Незами Ганџави — разлика између измена

'''Незами Ганђави''' ([[Persijski jezik|Persijski]]: نظامی گنجوی‎‎‎, у буквалном преводу: Незами од Ганђе) ([[1141]]-[[1209]]). Низами или Незами, чије је право име било '''Џамалудин Абу Мухамед Илијас ибн Јусуф ибн Заки''', био је сунитски муслиман и персијски песник из [[12. век|12. века]]а. Незами се сматра највећим песником романтичне [[Епска поезија|епике]] у персијској књижевности. Он је персијској епици донео колоквијални и реалистичан стил. Његова заоставштина је нашироко цењена и заједничка за [[Авганистан]], [[Азербејџан]], [[Иран]], регион [[Курдистан]] и [[Таџикистан]].<ref name="Oxford">{{harvnb|Meisami|1995|pp=}}</ref> ,<ref name="moin">Mo'in, Muhammad(2006), "Tahlil-i Haft Paykar-i Nezami", Tehran.: pp. 2.</ref>, <ref>Bernard Lewis, “Music of a distant drum”, Princeton University Press, 2001. pp 9: “The Persians went a step further, creating authentic epic tradition comparables with those of Greece, Rome and the Vikings. This too, became in time, a form of Persian national self definition. The most famous of Persian epic poets, Firdawsi (940–1020) has been translated several times. An extract from the story of Farhad and Shirin, as told by the 12th century Persian poet Nizami, exmpelified another form of narrative”</ref><ref>Julie Scott Meisami, Paul Starkeym, “Encyclopedia of Arabic Literature”, Taylor & Francis, 1998. pp 69: “In Arabic literature there has been no artistic elaboration of the story comparable to that undertaken by the Persian poet Nizami“</ref>, <ref name="iranicaonline1913">{{cite web |url=http://www.iranicaonline.org/articles/bacher-wilhelm-binyamin-zeev-1850-1913-was-born-in-liptszentmikls-hungary-today-in-czechoslovakia |title=BACHER, WILHELM – Encyclopaedia Iranica |publisher=Iranicaonline.org |date= |accessdate=23. 03. 2014. |archive-url=https://web.archive.org/web/20140517013801/http://www.iranicaonline.org/articles/bacher-wilhelm-binyamin-zeev-1850-1913-was-born-in-liptszentmikls-hungary-today-in-czechoslovakia |archive-date=17. 05. 2014 |dead-url=yes |df= }}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.britannica.com/EBchecked/topic/225148/Ganca |title=Ganca (Azerbaijan) - Encyclopædia Britannica |publisher=Britannica.com |date= |accessdate = 23. 03. 2014.}}</ref>, <ref>{{Citation|title=Selected Works, Nizami and Fizuli|author=E.E. Bertels|year=1962|publisher=Oriental Literature|others="the fact that unlike the Shia Iranians, "Nizami was righteous Sunni""}}</ref>, <ref name="britannica">{{Cite book|title=Neẓāmī |publisher=Encyclopædia Britannica |year=2009|work=Encyclopædia Britannica Online |accessdate = 28. 02. 2009. |url=http://www.britannica.com/EBchecked/topic/413374/Nezami }} excerpt: ''Greatest romantic epic poet in Persian Literature, who brought a colloquial and realistic style to the Persian epic.'' .... ''Nezami is admired in Persian-speaking lands for his originality and clarity of style, though his love of language for its own sake and of philosophical and scientific learning makes his work difficult for the average reader.''</ref><ref name="Oxford" /> <ref>{{Cite book|url={{Google books |plainurl=yes |id=Pzg8AAAAIAAJ |pages=34}} |title=Studies in Caucasian History |last=Minorsky|first=Vladimir|publisher= |date= |accessdate = 23. 03. 2014.}}</ref><ref>{{Cite book|url={{Google books |plainurl=yes |id=ISBN 4JAMMH80Bk4C |pages=22}} |title=The Caucasus: An Introduction |author=Thomas de Waal |publisher= |date= |accessdate = 23. 03. 2014.}}</ref><ref>{{cite web|url=http://azargoshnasp.net/Pasokhbehanirani/NezamiUSSRpoliticization.htm |title=Nizami Ganjavi - USSR Politicization - Iranian Persian Civilization - Nezami Ganjei |publisher=Azargoshnasp.net |date= |accessdate = 23. 03. 2014.}}</ref>

Неки модерни аутори из касног [[20. век|20. века]]а су тврдили да се његова жена звала Афак. Ову тврдњу је оспорио ирански књижевник Саид Нафиси и неки каснији извори који сматрају да реч афак (afaq) која се помиње у једном Незамијевом стиху не представља право име његове жене већ се само помиње у значењу „хоризонт“, а не као лично име. Чудно је да су и Незамијеве друге две жене умрле прерано – смрт сваке од њих се подудара са завршетком једног Незамијевог епа, то је натерало песника да каже: „Боже, зашто за сваку месневију морам да жртвујем по једну жену!“<ref>Iraj Bashiri,[http://www.angelfire.com/rnb/bashiri/Teahouse/Figures.html#Nizami "The Teahouse at a Glance" – Nizami's Life and Works], 2000</ref>

Незами није био [[Исламска филозофија|филозоф]] у смислу [[Ибн Сина|Авицене]] или представника теоријског [[Суфизам|суфизма]] попут [[Ибн Араби|Ибн Арабија]]ја.<ref name="Nasr">Seyyed Hossein Nasr, Mehdi Amin Razavi, "The Islamic intellectual tradition in Persia",RoutledgeCurzon; annotated edition (July 4, ). (1996). стр. 178.–187.</ref> Ипак, сматра се филозофом и гностиком који је овладао различитим пољима исламске мисли које је синтетисао на начин који подсећа на традиције каснијих хакима као што је [[Kutbudin Širazi|Кутб ал-Дин Ширази]].

Често ословљаван почасном титулом „хаким Незами“ (мудрац из Незамија). Он је и учени песник и мајстор лиричког и чулног стила. Нема сумње у Незамијево чудесно учење. Подразумевало се да су песници врсни познаваоци многих области; али чини се да је Незами био баш изузетан по том пољу. Његове песме показују да не само да је у потпуности познавао [[Арапска књижевност|арапску]] и персијску књижевност и усмене и писане популарне и локалне традиције, него је познавао и разне области као што су [[математика]], [[астрономија]], [[астрологија]], [[алхемија]], [[медицина]], [[ботаника]], егзегеза [[Куран|Курана]]а, исламска теорија и [[Фикх|право]], ирански митови и легенде, [[историја]], [[етика]], филозофија и езотерична мисао, [[музика]] и визуалне уметности.<ref>Maria Sutenly, "Visionary Rose: Metaphorical Application of Horticultural Practice in Persian Culture" in Michel Conan and W. John Kress, "Botanical progress, horticultural information and cultural changes", Dumbarton Oaks, (2007). стр. 12: "In a highly evocative tale he relates in the Makhzan al-Asrar ("Treasury of Secrets"), the twelfth-century Persian poet, Nizami whose oeuvre is an acknowledged repository of Iranian myths and legends, illustrates the way in which the rose was perceived in the Medieval Persian imagination"</ref> Његов јак карактер, друштвена осетљивост и познавање усмених и писаних историјских извора, као и његово богато персијско културно наслеђе, уједињују преисламски и исламски Иран у стварању новог стандарда књижевног достигнућа. Као продукт иранске културе свог времена, он не само да је створио мост између преисламског и исламског Ирана, већ такође и између Ирана и целог античког света.

До краја [[10. век|10. века]]а персијска књижевност је постала распрострањена од источног [[Средоземно море|Медитерана]] до обала [[Индијски океан|Индијског океана]]. Најстарији постојећи пример персијске поезије из ове области је дело Катрана Табризија ([[1009]]-[[1072]]) који је служио на двору династија Шададид и Равадид. Катран Табризи се сматра, како су га неки стручњаци у прошлом веку назвали, оснивачем „азербејџанске“ или „транскавкаске“ школе или „табриске“, „шираванске“ или „аранијске“ школе персијске поезије.<ref>Rypka, Jan. "Poets and Prose Writers of the Late Saljuq and Mongol Periods", The Cambridge History of Iran, Volume 5, The Saljuq and Mongol Periods, ed., Published January 1968. Excerpt: "The school, which begins with Qatran (d. 1072), formed a well defined group of teachers and pupils of whom two, Khaqani and Nezami, were to exert a lasting development of their respective genre: Khaqani being the greatest exponent of the qasida and Nezami the most brilliant writer of romantic epics".</ref><ref>[https://archive.org/details/NozhatAl-majales Sharvānī, Jamāl Khalīl, fl. 13 cent., Nuzhat al-majālis / Jamāl Khalīl Sharvānī ; tāʼlīf shudah dar nīmah-ʼi avval-i qarn-i haftum, tashih va muqaddimah va sharh-i hal-i gūyandigān va tawzīḥāt va fihristhā az Muḥammad Amīn Riyāḥī. Tehran] : Intishārāt-i Zuvvār, 1366 [1987] . 764 pages (In Persian containing the complete publication of the book). Digital Version]</ref><ref>https://tarnama.org/library/Nozhat.al-Majales.pdf</ref> Ова школа је изнедрила особен стил поезије на персијском који се разликовао од „хорасанског“ („источног“) стила по својој реторичкој софистицираности, иновативној употреби [[Metafora|метафоре]], употреби техничке терминологије и хришћанских мотива, присуству персијских архаизама<ref>Daniela Meneghini, “Saljuqs: Saljuqid Literature” in Encyclopedia Iranica. Excerpt:"The Saljuqs never governed the vast conquered territories as a centralized empire. The main power centers were Hamadān and Isfahan in the west, and Marv and Nišāpur (Nishapur) in the east, but their courts changed location several times over the decades. There were also branches of the Saljuq dynasty in Kermān, Syria, and in Anatolia, and the dynasty’s strong tendency towards decentralization led in the 12th century to the establishment of the atābak, or ‘parallel’ dynasties of Turkish slaves, put in government in some areas (Marāḡa, Tabriz, Shiraz, etc.) ‘external’ to the main centers of power. This phenomenon favored the development of a vigorous cultural life in cities such as Ray, Shiraz, and Yazd and especially in the urban centers of Azerbaijan and Arrān such as Tabriz and Šervān.” “With their capital, Šarvān (Šervān), in the lands of the eastern Caucasus, the Šarvānšāh dynasty also always maintained its independence from the Great Saljqus” “The geographical closeness of the territories subject to the Ildeguzids and those under the Šarvānšāh encouraged the flow of intellectuals and poets from one court to the other. It is also possible to speak of a certain similarity of inspiration and of style between the poets born and educated in these areas, to the point of defining them as belonging to the ‘Azerbaijan school’ (Rypka, Hist. Iran Lit.. стр. 201–9). The complexity of the language and of the compositional techniques, the originality and multiplicity of the themes, the presence of Persian archaisms and, at the same time, a wide range of borrowings from Arabic vocabulary are among the stylistic features which are common to poets in this cultural context compared with other contemporaries closer to the Khorasani style.”</ref> и позајмљивању из арапског вокабулара, као и по новим концептима. Други извори као што је ''Енциклопедија ислама'' и традиционални ирански књижевни извори користе термин „ирачки“ стил за Незамијеву персијску поезију.<ref>De Bruijn, J.T.P. (1997), “Iran: Literature”, Encyclopaedia of Islam, New Ed., vol. IV:52–75. excerpt: "“On the other hand he enriched the romantic mathnawi by using imagery of lyric poetry to the full, treating it with all the rhetorical ingenuity characteristic of the 'Iraqi style”"</ref>

Селџуци су контролу над Ганђом преузели од Шададида [[1075|1075.]]. године и проширили персијску књижевност западно, на своје дворове. Средином [[12. век|12. века]]а, контрола Селџука над регионом је ослабила, а управници провинција, практично независни локални принчеви, даље су подстицали персијску културу, уметност и поезију на својим дворовима. Персијска култура је карактеристично процветала у овом периоду када је политичка моћ била разливена, а персијски остао примарни језик, персијски цивилни службеници, трговци су били веома тражени, а ривалске династије су наставиле да се отимају око услуга персијских песника. Ово је нарочито важило у Ганђи, кавкаском пограничном граду где је Незами живео. Незами је био штићеник разних владара и посвећивао је своје епове разним ривалским династијама укључујући Селџуке, Илдигузиде (који су имали контролу над Ганђом током већег дела позног 12. века), Ширвахшахе, владара Ахара и Ахмадилије. Иако је уживао заштиту разних владара и принчева, избегавао је дворски живот и уопштено се верује да је живео осамљеничким животом. Како није био дворски песник, не помиње се у аналима династија у којима се наводе имена и догађаји везани за владајуће породице.

„Чини се да је Незамијева омиљена разбибрига била читање [[Фирдуси|Фирдусијевог]]јевог монументалног епа ''Шахнаме'' (''Књиге краљева''). “Незами помиње Фирдусија као мудраца (хакима) и зналца/мудрог и великог мајстора дискурса "који има речи украшене као нова млада." Незами је саветовао Ширваншаховог сина да прочита ''Шахнаму'' и да упамти значајне изреке мудрих. Незами је користио ''Шахнаму'' као извор у своја три епа: '''''Седам лепих тела''''', '''''Хусро и Ширин''''' и '''''Искендер-наму'''''.

Прво Незамијево монументално дело, '''''Ризница тајни'' (''Махзан ал-Асрар'')''', је настало под утицајем [[Санаи|Санаијеве]]јеве ''Баште трансцедентне истине'' (''Hadikat al-Hakika''). Незами ово признаје, али своје дело сматра супериорним. Главне сличности између Санаијевог дела и Незамијевог су у етичко-филозофском жанру, иако је Незами користио други песнички метар и организовао цело дело на другачији начин. Смели мотиви Хаканија Шерванија, имали су битан утицај на Незамија Ганђавија и уопште потоњу персијску поезију.

Хамсе је била популарна тема за раскошне рукописе илустрованихе минијатурама на персијским и могулским дворовима у каснијим вековима. Један такав пример је и Незамијева ''Хамсе'' (British Library, Or. 12208), исписана за могулског цара Акбара у последњој деценији [[16. век|16. века]]а.

Махзан ал-асрар је дело које разматра човеково постојање и његов однос са духовношћу и зато се сврстава у теозофско-едукативну књижевност.<ref name=":0" />Етичко-филозофски спев од око 2250 дистиха је посвећена Фахрудину Бахрам-шаху, владару [[Ерзинџан|Ерзинџана]]а. Прича се бави езотеричним темама попут филозофије и [[Теологија|теологије]]. Прича се састоји од двадесет дискурса, сваки од којих представља узорну причу о верској или етичкој теми. Свако поглавље се завршава апострофом самом песнику која садржи његов књижевни псеудоним. Садржај песама је наговештен у наслову сваког поглавља, а оне су написане у типичном хомоилетичком стилу. Приче расправљају о духовним и практичним питањима, забрањеној краљевској правди, ослобођењу од лицемерја, упозоравају на сујету на овом свету и на потребу да се припреми за загробни живот. Општа порука је да Незами проповеда идеални начин живота указујући читаоцима на врховни положај човека међу Божијим створењима, као и на то да се крај живота приближава те је неопходно постати свестан свог духовног одредишта. У неколико поглавља он се бави дужностима краља, али у целости се обраћа уопштено људском роду пре него својим краљевским покровитељима. У уводу, песник пружа увид у своје усамљеничко бдење које се назива халват. Нема индиција да су ово била суфијска бдења, али се користе као књижевна фантазија за обавезу духовно узвишеног песника као што је он желео да буде. У високо реторичком стилу, он тежи да превазиђе ограничење секуларне дворске књижевности. Овим делом, Незами се прикључује опредељењу песијске поезије које је започело са Санаијем, а које су други наставили, пре свега [[Атар Нишапури|Атар]].

Ова прича је арапског порекла, а касније су је прихватили и улепшали Персијанци. Спев има 4600 дистиха и [[1192]]. године је посвећен Абу ал-Музафару Ширваншаху који је тврдио да води порекло од сасанидског краља, а чији су подвизи осликани у Незамијевих ''Седам лепих тела'' (''Haft Paykar''). Спев је заснован на популарној арапској легенди о несрећном љубавном пару: песник Кајс се заљубљује у своју рођаку Лејлу, али му њен отац не да да се њоме ожени. Лејлин отац јој забрањује сваки контакт са Кајсом и Кајс постаје опседнут њоме и почиње да у јавности пева о својој љубави за Лејлом. Опсесија је постала толико тешка да је он све видео и процењивао кроз Лејлу; одатле и његов надимак „Опседнути“ (Меџнун). Када схвати да не може да буде заједно са Лејлом иако су се други људи заложили за њега, он напушта друштво и го лута пустињом међу зверима. Слика Лејле је била толико дубоко урезана у њему да није могао да једе и спава. Његова једина активност је било опевати песмом жудњу за Лејлом. У међувремену, Лејла је против своје воље удата, али чува своју чедност одбијајући насртање свог мужа. Успева да договори тајни састанак са Меџнуном и они се сусрећу, али немају физички контакт већ са удаљености једно другом рецитују поезију. Лејлин муж умире, што уклања законску препреку да они буду заједно. Ипак, Меџнун је толико фокусиран на своју идеалну представу Лејле да бежи у пустињу. Лејла умире од туге и сахрањују је у венчаници. Када је то чуо, Меџнун је пожурио на њен гроб где је одмах умро. Сахрањени су једно поред другог, а њихов гроб постаје место ходочашћа. Неки сањаре да су се они ујединили у [[Рај|Рају]]у и живе као краљ и краљица. Незами је ову романсу испевао на захтев Ширваншаха Ахсатана. У почетку је сумњао да ће ова једноставна прича о агонији и болу арапског младића који лута голим планинама и врелом пустињом бити одговарајућа тема за дворску поезију и његову културну публику. Његов син га је убедио да прихвати овај пројекат рекавши му: „Гдегод се љубавне приче читају, ово ће их зачинити.“ Незами је у причи користио многе арапске анегдоте у причи, али је такође додао и јаку персијску ноту овој легенди. Прерадио је неповезане приче о Меџнуну како би одговарале персијској романси.<ref>Ali Asghar Seyed-Gohrab, "Layli and Majnun: Madness and Mystic Longing" Brill Studies in Middle Eastern literature, Jun. (2003). стр. 76–77, excerpt: Although Majnun was to some extent a popular figure before Nizami's time, his popularity increased dramatically after the appearance of Nizami's romance. By collecting information from both secular and mystical sources about Majnun, Nizami portrayed such a vivid picture of this legendary lover that all subsequent poets were inspired by him, many of them imitated him and wrote their own versions of the romance. As we shall see in the following chapters, the poet uses various characteristics deriving from ‘Udhrite love poetry and weaves them into his own Persian culture. In other words, Nizami Persianises the poem by adding several techniques borrowed from the Persian epic tradition, such as the portrayal of characters, the relationship between characters, description of time and setting, etc.</ref>

Романса о [[Александар Велики|Александру Великом]] садржи око 10 500 дистиха. Постоје различита мишљења о томе да ли је ово Незамијев последњи еп или ''Седам лепих тела''. Није сигурно коме је ово дело посвећено, али се помиње владар Ахара, Носарт ал-дин Бишкин ибн Мухамед. Прича је базирана на исламским митовима о Александру Великом који потичу из куранских помињања Зулкарнејна као и из грчке Александриде псеудо-Калистена. Дело се састоји од две књиге, ''Шараф-наме'' и ''Икбал-наме''. Спев говори о три фазе Александровог живота: прво као освајачу света; затим као неком ко је у потрази за знањем, стичући довољно мудрости да призна своје незнање; и коначно као пророка који поново путује по свету са запада на исток и са југа на север како би навелико објавио свету монотеистичку истину. ''Шараф-нама'' се бави Александровим рођењем, његовим наслеђивањем румског (грчког) престола, његовим ратовима са [[Африка|Африканцима]]нцима који су напали [[Египат]], његовим освајањем Персије и браком са Даријевом ћерком. Ова епизода се такође бави и Александровим ходочашћем у [[Мека|Меку]], његовим боравком на Кавказу, посетом краљици Нушаби од Барде и њеном двору амазонки. Анександар осваја [[Индија|Индију]], [[Кина|Кину]] и руске земље. ''Шараф-нама'' се завршава Александровом неуспешном потрагом за водом вечног живота.

''Икбал-нама'' је опис Александровог личног развоја у идеалног владара по моделу чије порекло преко исламских посредника сеже до [[Платон|Платонове]]ове републике. Он води дебате са грчким и индијским филозофима (упореди са Гаршаспнамом) и велики део текста је посвећен разговорима које он има са седам грчких мудраца. Песник онда прича о Александровом крају и додаје опис околности смрти сваког од седам мудраца. Незамијеве представе Александра су попут иранског витеза.

Незамијев портрет се налазио на азербејџанској новчаници од 500 маната од [[1993]]. до [[2006]]. године. На 800. годишњицу његове смрти, [[2008]]. године, Национална банка Азербејџана исковала је у спомен Незамију комеморативни златник од 100 маната.<ref>[http://www.cbar.az Central Bank of Azerbaijan]. Commemorative coins. [http://www.cbar.az/pages/national-currency/commemorative-coins/1992-2010/ Coins produced within 1992–2010] {{Wayback|url=http://www.cbar.az/pages/national-currency/commemorative-coins/1992-2010/ | date = 20100119220546 }}: Gold coins dedicated to the memory of Nizami Genjevi. – Retrieved on 25 February 2010.</ref>

Музеј књижевности Незами се налази у [[Баку|Бакуу]]у, у [[Азербејџан|Азербејџану]]у.<ref>{{Cite web |url=http://www.science.gov.az/en/branches/hymanitary.htm |title=Department of Humanitarian and Social Sciences of Azerbaijan National Academy of Science. Names of Scientific Institutions and Organizations Reporting to the Branch. |access-date=26. 06. 2017 |archive-url=https://web.archive.org/web/20131226044106/http://www.science.gov.az/en/branches/hymanitary.htm |archive-date=26. 12. 2013 |dead-url=yes |df= }}</ref> Једна од метро станиџа у овом граду такође је названа по Незамију Ганђавију. У Бакуу постоје и институт за књижевност и биоскоп названи по њему. Један од градских дистрикта у Бакуу се зове реон Незами. Незамијев живот је приказан у азербејџанском филму „Незами“ из [[1982]]. године, у коме главну улогу, Незамија Ганђавија, игра Муслим Магомајев. Незамијев маузолеј, саграђен њему у част, налази се на улазу у град Ганђа у Азербејџану. То је висока грађевина у облику ваљка окружена вртовима. Са једне стране се налази метална статуа која овековечује Незамијеве епске спевове. Маузолеј је првобитно саграђен [[1947]]. године на месту старог урушеног маузолеја, а обновљен је у својој садашњој форми након што је Република Азербејџан обновила своју независност након распада [[Совјетски Савез|Совјетског Савеза]] [[1991]]. године.

Споменици Незамију се могу наћи у бројним градовима Азербејџана и Ирана, као и [[Москва|Москви]], [[Санкт Петербург|Санкт Петербургу]]у, [[Удмуртија|Удмуртији]] ([[Русија]]), [[Кијев|Кијеву]]у ([[Украјина]]), [[Пекинг|Пекингу]]у ([[Кина]]); [[Ташкент|Ташкенту]]у ([[Узбекистан]]); [[Марнеули|Марнеулију]]ју ([[Грузија]]), [[Кишињев|Кишињеву]]у ([[Молдавија]]) и Риму ([[Италија]]).<ref>{{cite web|author=|url=http://www.news.az/articles/culture/58681 |title=Nizami Ganjavi 'one of most prominent figures in Azerbaijani culture' |publisher=News.az |date= |accessdate = 23. 03. 2014.}}</ref>

* [http://menas.arizona.edu/content/nezami-ganjavi University of Arizona Resources on Nezami Ganjavi]{{Мртва веза| date = 08. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}

* Christine van Ruymbeke. [http://www3.cambridge.org/uk/catalogue/catalogue.asp?isbn=9780521873642 ''Science and Poetry in Medieval Persia: The Botany of Nizami's Khamsa ''. University of Cambridge Press , 2008.]{{Мртва веза| date = 08. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}