Слава — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci
Autobot (разговор | доприноси)
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci
Ред 2:
[[Датотека:PA020045.JPG|мини|200п|Црква за време славе у [[Требиње|Требињу]].]]
[[Датотека:Osveštenje za Slavu.JPG|мини|200п|Освештење славског колача, жита и вина]]
'''Слава''', позната још и као '''крсно име''', '''крсна слава''', '''свети''', [[Срби|српски]] је народно-црквени обичај и после [[Божић]]а, најважнији породични [[празник]], увек повезан са даном одређеног [[хришћанство|хришћанског]] [[светитељ]]а. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације<ref name=":0">{{Cite book| title = Srpske slave| last = Grubačić| first = Bratimir| publisher = | year = 1988| isbnid = ISBN 86-7467-001-6| location = | pages = 10-12}}</ref> а 2014. године је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска.<ref name="unesko"/> Ова јединствена форма породичне традиције код Срба је присутна из периода пре [[покрштавање|христијанизације]] када је била везана за култ предака породице.
 
Најчешће [[Списак крсних слава|славе]] су [[Свети Никола]], [[19. децембар]] ([[Свети Никола|Никољдан]]), [[Архангел Михаил|Архангел Михајло]], [[21. новембар]] ([[Аранђеловдан]]), [[Свети Георгије]], [[6. мај]] ([[Ђурђевдан]]), [[Јован Крститељ|Свети Јован Крститељ]], [[20. јануар]] ([[Јовањдан]]), [[Димитрије Солунски|Свети Димитрије Солунски]], [[8. новембар]] ([[Митровдан]]) и [[Свети Сава]], [[27. јануар]] ([[Савиндан]]).
Ред 28:
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, српски архиепископ [[Свети Сава|Сава]] је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило [[1862]]. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само: Слава, Крсна Слава и Свечари. Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.<ref name="Сибир" />
 
[[Спиридон Гопчевић]] наводи слављење крсне славе код Македонаца као доказ да су они Срби, а не Бугари. Бугарски свештеници су без много успеха радили на искорењивању овог обичаја међу Македонцима. <ref>{{Cite book| last = Гопчевић | first = Спиридон | authorlink = | coauthors = | title = Стара Србија и Македонија, стр. 259. и 260. | year = 1890 | url = https://www.scribd.com/document/88402383/Spiridon-Gop%C4%8Devi%C4%87-Stara-Srbija-i-Makedonija | publisher = | location = Београд |id=}}</ref> Слично пише у својој књизи, и руски конзул [[Иван Јастребов]], за Србе у Старој Србији, а то су они који говоре "славјано-сербским наречјем". Њих има у Скопској, Велеској, Прилепској, Битољској и Охридској области, али и у Дебру (ту су много слави Св. Димитрије) и Тетовској области. Слава је религиозни народни обичај коју имају само Срби. Слава је оно што Србе са свих (ма колико удаљених) страна (разних држава) спаја; она је са својим препознатљивим ритуалом и доказ припадности истој - српској нацији. Код Срба у Старој Србији је каже он распрострањена "клетва": "Тако ми светога". Изузетак су Цинцари или "погрчени Власи" који не славе.<ref>Иван С. Јастребов: "Обичаји и пјесни Турецких Сербов", С.Петерсбург 1886. године</ref>Племе Мијаци у Македонији славе "крсно име", у спомен дана када су им се преци покрстили. Са друге стране Бугари немају овај породични празник, као ни православни Грци и Цинцари.<ref>"Застава", Нови Сад 1878. године</ref> Неке српске породице у Македонији, попут Вељана Мирчевића из Крушева, славили су чак две славе. Он каже 1878. године: "Св. Никола кућна није слава, а Св. Петар је заветина, храм цркве из Дибарске, одека смо се доселили."<ref>"Српске новине", Београд 13. мај 1878. године</ref>
 
== Значај славе ==
Ред 62:
Према црквеним изворима, потпуно је погрешно не спремати жито за Аранђеловдан и Илиндан под изговором да су они „живи светитељи“ из следећих разлога:
# Жито се не приноси за покој душе светитеља, већ за покој душа предака који славише славу пре нас.
# Православни хришћани сматрају да нема живих и мртвих светитеља<ref>{{Cite web| title = Јеванђеље| url = http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9B%D0%BA_%28%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2_%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4%29#.D0.93.D0.BB.D0.B0.D0.B2.D0.B0_XX.| publisher = глава 20-а, стих 38-и| author = Свети апостол и јеванђелист Лука| language = српском| accessdate = 8. 01. 2012|archive-url=https://web.archive.org/web/20130602063450/http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9B%D0%BA_(%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2_%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4)#.D0.93.D0.BB.D0.B0.D0.B2.D0.B0_XX.|archive-date = 022. 06. 2013|dead-url=yes|df=}}</ref>, већ да су сви живи и посредују пред Богом за нас. Што, дакле, значи да се не молимо ми за њих већ они за нас.
 
У крајевима око реке Расине јужно од Крушевца и у крајевима северно од Приштине уопште се не кува жито за славу. Гости се служе са слатким и водом. У данашње време СПЦ покушава да промени овај прастари обичај.
Ред 94:
[[File:SlavskiKolaci.jpg|thumb|left|Ситни колачи на славској трпези]] Слава се прославља уз посну или мрсну трпезу. Све славе које падају у време поста као и оне које падају средом и петком (такође посни дани) се прослављају уз посну трпезу. Постоје само три славе које и ако падну на среду и петак се прослављају уз мрсну трпезу а то су Свети архиђакон Стефан и Свети Василије Велики, које су у периоду између Божића и Богојављења када је разрешен пост у среду и петак. Трећа слава је Свети великомученик Георгије који ако падне у ''"светлу седмицу"'', после Васкрса, може бити изузет од поста у среду и петак. Остале славе се славе уз мрсну трпезу. Постоје случајеви када свечари посну славу славе уз мрсну трпезу или обратно. Ова појава је настала када је некада у прошлости обласни епископ неком селу или породици наложио да славу славе уз посну односно мрсну трпезу или им је наложио (породици или селу) да одређену седмицу обавезно посте, па ако би некоме слава дошла у време тог одређеног поста био би у обавези да је прослави уз посну трпезу. Овакве појаве су случај када би неко село настрадало у време рата (покољ) или неке друге неприлике. Српска православна црква налаже потомцима ових породица или села да задрже обичај коју су наследили од својих предака.
 
У модерно доба, славска трпеза је често обилна, и може укључивати предјело (у оквиру кога се служе [[пита|пите]], руска салата, сухомеснати производи, [[пихтије]]), [[супа|супу]] или [[чорба|чорбу]], [[сарма|сарму]], печење и славске ''ситне'' колаче (на пример [[ванилице]], [[обланде]], [[сува пита|суву питу]], [[розен торта|розен торту]], [[Бајадера (колач)|бајадеру]]). Садржај славске трпезе се кроз време мењао, па тако из старих кувара<ref name=“пата”>{{Cite book| title = Мој кувар| last = Марковић| first = Спасенија - Пата| publisher = Политика| year = 1939| isbnid = | location = Београд}}</ref> можемо сазнати да је у периоду између два светска рата било уобичајено да славски ручак буде намењен породици, а да се пријатељи и гости служе колачима и пићем, уз неизоставно [[кољиво|жито]].
 
== Преношење традиције ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Слава