Мери Шели — разлика између измена

== Биографија ==

=== Рани живот ===

Мери Шели је рођена као Мери Вулстонкрафт Годвин у [[Самерс Таун (Лондон)|Самерс Тауну]], [[Лондон]], дана [[30. август]]а [[1797]]. године. Била је друго дете феминистичког филозофа, просветитеља и писца [[Мери Вулстонкрафт]] и прво дете филозофа, романописца и новинара [[Вилијама Годвина]]. Њена мајка умрла је од породиљске грознице убрзо након што је Мери рођена, тако да је Годвин остао сам да се брине о Мери и њеној старијој полусестри [[Фени Имлај]], која је била ћерка Мери Вулстонкрафт и америчког шпекуланта [[Гилберт Имлај|Гилберта Имлаја]].{{sfn|Seymour|2000|pp=28–29}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=176–78}} Годину дана након смрти своје супруге, Годвин је објавио ''[[Мемоари аутора Одбране права жена|Мемоаре аутора Одбране права жена]]'' ({{јез-ен|Memoirs of the Author of A Vindication of the Rights of Woman}}, 1798), које је сматрао искреним и саосећајним изразом поштовања. Међутим, како су мемоари открили аферу Вулстонкрафтове и њено ванбрачно дете, дело је виђено као шокантно. Мери Годвин читала је ове мемоаре и мајчине књиге и неговала је успомену на своју мајку.{{sfn|St. Clair|1989|pp=179–188}}{{sfn|Seymour|2000|pp=31–34}}<ref>Clemit, "Legacies of Godwin and Wollstonecraft" (CC), 27–28.</ref>

 

Годвинови су заједно основали издавачку фирму под називом ''М. Џ. Годвин'' која је продавала књиге за децу, као и канцеларијски материјал, мапе и игре. Ипак, бизнис није био баш профитабилан, па је Годвин био приморан да позајми знатне суме како би фирму одржао у животу.{{sfn|St. Clair|1989|pp=283–87}} Он је настављао да узима нове позајмице како би вратио оне старе, што је само доводило до нових проблема. До 1809. године, бизних Годвинових био је на ивици неуспеха и био „скоро очајан”.{{sfn|St. Clair|1989|p=306}} Годвин је био спашен дужничког затвора захваљујући својим филозофским следбеницима, међу којима је био и [[Френсис Плејс]], који је наставио да му позајмљује новац.{{sfn|St. Clair|1989|pp=308–9}}

 

Иако је Мери стекла веома мало формалног образовања, њен отац ју је подучавао у широком спектру тема. Он је често одводио децу на образовне излете, а они су имали приступ кућној библиотеци, као и библиотекама многих интелектуалаца који су посећивали Годвинове, међу којима су били романтичарски песник [[Семјуел Тејлор Колриџ]] и бивши [[потпредседник Сједињених Држава|потпредседник]] [[Сједињене Америчке Државе|Сједињених Америчких Држава]] [[Арон Бер]].{{sfn|Bennett|1998|p=16–17}} Годвин је признао да децу није едуковао прем филозофији Мери Вулстонкрафт наведеној у делима попут ''[[Одбрана права жена|Одбране права жена]]'' ({{јез-ен|A Vindication of the Rights of Woman}}, 1792), али је Мери Годвин ипак стекла необично и напредно знање за девојку тог времена. Она је имала гувернанту, свакодневног тутора и читала је многе очеве књиге за децу на тему римске и грчке историје, док су још биле у рукописима.{{sfn|Sunstein|1991|pp=38–40}}{{sfn|Seymour|2000|p=53}}<ref>see also Clemit, "Legacies of Godwin and Wollstonecraft" (CC), 29.</ref> За шест месеци током 1811. године, она је такође похађала школу у Рамстејџу.{{sfn|Seymour|2000|p=61}} Њен отац ју је са 15 година описао као девојку „јединствено смелог, донекле наређивачког, и живахног духа. Њена страст према знању је велика, а њена истрајност у свему што предузима је готово непобедива”.{{sfn|Sunstein|1991|p=58}}{{sfn|Spark|1987|p=15}}

 

 

=== Перси Биш Шели ===

Мери се је вероватно први пут срела са радикалним песником и филозофом [[Перси Биш Шели|Персијем Бишем Шелијем]] између два своја боравка у Шкотској.{{sfn|Bennett|1998|p=17}}{{sfn|St. Clair|1989|p=357}}{{sfn|Seymour|2000|p=89}} Када се је по други пут вратила кући 30. марта 1814. године, Шели је већ био напустио своју супругу и редовно је посећивао Годвина, ком је обећао да ће му помоћи да отплати дугове.{{sfn|Sunstein|1991|pp=70–75}}{{sfn|Seymour|2000|p=88}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=329–35}} Шелијев радикализам, посебно његови економски ставови, које је упијао из Годвинове ''Политичке правде'' ({{јез-ен|Political Justice}}, 1793), отуђио га је од његове аристократске породице: породица је од њега тражила да следи традиционалне узоре земљишне аристократије, а он је, насупрот томе, желео да донира велику суму породичног новца који би наменио плановима за помоћ хендикепиранима. Шели је због тога имао проблема, јер није могао да приступи новцу све док није наследио имање, пошто његова породица није желела да он троши новац на пројекте „политичке правде”. Након неколико месеци обећавања, Шели је рекао Годвину да он неће моћи да отплати све његове дугове. Годвин је тада био љут и осећао се изданим.{{sfn|St. Clair|1989|p=355}}

 

Након времена проведеног у [[Кале]]у, Мери их је убедила да отпутују у [[Париз]], па је трио одатле, користећи се магарцем, мулом, фијакером, а и пешице, наставио пут кроз ратом опустошену Француску до [[Швајцарска|Швајцарске]]. „Личило је на догађај из неког романа и представљало је оваплоћење романсе”, присећала се је Мери Шели током 1826. године.{{sfn|Sunstein|1991|p=84}} Док су путовали, Мери и Перси су читали дела њене мајке и других писаца, водили заједнички дневник и наставили свако своје стваралаштво.{{sfn|Spark|1987|pp=26–30}} Док су били у [[Луцерн]]у, недостатак новца приморао их је на повратак. Они су путовали низводно [[Рајна|Рајном]] и копном до [[Холандија|холандске]] луке [[Марслајс]], па су коначно стигли у [[Грејвсенд]], [[Кент]], 13. септембра 1814. године.{{sfn|Spark|1987|p=30}}{{sfn|Seymour|2000|pp=109, 113}}

 

Ситуација са којом се је Мери суочила након повратка у Енглеску била је пуна компликација, од којих су неке биле потпуно непредвиђене. Да ли пре или током пута, она је остала у другом стању. Она и Перси су сада били без новца, а на Мерино истинско изненађење, њен отац одбио је да има било какве везе с њом.{{sfn|Bennett|1998|p=20}}{{sfn|St. Clair|1989|p=373}}{{sfn|Sunstein|1991|pp=88–89}}{{sfn|Seymour|2000|pp=115–16}} Пар је са Клер изнајмио стан у Самерс Тауну, а касније на Нелсон Скверу. Они су наставили да интензивно читају и пишу и забављали су се са Шелијевим пријатељима, међу којима су ту били [[Томас Џеферсон Хог]] и [[Томас Лав Пикок]].{{sfn|Spark|1987|pp=31–32}} Шели је понекад напуштао кућу на кратко како би избегао сусрете са зајмодавцима.{{sfn|Spark|1987|pp=36–37}}{{sfn|St. Clair|1989|p=374}} Узрујана писма открила су патњу коју су они проживљавали током ових раздвајања.{{sfn|Sunstein|1991|pp=91–92}}{{sfn|Seymour|2000|pp=122–23}}

 

 

=== Женевско језеро и ''Франкенштајн'' ===

Маја 1816. године, Мери, Перси и њихов син отпутовали су у [[Женева|Женеву]] заједно са Клер Клермонт. Они су планирали да лето проведу са Лордом Бајроном, са којим је Клер, након недавне афере, остала трудна.{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=28–31}} Они су у Женеву стигли 14. маја 1816. године, где је Мери себе ословљавала са госпођа Шели. Бајрон им се придружио 25. маја, а његова пратња био је млади физичар [[Џон Вилијам Полидори]],{{sfn|Sunstein|1991|p=117}} који су изнајмили вилу Дионати близу [[Женевско језеро|Женевског језера]], док је Перси Шели изнајмио мању зграду под називом Мезон Шапуи на доку.{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=31}}<ref>Wolfson, Introduction to ''Frankenstein'', 273.</ref>{{sfn|Seymour|2000|p=152}} Они су време проводили пишући, возећи се чамцем по језеру и причајући до касно у ноћ.{{sfn|Sunstein|1991|p=118}}

 

 

=== Ауторство над ''Франкенштајном'' ===

 

=== Бат и Марлоу ===

 

=== Италија ===

Један од првих задатака приликом доласка у Италију био им је да Бајрону, који је живео у [[Венеција|Венецији]], предају Албу. Он се је сложио да је одгаја докле год не буде имао било шта са Клер.{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=39–42}}{{sfn|Spark|1987|pp=62–63}}{{sfn|Seymour|2000|pp=205–6}} Шелијеви су потом започели своју лутајућу егзистенцију, никада се не настанивши ни у једном месту на дужи период.{{sfn|Bennett|1998|p=43}}{{напомена|У различитим временима, Шелијеви су живели у Ливорну, Бањи ди Лука, Венецији, Естеу, Напуљу, Риму, Фиренци, Пизи, Бањи ди Пза и Сан Теренцу.}} Успут су стицали бројне пријатеље од којих су им се неки и придруживали на путу. Пар је своје време посветио читању, писању, учењу, разгледању градова и дружењу. Италијанска авантура била је, нажалост, прекинута када су оба Мерина детета умрла — прво Клара, септембра 1818. године у Венецији, а потом и Вилијам, јуна 1819. године у [[Рим]]у.{{sfn|Seymour|2000|pp=214–16}}{{sfn|Bennett|1998|p=46}}{{напомена|Клара је умрла од дизентерије у доби од једне године, а Вилијам од маларије са три и по година.{{sfn|Seymour|2000|pp=214, 231}}}} Ови губици бацили су је у дубоку депресију која ју је изоловала од Персија,{{sfn|Sunstein|1991|pp=170–71, 179–82, 191}} који је написао у свом дневнику:

{{цитат|Најдража Мери, зашто си нестала,<br />и оставила ме самог у овом суморном свету?<br />Твој облик овде је заиста диван<br />али твоја уметност је побегла, сишла низ суморан пут<br />што Сороу чини мрачним боравиштем.<br />За твоје добро ја не могу да те пратим<br />али ти се због мене врати.{{sfn|Seymour|2000|p=233}}}}

Италија је Шелијевима, Бајрону и другим изгнаницима обезбедила политичку слободу недостижну код куће. Упркос суочавању са губицима, Италија је за Мери Шели постала „земља чија су сећања попут рајске слике”.{{sfn|Bennett|1998|p=115}} Године проведене у Италији биле су период интензивне интелектуалне и креативне активности Шелијевих. Док је Перси написао низ великих песама, Мери је написала аутобиографски роман ''[[Матилда (Мери Шели)|Матилду]]'' ({{јез-ен|Matilda}}),{{sfn|Seymour|2000|pp=235–36}} историјски роман ''[[Валперга|Валпергу]]'' ({{јез-ен|Valperga}}) и драме ''[[Прозерпина]]'' ({{јез-ен|Proserpine}}) и ''[[Мидас]]'' ({{јез-ен|Midas}}). Мери је ''Валпергу'' написала како би помогла ублажавању финансијских потешкоћа њеног оца, пошто је Перси одбио да му даље помаже.{{sfn|Seymour|2000|p=251}} Она је често била физички болесна, али и склона депресијама. Морала је да се носи са Персијевим интересовањем за друге жене, међу којима су биле и [[Софија Стејси]], [[Емилија Вивијани]] и [[Џејн Вилијамс]].{{sfn|Bieri|2005|pp=170–76}}{{sfn|Seymour|2000|pp=267–70, 290}}{{sfn|Sunstein|1991|pp=193–95, 200–201}} Откад се је Мери сложила са његовим веровањем у неексклузивност брака, почела је да ствара емоционалне везе са мушкарцима и женама из њиховог круга пријатеља. Посебно су јој постали драги грчки револуционар Принц [[Александар Маврокордато]] и Џејн и [[Едвард Елеркер Вилијамс|Едвард Вилијамс]].{{sfn|Bennett|1998|p=43–44}}{{sfn|Spark|1987|p=77, 89–90}}{{sfn|Gittings|Manton|1992|p= 61–62}}{{напомена|Вилијамсови нису били званично венчани; Џејн је још увек била удата за војног офизира по имену Џонсон.}}

 

Децембра 1818. године Шелијеви су отпутовали на југ заједно са Клер Клермонт и својом послугом, сместивши се у [[Напуљ]], где су остали три месеца. За време проведено у Напуљу имали су само једну посету, извесног физичара.{{sfn|Holmes|2003|p=464}}{{sfn|Bieri|2005|pp=103–4}} Две године касније, они су се нашли на мети оптужби и претњи од стране Паола и Елизе Фоги, бивше послуге које је Перси отпустио у Напуљу убрзо након што су се Фогијеви венчали.{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=46}} Фогијеви су објавили да је 27. фебруара 1819. године у Напуљу Шели регистровао као своје и Мерино двомесечно дете под именом Елена Аделејд Шели.{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=46}}{{sfn|Seymour|2000|pp=221–22}} Фогијеви су такође тврдили да је дете било Клерино.{{sfn|Spark|1987|p=73}}{{sfn|Seymour|2000|p=224}}{{sfn|Holmes|2003|pp=469–70}} Биографи су касније нудили различите интерпретације овог догађаја: да је Перси одлучио да усвоји локално дете како би умирио Мери након смрти двоје деце, да је дете било његово и Клерино, Елизино, или неке друге непознате жене, или да је дете било Елизино и Бајроново.<ref>''Journals'', 249–50 ''n''3</ref>{{sfn|Seymour|2000|p=221}}{{sfn|Holmes|2003|pp=460–74}}{{sfn|Bieri|2005|pp=103–12}}{{напомена|Бајрон је Елизу запослио као сестру за Алегру. Мери наводи у писму да је Елиза била трудна са Паолом у то време, што је и био разлог зашто су се они венчали, али не и да је имала дете у Напуљу. Чини се да је Елиза први пут срела Паола током септембра. (Mary Shelley's letter to Isabella Hoppner, 10 August 1821, ''Selected Letters'', 75–79)}} Мери је на то одговорила да би она свакако знала да је Клер била трудна, али и даље није јасно колико је она заиста знала.{{sfn|Seymour|2000|p=221}}{{sfn|Spark|1987|p=86}}<ref>Letter to Isabella Hoppner, 10 August 1821, ''Selected Letters'', 75–79.</ref> Догађаји у Напуљу, граду ког је касније Мери назвала „рајем настањеним ђаволима”,{{sfn|Seymour|2000|p=221}} остали су обавијени велом мистерије.{{напомена|„Успостављање родитељства Елене Аделејд било је једно од највећих заваравања које је Шели оставио својим биографима” (Bieri, 106)}} Једино што је сигурно је то да сама Мери није била мајка тог детета. Елена Аделејд Шели умрла је у Напуљу 9. јуна 1820. године.{{sfn|Holmes|2003|p=466}}{{sfn|Bieri|2005|p=105}}

 

 

=== Повратак у Енглеску и књижевна каријера ===

Након смрти њеног мужа, Мери је годину дана живела са Лијем Хантом и његовом породицом у [[Ђенова|Ђенови]], где је често виђала Бајрона и преписивала његове поеме. Решила је да живи од писања и за свог сина, али њена финансијска ситуација била је неизвесна. Дана 23. јула 1823. године она је напустила Ђенову и отпутовала у Енглеску, сместивши се у Стренду, Лондон, са својим оцем и маћехом, све док није добила малу позајмицу од свог свекра која јој је омогућила да се самостално смести у кући у близини.{{sfn|Spark|1987|pp=100–104}} Тимоти Шели се у почетку сложио да подржи свог унука, Персија Флоренса, само уколико он добије старатељство над њим. Мери је ту идеју моментално одбацила.{{sfn|Spark|1987|pp=102–3}}{{sfn|Seymour|2000|pp=321–22}} Уместо тога, она је од Тимотија успела да извуче минималну годишњу исплату (коју је морала да врати када је Перси Флоренс наследио имање), али је Тимоти до краја свог живота одбијао да је види уживо и бавио се њом искључиво преко адвоката. Мери се једно време, поред других књижевних напора, бавила и редиговањем супругових песама, али се бринула због ограничених опција око свог сина. Тимоти је претио да ће јој укинути исплату уколико било каква биографија његовог сина буде објављена.{{sfn|Spark|1987|pp=106–7}}{{sfn|Seymour|2000|pp=336–37}}{{sfn|Bennett|1998|p=65}} Године 1826. Перси Флоренс је постао законски наследник имања Шелијевих, пошто је Шелијев и Харијетих син, [[Чарлс Шели]], преминуо. Тимоти је повећао Мерину исплату са 100 на 250 долара, али је ситуација још увек била тешка као и раније.{{sfn|Seymour|2000|p=362}} Мери је уживала у стимулативном друштву круга пријатеља око Вилијама Годвина, али ју је сиромаштво спречавало да се дружи на начин на који је желела. Она се такође осећала одбачено од стране оних који, попут Тимотија, и даље нису одобравали њен брак са Персијем.{{sfn|Spark|1987|p=108}}

 

Лета 1824. године Мери се је преселила у Кентиш Таун у северном Лондону како би била близу Џејн Вилијамс. Она је можда, како наводи њен биограф [[Мјуријел Спарк]], помало била заљубљена у Џејн. Џејн ју је касније разочарала трачарењем да је Перси више волео њу него Мери, наводно због Мерине неподесности у улози супруге.{{sfn|Spark|1987|pp=116, 119}} Отприлике у то време, Мери је радила на свом роману ''Последњи човек'' ({{јез-ен|The Last Man}}, 1826), а помагала је и низу пријатеља који су писали мемоаре о Бајрону и Персију — што су били почеци њених покушаја да свог супруга учини бесмртним, односно сачува од заборава.{{sfn|Seymour|2000|pp=341, 363–65}} Она је такође упознала америчког глумца [[Џон Хауард Пејн|Џона Хауарда Пејна]] и америчког писца [[Вашингтон Ирвинг|Вашингтона Ирвинга]], који су је заинтригирали. Пејн се заљубио у њу и 1826. године ју је запросио. Она је одбила, рекавши да после брака са једним генијем, она се може удати само за још једног генија.{{sfn|Spark|1987|p=111}} Пејн је прихватио одбијање и безуспешно пробао да разговара са својим пријатељем Ирвингом да је и он запроси. Мери је била свесна тог плана, али је нејасно колико озбиљно га је узела у обзир.{{sfn|Spark|1987|pp=111–13}}{{sfn|Seymour|2000|pp=370–71}}

 

Године 1827. Мери је била део плана који је омогућио њеној пријатељици [[Изабел Робинсон|Изабелом Робинсон]] и Изабелиној љубавници, [[Мери Дијани Додс]] (која је стварала под именом Дејвид Линсдеј), да оду у Француску и живе тамо као муж и жена.{{sfn|Spark|1987|pp=117–19}}{{напомена|Додс, која је имала малу ћерку, преузела је име Валтер Шолто Даглас и била је у Француској прихваћена као мушкарац.}} Уз помоћ Пејна, коме није испричала све детаље, Мери је успела да добије лажне пасоше за овај пар.{{sfn|Seymour|2000|pp=384–85}} Године 1828. она се је разболела од малих богиња док је била у посету пару у Паризу. Недељама касније она се је опоравила без ожиљака, али је изгубила своју младалачку лепоту.{{sfn|Seymour|2000|pp=389–90}}

 

 

=== Последње године и смрт ===

Године 1840. и 1842. Мери и Перси Флоренс путовали су заједно по континенту, а ова путовања Мери је забележила у својим ''[[Лутања по Немачкој и Италији 1840, 1842. и 1843.|Лутањима по Немачкој и Италији 1840, 1842. и 1843.]]'' ({{јез-ен|Rambles in Germany and Italy in 1840, 1842 and 1843}}, 1844).{{sfn|Seymour|2000|p=489}} Исте године кад је дело објављено умро је и Тимоти Шели, у доби од 90 година, „падајући са стабла као прецветао цвет”, како је Мери навела.{{sfn|Spark|1987|p=138}} По први пут, она и њен син били су финансијски независни, иако се показало да је наслеђе било мање вредно него што су се они надали.{{sfn|Seymour|2000|p=495}}

 

''Франкенштајн'', као и бројна готичка фикција из тог периода, представља мешавину висцералног и отуђеног предмета субјекта са спекулативним и провокативним темама.{{sfn|Spark|1987|p=154}} Уместо да се фокусира на обрте и преокрете радње, у први план романа су менталне и моралне борбе протагонисте, Виктора Франкенштајна, а Шелијева је прожела текст њеним личним видом политизираног [[Романтизам (књижевност)|романтизма]], романтизам који је критиковао индивидуализам и егоизам традиционалног романтизма.{{sfn|Blumberg||p=54}}{{sfn|Mellor|1990|p=14, 70}} Виктор Франкенштајн је попут Сатане у ''Изгубљеном рају'', и Прометеј: он се буни против традиције, он ствара живот и обликује своју судбину. Ове особине нису приказане позитивно: како Бламерг пише, „његова неуморна амбиције је самообмана, насликана као трагање за истином”.{{sfn|Blumberg||p=47}}{{sfn|Mellor|1990|p=77–79}} Он мора да напусти своју породицу како би испунио своје амбиције.{{sfn|Blumberg||p=47}}<ref>see also 86–87 for a similar discussion of Castruccio in ''Valperga''</ref>{{sfn|Mellor|1990|p=152}}

 

Мери је веровала у просветитељску идеју да људи могу на побољшају друштво одговорним вршењем политичких дужности, али је страховала да би неодговорно вршење власти могло да доведе до хаоса.{{sfn|Bennett|1998|p=36–42}} У пракси, њена дела су углавном критиковала мислиоце 18. века попут њених родитеља, који су веровали да се таква промена може догодити. Створење у ''Франкенштајну'', на пример, чита књиге повезане са радикалним идејама, али образовање које стиче из њих је на крају бескорисно.{{sfn|Blumberg||p=21}} Мерина дела откривају њен мањи оптимизам у односу на Годвина и Вулстонкрафтову; она не верује у Годвинову теорију да би човечанство у неком тренутку могло постати савршено.{{sfn|Blumberg||pp=37, 46, 48}}{{sfn|Mellor|1990|pp=70–71, 79}}

 

 

=== Кратке приче ===

Током 1820-их и 1830-их, Мери је стално писала кратке приче за збирке прича и годишњаке, укључујући 16 прича за ''-{The Keepsake}-'', чија су циљна група биле средовечне жене.{{sfn|Sussman|2003|p=163}}<ref>Hofkosh, "Disfiguring Economies" (OMS), 205.</ref> Мерина дела из овог жанра била су описана као дела „плаћеног писца” и „развучена и досадна”.{{sfn|Sussman|2003|p=163}} Ипак, критичарка [[Шарлот Сусман]] истиче да су други писци тог доба, попут романтичарских песника [[Вилијам Вордсворт|Вилијама Вордсворта]] и [[Семјуел Тејлор Колриџ|Семјуела Тејлора Колриџа]], давали предност овом профитабилном тржишту. Она објашњава да су „годишњаци били главни вид књижевног стваралаштва током 1820-их и 1830-их”, а ''-{The Keepsake}-'' најуспешнији међу њима.{{sfn|Sussman|2003|p=163–65}}

 

 

== Репутација ==

Током свог живота, Мери је озбиљно била схваћена као писац, иако су критичари често превиђали политичку страну њених радова. Ипак, након њене смрти, она се углавном памти као супруга Персија Биша Шелија и као аутор ''Франкенштајна''.{{sfn|Mellor|1990|p=39}} Заправо, у уводу њених писама објављених 1945. године, уредник [[Фредерик Џоунс]] је написао: „збирка ове величине не може се оправдати општим квалитетом писама нити Мерином важношћу у улози писца. То је зато што она као жена [Персија Биша Шелија] задивљује наше интересовање”.<ref>Qtd. in Blumberg, 2.</ref> Овај став није се променио до 1980. године када је Бети Бенет објавила први том сабраних радова Мери Шели. Како је она објаснила, „чињеница је да су до ових година научници гледали на Мери као на ћерку Вилијама Годвина и Мери Вулстонкрафт која је постала жена Персија Шелија”.<ref>Bennett, "Finding Mary Shelley", 291.</ref> То је било тако док Емили Састејн није 1989. године објавила целокупну научну биографију Мери Шели под називом ''Мери Шели: Романтика и стварност'' ({{јез-ен|Mary Shelley: Romance and Reality}}).<ref>"Introduction" (OMS), 5.</ref>

 

== Литература ==

{{refbegin|2}}

* Sterrenburg, Lee. "''The Last Man'': Anatomy of Failed Revolutions". ''Nineteenth Century Fiction'' 33 (1978): 324–347.

{{refend}}

 

* [http://archives.nypl.org/cps/22142 Mary Wollstonecraft Shelley manuscript material, 1815-1850], held by the Carl H. Pforzheimer Collection of Shelley and His Circle, [[New York Public Library]]

* [http://www.bl.uk/people/mary-shelley Mary Shelley] at the British Library

 

{{Перси Биш Шели}}