Петриња — разлика између измена

м
Исправљање ситних грешака
м (Исправљање ситних грешака)
Културни летопис Срба у Петрињи исписују читаоци књига и листова. Године 1814. узело је неколико њих једну мудру књигу преведени на српски језик. Претплатили су се из Петриње: Симон Кавић купец, Јован от Кунић, Василије Кнежевић, Јован Тодоровић и Петар Чакоје.<ref>Стефан Живковић: "Прикљученија Телемака сина Улисова", превод, Беч 1814. године</ref> Вуков српски речник доспео је 1818. године до петрињских читалаца Срба. Купили су свој егземплар мештани: Петар Чакое трговац и Симеун Живковић учитељ.<ref>Вук Ст. Карацић: "Српски рјечник...", Беч 1818. године</ref>
 
Петриња је у саставу [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршке монархије]], а [[Аустро-угарска нагодба|нагодбом]] [[1867]]. године, улази у састав [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Краљевине Угарске]], а укидањем Војне крајине улази у састав аутономне области [[Хрватска]] и [[Славонија]], која је све до распада монархије била провинција са територијалном аутономијом (није представљала искључиво Хрватски национални ентитет) у саставу Краљевине Угарске са сопственим Сабором у [[Загреб]]у, који је доносио одређене самосталне одлуке и уредбе о аутономном животу, али је врховна реч припадала Угарској скупштини у [[Пешта|Пешти]]. По распаду Хабзбуршке Монархије, Петриња је ушла у састав ([[Краљевина Југославија|Краљевина Срба Хрвата и Словенаца]]), [[Краљевина Југославија]], [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија]]),. одПетриња распадаје Југославијебила иу оснивањасаставу [[Република Српска Крајина|Републике Српске Крајине]] од распада Југославије 1991. године. Петриња је била у саставу Републике Српске Крајине до августа 1995. године. Током [[Операција Олуја|агресије на РСК]] августа[[август]]а [[1995]]. године хрватска војска заузела је Петрињу протеравајучипротеравајући већинско српско становништво у граду и околини. Након тога је ушла у састав Сисачко - мословачке жупаније и Републике Хрватске.
 
=== Други свјетски рат ===
У Петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941. године убијено је око 2.000 Срба из истог места и око 2.000 Срба из других крајева. У исто време, у Марин-Бријегу, убијено је око 2.000 Срба. На Петрињском православном гробљу, на сам дан Божића, 7. јануара 1942. године стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановића, међу којима су биле и две жене, изведене на стрељање из болнице. Усташе су их све заједно повезали и терали кроз град на стрељање, при чему су "морали стално да певају". У самом граду Петрињи од 1.000 и више Срба остали су и преживели рат само четворица јер су им жене биле Хрватице, а сваки од њих био је стар преко 60 година.<ref>Највећи злочини садашњице : патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 252.</ref>
 
У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.<ref>Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 119.</ref>