Илија Милосављевић Коларац — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ciscenje mrtvih referenci |
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci |
||
Ред 22:
Рођен је око [[1800]]. године у селу [[Колари]] надомак [[Смедерево|Смедерева]], по коме је и добио надимак Коларац, а умро је [[6. октобар|6. октобра]] [[1878]]. у [[Београд]]у. Отац Милосав био је [[абаџија]], а мајка се звала Јованка.
Као дете је рањен у [[Први српски устанак|Првом устанку]]. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко [[Дунав]]а, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића,{{
Илија је житар трговац у Панчеву средином 1855. године, који прилаже 10 ф. за споменик песнику Лукијану Мушицком у Карловцу. <ref>"Србски дневник", Нови Сад 1855. године</ref>Синђелија, коју је врло волео, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, где се и сам Илија Коларац преселио следеће године. Ту се бавио трговином [[со]]љу и [[шалитра|шалитром]], а улагао је и у [[рудник]]е. Дуго је помагао ствараоце у [[књижевност]]и, а [[1861]]. је основао ''Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца'' уз помоћ [[Коста Цукић|Косте Цукића]]. До Првог светског рата [[фонд]] је издао 120 [[књига]].
Ред 28:
Крајем [[1877]]. године замало је страдао. [[Влада]] га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у [[Тополска буна|Тополској буни]], заједно са [[Јеврем Марковић|Јевремом Марковићем]] и [[Аћим Чумић|Аћимом Чумићем]], а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез [[Милан Обреновић|Милан]] га је убрзо помиловао, али је [[затвор]] нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.
[[Тестамент]]ом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање [[универзитет у Београду|београдског универзитета]], што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора [[Димитрије Нешић|Димитрија Нешића]], повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је [[Касациони суд]] оснажио Коларчев тестамент.<ref>[http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/07/article-11.html Илија Сервијанер и Дунавски Ротшлид („Српско наслеђе“, јул 1998)]</ref> [[Драгиња Петровић]] је потраживала из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.<ref>„Коларчева парница имала је и један занимљив епилог. Покојна Драга Станојловица тражила је из масе накит своје сестре, а жене Коларчеве. По пресудама судским она је имала положити допуну заклетву да је онај накит био доиста својина њене сестре. Од стране Коларчеве задужбине одређен је био да присуствује заклетви пок. [[Милан Ђ. Милићевић]]. Полажући заклетву пок. Станојловица пала је у тако раздражење да је, и не слушајући текст заклетве који јој је ваљало изговорити, узела грозно клети све чланове Коларчеве задужбине, који су је до заклетве довели, и све њихово и живо и мртво, скидајући с небеса и Бога и све свеце да би јој се клетва испунила. Сиромах Милићевић беше се шћућурио у један ћошак ни жив ни мртав од чуда и страха. Једва је дошао к себи, дршћући потписао протокол заклетве и безобзирце из суда побегао.“ из књиге [[Коста Христић|Коста Н. Христић]]: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд. {{page| year = 1989|id=ISBN 86-19-01637-7| pages = 353-354,}}</ref>
Спада у велике [[задужбинар]]е Србије. Његова најпознатија задужбина је [[Задужбина Илије М. Коларца|Коларчев универзитет]].
| |||