Коста Главинић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 30:
== Биографија ==
Рођен је у Београду као син [[Димитрије Главинић|Димитрија Главинића]], трговца и народног посланика и Јелене рођене [[Рошу]]. Био је изданак једне напредне породице која је
Коста је основну и средњу школу похађао у Шапцу, а завршио у Београду. Технички факултет завршио је у Београду, а Одсек за грађевинске инжењере на Техничкој високој школи у [[Берлин]]у [[1884]]. године. Исте године је радио у Железничком одељењу Министарста грађевине на гвозденим [[мост]]овима. Постављен је 1884. године за наставника на Техничком факултету београдске Велике школе. Године [[1885]]. постаје доцент (суплент), а [[1886]] — [[1903]], професор је на [[Велика школа|Великој школи]] за предмет мостови и [[тунел]]и. На Великој школи је био и декан и ректор.
Ред 38:
У ратовима [[1876]]—[[1878|78]], [[1885]]. и [[1912]]. године учествовао је као болничар, организатор и главни инспектор болница. Био је у зрелом добу кратко активан и у државној политици, као министар српске владе. У влади Пере Велимировића<ref>"Политика", Београд 1928. године</ref> учествовао је као министар народне привреде у мандату [[1908]]—[[1909|09]]. године. Између [[1911]]-[[1924]]. године деловао је као владин комесар при Српској народној банци, а после Првог светског рата наставио у Народној банци Краљевине СХС. На том поверљивом положају је пензионисан 1924. године.
Сарађивао је са више привредних друштава, као што су били "Српско пољопривредно друштво", "Српски пчелар", "Народно здравље", "Српско бродарско друштво". Са [[Михаило Аврамовић|Михајлом Аврамовићем]] радио је на стварању Српских земљорадничких задруга и уложио је велике напоре да Србија почне да извози пољопривредне полуфабрикате. У ту сврху конструисао је нарочиту сушницу за сушење [[шљива]] која је названа његовим именом ("Главинићева"), била широко распрострњена (1914. године у Србији их је било 10.000), а на [[Светска изложба 1900.|Светској изложби 1900.]] одржаној у [[Париз]]у одликован је бронзаном медаљом. Конструисао је и нарочиту хигијенску пећ за загревање домова. Одликован је [[Краљевски орден Светог Саве|Орденом Светог Саве]] 1. реда 1928. године.
Као стручњак био је председник Српског инжењерског друштва, а касније и први председник Југословенског инжењерског друштва. Сарађивао је у ''Српском техничком листу'', ''Тежаку'', ''Народном здрављу'', ''Народним новинама'' и др. Објавио је низ стручних и популарнонаучних чланака и расправа из области технике, пољопривреде и задругарства, који су добрим делом касније сакупљени и штампани као брошуре.
За време Првог светског рата породица Главинић је 1914. године морала ићи у избеглиштво. Када се Коста повратио у Београд 29. јануара 1915. године затекао је свој стан потпуно демолиран, без иједног прозорског окна и опљачкан. Нестало је вредно богатство стицано читав век: стилски намештај, покућство, библиотека, уметнички и породични предмети. Само је на тавану у једном углу остало нешто од старина. Те малобројне предмете поклонио је Коста Главинић граду Београду за Музеј града. Поред четири тањира и једне стаклене чаше, поклон је чинило и 19 старих књига (библиофилска вредна издања) и 10 цртежа Косте Главинића које је он нацртао, а то су ретко виђени призори старог Београда, којих више нема. Нарочито је леп призор београдске саборне цркве гледане са Калемегдана из 1873. године.<ref>"Београдске општинске новине", Београд 1.октобар 1937. године</ref> Данас његово име носи једна улица у београдском насељу [[Сењак]].
== Библиографије ==
|