Електрична столица — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta8) |
Спашавам 1 извора и означавам 1 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
||
Ред 1:
[[Датотека:Electric chair.jpg|мини|десно|Прва електрична столица, кориштена за казну над Вилијамом Кемлером]]
'''Електрична столица''' представља начин извршења [[смртна казна|смртне казне]], у којем се осуђени смјешта у столицу опремљену [[електрична струја|електричном струјом]], и убија серијом електричних шокова. Идеју је први пут представио [[Њујорк|њујоршки]] зубар [[Алфред Саутвик]].<ref>{{cite web |url=http://www.crimelibrary.com/notorious_murders/not_guilty/chair/3.html |title=Библиотека криминала, „Електрична столица“ |publisher=Crimelibrary.com |date= |accessdate
Прва електрична столица је направљена [[1888]]. године. Идеја је била направити модернији и човјечнији начин смртне казне од дотадашњих.
Ред 17:
Електрична столица као смртна казна се током историје користила само у [[Сједињене Америчке Државе|Сједињеним Америчким Државама]] и, од [[1924]]. године, на [[Филипини]]ма.
Године [[1886]], након нарочито крвавог извршавања смртне казне вјешањем, држава [[Њујорк]] је основала комитет за оснивање новог човјечнијег начина смртне казне која би замијенила вјешање. У то вријеме, ни [[Томас Алва Едисон|Едисон]], који је заступао [[једносмерна струја|једносмјерну струју]], ни [[Džordž Vestinghaus|Вестингхаус]], предузетник на бази [[Никола Тесла|Теслине]] [[наизменична струја|наизмјеничне струје]], нису жељели да „њихов“ тип струје буде кориштен, јер су се бојали да људи неће хтјети у својим кућама струју која убија криминалце.<ref>{{cite web |url=http://select.nytimes.com/search/restricted/article?res=F00C17FC3F5B0C708DDDA10894DC404482 |title=Њујорк Тајмс, 1889, „Њујорк без струје“ |publisher=Select.nytimes.com |date
Вилијам Кемлер је био први осуђеник на смртну казну електричном столицом, ради убиства своје љубавнице Тили Зиглер. Кемлерови адвокати су уложили жалбу цитирајући осми и четрнаести амандман америчког устава који забрањују „окрутно и необично кажњавање“ .<ref>{{cite web|url=http://www.ccadp.org/electricchair.htm |title=Историја електричне столице |publisher=Ccadp.org |date= |accessdate = 13. 3. 2012.}}</ref>. Жалба је одбијена 9. октобра 1889. и извршење је заказано за 6. август [[1890]]. Извршењу је присуствовало 25 свједока, од чега 14 љекара. Управник затвора Чарлс Дурстон је дао сигнал Едвину Дејвису, извршиоцу казне, да укључи струју. Први шок је трајао 17 секунди, да би након тога била утврђена смрт. Међутим, 30 секунди касније су се почели јављати знаци живота, након чега је управник наредио сљедећи шок у трајању од 70 секунди. Након тога, струја је искључена и утврђена је сигурна смрт. Нико од присутних није био одушевљен „човјечношћу“ казне и један експерт је послије изјавио за „Њујорк тајмс“ да је казна била „ужасна, Кемлер је био буквално испечен на смрт“.<ref name="clark" /> Једна од најзаинтересованијих страна била је управо компанија Вестингхаус. Џорџ Вестингхаус млађи је наводно био видно задовољан што је експеримент лоше прошао, и при томе изјавио да вјерује да се електрична столица због оваквог исхода више неће користити <ref>{{cite web|author=[ Displaying Abstract] |url=http://select.nytimes.com/gst/abstract.html?res=F00C15F8385F10738DDDAE0894D0405B8085F0D3 |title=Њујорк тајмс, „Вестингхаус је задовољан“ |publisher=Select.nytimes.com |date = 6. 3. 2012. |accessdate = 13. 3. 2012.}}</ref>
| |||