Меша Селимовић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Превођење магичних речи |
Нема описа измене |
||
Ред 4:
«Дервиш и смрт» ([[1966]]), критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи [[Tито]]в режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на [[Голи оток|Голом отоку]], што је био додатни мотив. Радња романа збива се у [[18. век]]у у неком месту у [[Босна|Босни]]. Главни jунак је Ахмед Нурудин, [[дервиш]] мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратиоц, пријатељ и подршка.
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]].
Роман «Тврђава» ([[1970]]), нас враћа у још дубљу прошлост, у [[17. век]]. «Тврђава» је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у [[живот]], у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и «Тврђава» је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, [[цивилизација]] и идеологија.
Након романа «Острво» ([[1974]]) који обрађује теме из савременог живота,следe дела: »Дјевојка црвене косе», »Писци, мишљења и разговори», «За и против Вука», «Круг» и «Сјећања» ([[1976]]). Ово последнје дело је аутобиографско.У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.
Као члан Председништва [[Српска академија науке и уметности|Српске академије наука и уметности]], оставља Академији свој духовни тестамент у којем, поред осталог, записује: "...Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, којем такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика... Припадам, дакле, нацији и књижевности [[Вук Караџић|Вука]], [[Симо Матавуљ|Матавуља]], [[Стеван Сремац|Сремца]], [[Борислав Станковић|Борислава Станковића]], [[Петар Кочић|Кочића]], [[Иво Андрић|Иве Андрића]], а своје најдубље сродство с њима немам потребе да доказујем". (Рас)
Ипак, после смрти, његово дело "киднаповано" је и, упркос изричитој забрани супруге Дарке, увршћено у сарајевску едицију "[[Муслиман]]ска књижевност [[20. век]]а"
| |||