Јован Рајић — разлика између измена

нема резимеа измене
У родном месту је похађао „словенску школу“ (словенско-латинску) код учитеља - све Руса - [[Емануел Козачински|Емануела Козачинског]], Ивана Минацког и још тројице непознатих. Гимназију је он учио у Коморану код језуита, па кад су га хтели превести у католицизам, исту је напустио. Прешао је у Шопрон, у толерантнију протестантску гимназију. Након матуре кренуо је пешице у Русију; жељан науке је отишао у [[Кијев]], где је завршио [[Кијевска духовна академија|руску духовну академију]]. После три године студирања у Кијеву, четврту годину је похађао у Москви.<ref>"Зора", Мостар 1901. године</ref> Када се вратио у родне Карловце није могао да нађе место, па се повратио у Русију. Оданде се он спреми, те преко Цариграда дође на Свету Гору, ради скупљања по манастирима историјске грађе за своју историјску књигу. По повратку 1758. године је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, па пређе у Темишвар да спрема "клирике" (будуће свештенике). На позив бачког епископа Мојсеја Путника, дошао је на рад у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио 1772. године у [[манастир Ковиљ|манастиру Ковиљу]], и ту као [[архимандрит]] (1772-1801) је остао до смрти. Сахрањен је у манастирској цркви Св. арханђела, са леве стране, "ниже престола Мајке Божије", и ту је тек 1891. године на пригодној свечаности постављена камена надгробна плоча. Обејежје је поручено у Новом Саду, а за ту прилику је епитаф саставио проф. Александар Сандић из Новог Сада. На плочи је било уклесано: "овде леже кости...учитеља богословља - бранича православља, великога књижевника српског."<ref>"Српски сион", Карловци 1891. године</ref>
 
== Дела ==
Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа.
 
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од [[гркокатолицизам|унијаћења]], нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је или превод или прерада чувених руских теолога, без веће научне вредности и без књижевне вредности иначе.
 
== Историографије ==
Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост [[Јужни Словени|Јужних Словена]] прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи ''Хроником'' [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђа Бранковића]], Даниловим ''Животима'' и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у развитку [[Српска историографија|српске историографије]]. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе.[[Датотека:Jovan Rajić History I (1794).pdf|мини|„Историја разних славенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“ Јована Рајића, Књига I, Беч (1794)]]
 
Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — ''Бој змаја с орлови'' је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату [[Руска Империја|Русије]] и [[Хабзбуршка монархија|Аустрије]] (орлови) против [[Османско царство|Турске]] (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.
[[Датотека:Jovan Rajić History I (1794).pdf|мини|„Историја разних славенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“ Јована Рајића, Књига I, Беч (1794)]]
 
== Референце ==
{{reflist}}