Свети Сава — разлика између измена

→‎Сава и осамостаљење цркве у Србији 1219.: Референца на Епирску деспотовину
(Локација именовања)
ознака: уређивање извора (2017)
(→‎Сава и осамостаљење цркве у Србији 1219.: Референца на Епирску деспотовину)
ознака: уређивање извора (2017)
Можда је по угледу на крунисање у Бугарској 1204. године, из Рима предложено 1217. Стефану и „уздизање” црквеног старешине у Србији уз крунисање за краља. Предлог папе да по угледању на Бугарску и у Србији уздигне старешину православне цркве би објаснио зашто је Сава био незадовољан преговорима о крунисању. Преговори о крунисању су вероватно довели до преговора о српској православној цркви 1217. Када је отишао на Свету гору Сава I је ојачао везе са монасима Грцима и завршио уобличење замисли да се уздизање православне цркве у Србији затражи од васељенског патријарха и цара у Никеји. У преписци са братом постигао је сагласност о томе.{{sfn|Логос|2017|p=161-163 са напоменом 801}}
 
После договора са братом Сава I је отишао на преговоре у [[Никеја|НикејуНикејско царство]]. У Никеју је отишао јер сује [[КонстантинопољПад Цариграда (1204)|Цариградпадом Цариграда]] тада1204. држалигодине престало да постоји [[ЛатиниВизантијско царство]], а. Никеја је постала привременобила седиште за византијскогникејског цара [[Теодор I Ласкарис|Теодора I Ласкариса]] и васељенског патријарх Манојла Сарантена Харитопула. Од њих је Сава I тражио самосталност за православну цркву у Србији. Прилике за такав захтев биле су повољне, јер су православне епископије у Србији биле потчињене Охридској архиепископији, а она је подржавалаподпадала под другу државу насталу распадом Византијског царства, [[Епирска деспотовина|Епирску деспотовину]], противника НикејеНикејског царства. Поред тога понуде папе да он „уздигне“ старешину православне цркве у Србији додатно су убеђивале патријарха и цара да испуне захтеве Саве Српског. За цара и патријарха у Никеји молба Саве I била је и прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства.Цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава I буде рукоположен за првог српског архиепископа.{{sfn|Логос|2017|p=162}} Према старим српским летописима то се догодило 1218/19. ( 6727) године,{{sfn|Стојановић|1927|p=182, 186, 194, 198}} Из тога је изведено скоро неподељено мишљење код истраживача прошлости Срба је да је између 1.1.1219. и 31.8.1219. Сава I Немањић хиротонисан за архиепископа.{{sfn|Логос|2017|p=162}} Архиепископ Сава I је такође у Никеји тражио аутокефалност, тј. да његови наследници на месту архиепископа не морају да долазе у Никеју за посвећење, већ да их може изабрати и рукоположи синод новостворене архиепископије у Србији. Цар и патријарх су испунили и тај Савин захтев. Враћајући се у Србију, архиепископ Сава I је поново посетио Свету гору, а одатле је вероватно повео и неке од будућих епископа у Србији.{{sfn|Ćirković|2008|p=43}}{{sfn|Логос|2017|p=162-163}}
 
Архиепископ Сава I потом одлази у [[Солун]] и у манастиру Филокал завршава састављање [[Законоправило|Номоканона]], то јест зборника црквених и грађанских прописа, и објављује га као [[Законоправило]].{{sfn|Богдановић|1981|pp=322-324}} После повратка у [[Рашка|Рашку]] 1219. или 1220. године архиепископ Сава I је уређивао црквени живот новостворене архиепископије. Стварао је нове епископије, које су имале седишта у манастирима. Сви новопостављени [[епископ]]и добили су по један препис Законоправила, а новоизграђени [[манастир]]и су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима. За седиште архиепископа одређен је манастир [[Манастир Жича|Жича]]. Није поуздано утврђен број епископија које су постојале у тек створеној архиепископији. Постоји могућност да није све нове епископије основао 1220. године, него је неке одредио касније. Сава је основао осам нових епископија: [[Зетска епархија|Зетску]], [[Хумска епархија|Хумску]], [[Дабарска епархија|Дабарску]], [[Моравичка епархија|Моравичку]], [[Топличка епархија|Топличку]], [[Будимљанска епархија|Будимљанску]], [[Хвостанска епархија|Хвостанску]] и Жичку (архиепископска епархија),{{sfn|Богдановић|1981|pp=317-320}}{{sfn|Popović|2002|pp=171-184}} а задржао је две или три старе, то јест Рашку и Призренску, а можда и Липљанску епархију.{{sfn|Јанковић|1983|pp=27–37}}{{sfn|Логос|2017|p=163 са напоменом 812}} Вероватно је епископе у Расу, Призрену и Грачаници (где је могло бити седиште Липљанске епископије) као Грке и присталице охридског архиепископа Димитрија Хоматина заменио својим људима, Србима. Савино уздизање за архиепископа и смењивање епископа у Призрену изазвало је незадовољство Димитрија Хоматина. Он је у мају 1220. године упутио протестно писмо Сави. У писму приговара Сави да је монах, то јест да је неканонски уздигнут за архиепископа јер пре тога није био епископ. Последњи приговор у писму архиепископу Сави је да је тирански сменио канонски постављеног епископа у Призрену и именовао новог.{{sfn|Светосавски зборник, књига 2|1939|p=91-111}}
794

измене