Голуб Бабић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
сређивање |
|||
Ред 20:
}}
'''Голуб Бабић''' ([[Трубар]], [[Дрвар]], [[1824]] — [[Сарајево]] [[1910]])
== Биографија ==
Ред 26:
У револуционарној 1848. години, за време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]], учествовао је у одреду српских добровољаца под командом [[Стеван Книћанин|Стевана Петровића Книћанина]] у борбама по [[Војводина|Војводини]]. Вратио се у Босну и 1858. године, учествује у Дољанској буни (1857—1858), гдје му гине старији брат Божо.
Све до 1863. године живи у Славонији, у [[Пакрац]]у, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из [[Босанска Крајина|Босанске Крајине]] након неуспјеха Дољанске буне.
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког [[Јосип Јурај Штросмајер|Јосипа Јураја Штросмајера]], гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у [[Кнежевина Србија|Србију]], због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на [[католицизам]], на шта му је Голуб одговорио: ''„Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови“''. Од 1864. па све до 1875. године живи са породицом у Србији, у селу [[Стублине (Обреновац)|Стублине]] код [[Обреновац|Обреновца]], гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код [[Лозница|Лознице]].
Августа 1875. се враћа у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и [[Босанско Грахово|Босанског Грахова]] кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. [[Илија Гутеша]] му је из [[Беч]]а послао 315 пушака ''„острагуша“'' и 6 центи барута, које му је у Србију донио Симо Бањац. Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело. Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од [[Лика|Лике]] до [[Бјелајско поље|Бјелаја]] (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.
Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2. јула 1876. године Проглас за уједињење Босне са Србијом.
Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]] (1878) заједно са [[Васо Видовић|Васом Видовићем]], али не одлази у [[Берлин]] због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери [[Аустроугарска|Аустроугарској монархији]].
Улазак аустријске војске и окупацију [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у [[Срб (Грачац)|Србу]].
Линија 41 ⟶ 45:
Веома престижно одело, које је Голуб Бабић носио у устанку 1875. године (''види фотографију''), исти је добио због својих изузетних ратничких заслуга, а носио га је пре њега војвода/[[сердар]] Милован Павасовић (''у устанку 1715. године''), да би следећи српски јунак, који је због борбености и храбрости, добио част да носи ово старо одело од [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] ''„Светог Петра“'' (''у [[Доњи Тишковац|Доњем Тишковцу]]'') био [[Четници|четнички]] војвода [[Бранко Богуновић|Бранко-''Бране'' И. Богуновић]] (1911-1945).
На Никољдан, 19. децембра 1910. године, војвода Голуб Бабић је умро у [[Сарајево|Сарајеву]], у 87-ој години.
Непознати аутор некролога написао је: ''„Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао...“''
== Политичко ангажовање ==
Као војвода изабран је 29. септембра 1877. године у привремену народну владу председника Владимира Јонина.
'''Владу су чинили:'''<ref>Теиновић, Братислав: ''„Српски устанак у Босни 1875-1878“'' (''Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006. pp. 32'')</ref><br />
| |||