books?id=4OwkAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|chapter=Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)|title=Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења|year=2007|edition=2. допуњено|location=Београд|publisher=Досије|pages=331-336}}
Ред 117:
* {{Citation|url=http://www.orthodox.org.ph/content/view/211/50/ |publisher=Orthodox Church in the Philippines |title=East–West Schism |deadurl=yes |archiveurl=https://archive.is/20120905202235/http://www.orthodox.org.ph/content/view/211/50/ |archivedate = 5. 9. 2012 |df=dmy }}.
* {{Citation | url = http://www.orthodoxinfo.com/general/greatschism.aspx | title = The Great Schism | publisher = Orthodox SCOBA}}.
{{colendrefend}}
 
== Спољашње везе ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Велики_раскол”