Дионисије Миковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 0 извора и означавам 1 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
Спашавам 0 извора и означавам 1 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
||
Ред 22:
Димитрије Ђ. Миковић, у калуђерству Дионисије, родио се у Паштровићима, на Челобрду, 1861. године од оца Ђура и мајке Стане, рођ. Кажанегре. У раном детињству тешко се разболео и после чудесног оздрављења у манастиру Прасквици, родитељи га, према завештању, у петој години живота предају манастиру да изучава богословске науке. После дванаест година учења, пред епископом Герасимом Петрановићем положио је све испите са највишом оценом. Са осамнаест година се закалуђерио и пароховао у манастирима Прасквици, Градишту и Дуљеву. По сопственој жељи отишао је y манастир Бању, где је радио на васпитању и образовању младих калуђера. Због његових заслуга, [[епископ Герасим]] га је произвео за игумана, 6. децембра 1891. године у катедралној цркви Св. Николе у [[Котор]]у.
Дионисије Миковић се књижевним прилозима први пут јавио [[1881]]. године у „Словинцу“, а потом је постао сарадник најзначајнијих оновремених књижевних часописа: „Јавора“, „Гласа истине“, „Гласа Црногорца“, „Српског листа“, „Луче“, „Просвјете“, „Босанско-херцеговачког источника“, „Дубровника“ и „Босанске виле“. <ref>{{Cite book|last=
Дубоко [[патриотизам|родољубље]] и [[патриотизам]] игуман Дионисије је исказао кроз књижевни и публицистички рад. Аутор његовог животописа у „Босанској вили“ Богдан Р. Милановић, забележио је и следеће: „Цио његов живот и није ништа друго, до ли само дворба и угодба високијем идеалима: Српству и православљу“. У личности игумана Дионисија Миковића његови савременици најчешће су истицали честитост, скромност и самопрегоран, напоран рад који му је слабио крхко здравље.
| |||