Здравко Печар — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 6:
| место_рођења =[[Чаковец]]
| држава_рођења ={{застава|Краљевина СХС}}
| датум_смрти = децембар
| место_смрти = Ровињ
| држава_смрти = Хрватска
Ред 15:
}}
'''Здравко Печар''' ([[Чаковец]], [[2. фебруар]] [[1922]]
▲Пореклом из Чаковеца, Печар је завршио [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофски факултет]] и докторирао у Београду. У [[Народноослободилачка борба народа Југославије|НОБ]] улази 1941. године, а 1943. године касније постаје и члан [[КПЈ]]. За време [[Други светски рат|рата]] био је члан редакције листа „Напријед”, а после ослобођења био је уредник листова „[[Политика (новине)|Политика]]”, „[[Рад и борба]]”, главни уредник „[[Међународна политика (новине)|Међународне политике]]” и дописник „[[Борба (новине)|Борбе]]” из [[Египат|Египта]] и неких других афричких земаља. У [[Институт за изучавање радничког покрета|Институту за изучавање радничког покрета]] био је самостални истраживач (1963—1967). Као новинар и публициста објавио је низ чланака и расправа из области међународних односа и међународне политике. Од 1967. године је у дипломатској служби.
Носилац је већег броја одликовања, како југословенских, тако и страних.
Његова жена била је [[Веда Загорац]]. Захваљујући њиховој колекцији уметничких предмета основан је [[Музеј афричке уметности (Београд)]].
== Детињство и младост ==
Здравко Печар рођен је 2. фебруара 1922. године у Чаковцу, [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца]]. Његов отац Фрањо био је власник трговачке радње. Мајка му се звала Марија. На основу фотографија из његове заоставштине очито је да је имао безбрижне дечачке и младићке дане, које је проводио на излетима, у позоришној трупи и на мору.<ref name=":0">{{Cite book|title=Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара|last=Сладојевић, Ана|first=Епштајн, Емилиа|publisher=Музеј афричке уметности|year=2017|isbn=978-86-85249-21-1|location=Београд|pages=160}}</ref>
У Загребу је 1940. године завршио „[[Прва класична гимназија витешког краља Александра I Ујединитеља|Прву класичну гимназију витешког краља Александра I Ујединитеља]]”, у коју је дошао из [[Вараждинска гимназија|Вараждинске гимназије]], где му није пријала „строгост фрањеваца.”<ref name=":0" /> Запослио се као „умни надничар” код Рударског главарства у [[Загреб|Загребу]] пред крај 1940. године, одакле су га већ 22. априла 1941, одмах по преузимању власти, усташе отпустиле. Вероватно као „сумњиви елемент” (Печар је приступио [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-у током школовања), одведен је у логор [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] где је био заточен од августа до септембра 1941. године.<ref name=":0" />
== Други светски рат ==
Здравко Печар је тврдио да је у НОБ, и то у Прву загребачку ударну групу, ступио 15. новембра 1941. године. Исте године, 6. децембра, уписао је [[Правни факултет у Загребу]]. Крајем 1941. и почетком 1942. године Печар је био најпре у [[Народноослободилачка војска Југославије|партизанским]] одредима, а затим на ослобођеној територији. О сличности идеја које је делио са својом супругом Ведом говори то да је у рат понео само „[[Баладе Петрице Керемпуха]]” [[Мирослав Крлежа|Мирослава Крлеже]]. Од самог почетка НОБ-а Печар углавном ради у пропаганди и пише за партизанске листове, најпре за [[Напријед|„Напријед”.]]
Рат проводи у извештавању са различитих крајева, нарочито из [[Славонија|Славоније]]. Учествовао је у неким већим борбама, попут [[Битка за Лудберг|битке за Лудберг]], коју су партизани изгубили, а Печар је био међу малобројним преживелима. Рањен је у нападу немачког авиона код [[Воћин|Воћина]] у Славонији 1943. године. Рат завршава у чину капетана, те извештава са граница нове [[Југославија|Југославије]].<ref name=":1">{{Cite book|title=Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара|last=Сладојевић, Ана|first=Епштајн, Емилиа|publisher=Музеј афричке уметности|year=2017|isbn=978-86-85249-21-1|location=Београд|pages=162}}</ref>
== Након Другог светског рата ==
После рата постаје уредник „[[Политика (новине)|Политике”]] (1945-1946). Уписао је историју као ванредни студент на [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофском факултету у Београду]] (1946) где је и дипломирао 1951. године. Био је уредник листа [[Рад|„Рад”]] (1947-1950). Радио је и при уреду за информације хрватске владе у Загребу од 1950. до 1952. године. Основао је престижни лист „[[Међународна политика]]”. Од 1952. до 1962. године Печар је био дописник свих најутицајнијих листова и агенција Југославије („[[Борба (новине)|Борбе]]”, „[[Танјуг|Танјуга]]”, „[[Политика (новине)|Политике]]”) с [[Блиски исток|Блиског истока]] и [[Африка|Африке]].
Докторирао је историју 1964. године и радио у Институту за изучавање међународног радничког покрета. Прешао је у ССИП ([[Савезни секретаријат за иностране послове]]) 1967, након чега је био амбасадор у више афричких земаља у следећих десет година. Године 1967. Печар је постављен за амбасадора СФРЈ у Малију, са акредитацијама у [[Обала Слоноваче|Обали Слоноваче]] и [[Горња Волта|Горњој Волти]]. Године 1973. постављен је за амбасадора СФРЈ у Гани, са акредитацијама у суседним земљама.
Био је први директор [[Радио Југославија|Радио Југославије]], важне институције у југословенској [[Покрет несврстаних|несврстаној политици]] и пропаганди. На дужност је ступио 1. јануара 1978, да би с тог места отишао у пензију 31. децембра 1984. Био је и страствени ловац. Говорио је енглески и француски језик, такође је разумео италијански и руски језик. После развода од [[Веда Загорац|Веде Загорац]] поново се оженио и са супругом Јасмином Печар добио кћерку. Био је носилац више југословенских и афричких одликовања. Здравко Печар умро је у Ровињу 1993. године.
== Здравко Печар и Африка ==
Описујући у својој капиталној монографији „Африка” своје доживљаје са овог континента, Здравко Печар каже: „Бубњеви већ увелико зову на узбуну од Конакрија до Акре, све до југа Африке, а бели људи као да не желе да их чују.”<ref name=":2">{{Cite book|title=Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара|last=Сладојевић, Ана|first=Епштајн, Емилиа|publisher=Музеј афричке уметности|year=2017|isbn=978-86-85249-21-1|location=Београд|pages=165}}</ref> Такав јак антиколонијални дискурс, прелажење зацртаних колонијалних граница, подршка ослободилачкој борби афричких народа и њено пропагирање, били су константан и истакнут део текстова, делања и мишљења Веде Загорац и Здравка Печара.<ref name=":1" />
Африка је у време најинтензивнијег деловања брачног пара Загорац-Печар била веома узбудљиво место. Пролазила је кроз „запањујуће брзу деколонијализацију” и борба између два блока полако се премештала на тај континент.<ref name=":2" /> У Египту се Печар сместа истакао; био је први страни новинар који је интервјуисао генерала [[Негиб|Негиба]], номиналног вођу државе, одмах после државног удара у Египту. Прати деловање нове револуционарне владе, интервјуише [[Гамал Абдел Насер|Насера]], први је фото-репортер који на тлу Африке фотографише [[Јосип Броз Тито|Тита]] приликом његове посете Египту 1955. године.<ref name=":2" />
Производ заједничког рада Здравка Печара и Веде Загорац била је и прва монографија која се бави Египтом у Југославији - „Републикански Египат” из 1955. године.Три године касније, проширењем овог текста настала је и капитална монографија „Египат. Земља - народ - револуција”.<ref name=":2" /> Претпоставља се да се Ведин писани допринос тицао економије, културе и друштва, а да је Здравко писао о политици, војсци и историји. Године 1957. Здравко Печар је објавио књигу „Шта се дешава на Средњем истоку”.
Пошто је француска војска од 1956/7. протерала већи део алжирских устаника у суседни Тунис, Печар је ускоро стигао тамо. Лета 1958. године он је са командантом једног батаљона [[Алжирска ослободилачка војска|Алжирске ослободилачке војске]] прешао француску утврду и провео два месеца у блиском праћењу алжирске борбе.Печар је у [[Алжир|Алжиру]] био по партијском задатку и преносио је поруке директно југословенском државном врху.
У [[алжирски рат]] била је укључена и Веда Загорац, такође на пољу пропаганде. С позиције аташеа за културу у југословенској амбасади у [[Тунис|Тунису]], она је допринела организовању огромне помоћи за алжирски народ.<ref name=":1" />
Своје највеће путовање по Африци Печар је започео 1959. године. Тада се сусрео са најзначајнијим вођама афричког ослобођења као што су: [[Патрис Лумумба]], [[Кваме Нкрума|Кваме Нкрумах]], [[Холден Роберто]], [[Леополд Седар Сенгор]], [[Џулијус Њерере]], [[Хејстингс Камузу Банда]] и други.<ref name=":3">{{Cite book|title=Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара|last=Сладојевић, Ана|first=Епштајн, Емилиа|publisher=Музеј афричке уметности|year=2017|isbn=978-86-85249-21-1|location=Београд|pages=172}}</ref>
Године 1964. Печар је на [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофском факултету]] одбранио дисертацију „Историја ослободилачке борбе народа Алжира”, а ову је дисертацију касније претворио у монографију „Алжир до независности”. Књиге „Африка” из 1964. године и „Афричка кретања” из 1965. године представљале су дотад најкомлетнији увид у период афричке деколонизације, који су истраживачи заинтересовани за Африку у Југославији користили и деценијама касније.<ref name=":3" />
== Здравко Печар и Музеј афричке уметности ==
После деценија проведених у Африци, 1977. године Здравко Печар и Веда Загорац приближили су се југословенском врху, који је подржао њихов нови пројекат - [[Музеј афричке уметности (Београд)|Музеј афричке уметности.]] Ипак, њих двоје нису присуствовали самом отварању Музеја, већ су за ту прилику послали из Гане писмо које је јавно и свечано прочитано присутнима.
Идеја о оснивању музеја, према казивању Здравка Печара, добила је прве обрисе у размишљањима Веде Загорац. „Она је тежила формирању репрезентативне збирке која би била груписана на једном месту и приказана у целини.”<ref>{{Cite book|title=Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара|last=Сладојевић, Ана|first=Епштајн, Емилиа|publisher=Музеј афричке уметности|year=2017|isbn=978-86-85249-21-1|location=Београд|pages=107}}</ref>
Здравко Печар је 1988. године изабран за почасног члана Удружења југословенских африканиста.
== Библиографија ==
* Pečar, Zdravko, ''Republikanski Egipat,'' Kultura, 1955.
* Pečar, Zdravko, ''Šta se dešava na Srednjem Istoku'', Politika, 1957.
* Pečar, Zdravko, ''Buđenje Arapa'', Prosvjeta, 1958.
* Pečar, Zdravko, ''Egipat'', Kultura, 1958.
* Pečar, Zdravko, ''Alžirija v plamenih'', Državna založba Slovenije, 1959.
* Pečar, Zdravko, ''Afrika'', Naprijed, 1964.
* Pečar, Zdravko, ''Afrička kretanja'', Naprijed, 1965.
* Pečar, Zdravko, ''Alžir,'' Sedma sila, 1965.
* Pečar, Zdravko, ''Alžir do nezavisnosti,'' Prosveta, 1967.
* Pečar, Zdravko, ''Algerie,'' Enterprise Nationale du livre, 1987.
== Референце ==
*
<references />
== Литература ==
* {{cite book|ref={{harvid|Ко је ко у Југославији|1970}} |title=Ко је ко у Југославији |year=1970|publisher=Хронометар |location=Београд |id=}}
*Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). ''Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара''. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 106. [[Međunarodni standardni knjižni broj|ISBN]] [[Посебно:КњижевниИзвори/978-86-85249-21-1|978-86-85249-21-1]].
{{DEFAULTSORT:Печар, Здравко}}
| |||