Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
м шаблонизовање |
||
Ред 34:
Велимир је чешће посећивао кнегињу Јулију, него свог оца, са којим се налазио увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Кнез је био веома суздржан према њему, плашећи се да би га претераном пажњом размазио, што је био и чест обичај у то време, посебно са мушком децом.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
Када је напунио седамнаест година (1866), на очев наговор је прешао у православну веру, а кум на крштењу му је био београдски [[митрополит београдски Михаило|митрополит Михаило]]. На крштењу је добио име Велимир Теодоровић. Теодоровић је било старо презиме [[Обреновићи|Обреновића]].{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 70}} Од тада се увек потписивао као Велимир Михаило Теодоровић.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
Израстао је у лепог младића, веома је личио на оца, како стасом и ликом, тако и бојом гласа, покретима и по нарави. Волео је поезију, био добар јахач и мачевалац.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
Ред 46:
Живот је посветио позоришту и уметности. Није се женио и није имао потомака.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
Напрасно је умро у педесетој години. Сахранили су га његов собар и српски студенти у Минхену.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} Након Првог светског рата, на иницијативу Николе Пашића његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у једној капели на Новом гробљу у Београду.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
== Велимиријанум ==
[[Датотека:Велимир Теодоровић (1865).jpg|230px|мини|лево|Велимир Теодоровић ([[1865]])]]
Једини је из породице Обреновић, који је своју имовину поклонио Србији.{{sfn|Бранка Павловић|2007|стр = 18}} Према тестаменту из [[1889]]. за јединог наследника целокупне његове покретне и непокретне имовине је одредио [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]]. Тестамент је добио додатак [[1893]], по коме је оставио легат својој полусестри Терези Шустер, у облику суме која је требало да јој се доживотно исплаћује у немачким маркама, што је и чињено све до [[1944]]. године.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Према његовој жељи, његово имање је требало да буде одвојено од државног имања, као задужбина, под именом „Велимиријанум“,{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} са циљем да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} За управљање задужбином и коришћење њеног фонда одредио је да буде једино и искључиво Државни савет.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента. У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија, као наследница краља Александра, која је тражила за суму од 30.000 дуката са 6% интереса. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима, док је имање „Негоја“ на основу пресуде румунске власти морало бити продато, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
Ред 56:
Године [[1905]]. краљ [[Петар I Карађорђевић]] је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућило да одреди начин руковања задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Државни савет је објављивао извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине је био [[Никола Пашић]].{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Средствима задужбине је извршен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Ново гробље у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа је редовно примало средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет. Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.
Од укупног задужбинског прихода десет процената се издвајало за унапређење и улепшавање Београда.{{sfn|Гордана Гордић|2012|стр = 29}}
Задужбина је добро радила све до 1945.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
Из Другог светског рата је Велимиријанум изашао тешко оштећен, а након укидања Државног савета, [[1945]]. Министарство просвете , по наређењу Председништва Владе је комисијски преузео управу над задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Сачувани су документи о томе да је [[1957]]. Секретаријат за просвету исплатио помоћ основној школи у Горњем Милановцу и редакцији „Дечје новине“, при истој школи, као и да је последња помоћ из тог фонда јдодељена 1971. Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} Задужбина постоји и данас, али не функционише.
Велимиријанум је Београду имао своју зраду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија"- На главном улазу зграде бакарним словима је стајално исписано име задужбине. Слова су касније повађена, уместо њих су остале најпре само рупе, а затим је у приземљу направљен ресторан, па су уклоњене и рупе.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
Ред 75:
|border=1
|boxstyle=padding-top: 0; padding-bottom: 0;
|boxstyle_1 = background-color: #fcc;
|boxstyle_2 = background-color: #fb9;
|boxstyle_3 = background-color: #ffc;
|boxstyle_4 = background-color: #bfc;
|boxstyle_5 = background-color: #9fe;
| 1 = 1. '''Велимир Михаило Теодоровић'''
| 2 = 2. [[Михаило Обреновић|Михаило]]
| |||