Јања Влајинац — разлика између измена

Јања Влајинац је рођен 1817. године у [[Врање|Врању]]. Још веома млад, почео је да се школује и да стиче знања. Касније је Јања научио течно да говори турски и арнаутски језик. Иако је са Грцима активно трговао, није их волео, па ни њихов језик није хтео да учи.<ref name="љубица">{{cite book | last1 = Здравковић Џонов | first1 = Љубица | title = Знаменити Врањанци | publisher = Историјски архив "31. јануар" | location = Врање | isbn = 978-86-88105-13-2 | pages = 11-17 | edition = 2015.}}</ref>

Презивао се Стошић али из пијетета према баби Влајини која га је очувала и која је учврстила фамилијарни корен, себи и својој деци дао је презиме Влајинац. <ref name="бундало">{{cite book | last1 = Бундало | first1 = Сања | title = Старе врањске породице | publisher = Јавна библиотека "Бора Станковић" | location = Врање | pages = 10}}</ref>

Оженио се у двадесет и седмој години, Милицом, ћерком Хаџи-Михајла Погачарца. За то време сматрало се да је каснио са женидбом. Јања је говорио: ''Млад човек прво мора да напуни ћемер па тек тада да се кући и оснује пододицу.'' Имао је пет кћери и три сина. Изгубио је супругу када је имао шездесет година и никада се није опоравио од овог губитка. Често је говорио да је од Миличине смрти он получовек, а његова кућа полукућа. <ref name="љубица" />

== Историјат породице Влајинац ==

Влајинци потичу од породице Стошић која се доселила у Врање у другој половини 18. века из Црвеног Града, села у општини [[Трговиште]], које је онда припадало кривопаланачком срезу.<ref name="љубица" />

Први је донео свиње дунавске и беркширске расе. Јања је донео и разне пољопровредне модерне справе за то доба као што су: алат-тријер, ветрењачу, муљачу и друго.<ref name="љубица" />

Први је у Врању 1848. године подигао кућу на два нивоа. Кућа се и данас налази у улици Генерала [[Јован Белимарковић|Белимарковића]]-Влајинско сокаче. У тој кући је 1932. године била редакција ''Врањских'', ондашњих локалних новина.<ref name="бундало" />

Учествовао је у изградњи Саборног храма 1837. године и после у обнови тог храма 1858. године. Више година био је тутор [[Саборна црква у Врању|Саборне Цркве у Врању]].<ref name="љубица" />

Не без разлога, остао је упамћен по напредном и специфичном начину живота. Био је изузетно прецизан и тачан. Умео је пажљиво и сигурно да препозна тачну вредност људи, њихов карактер и њихову способност. Због тога је само одабране људе поштовао и ценио. Сиротињу је помагао без изузетка. У његовој кући сви су морали радити од јутра до мрака. Први је устајао, а последњи легао да спава. Све је држао под конролом, сваки динар имао је своју правилну намену. Зато никад није имао падове већ само материјалне успоне. Од Јање Влајинца било је и богатијих људи у Врању али је он био најуреднији и најнапреднији домаћин. Био је строго моралан човек са смислом за хумор. Умерен у свему, никада се није заборавио у јелу и пићу нити је икада прескочио границу учтивости и пристојности.

== Поштовалац знања и науке ==

Волео је наше народне и јуначке песме. У кући Јање Влајинца редовно се читала Вукова песмарица уз одсјај петролејске лампе. Последњих година његовог живота унуци су му готово сваке вечери читали јуначке песме и друге старе књиге које је он још као млад човек доносио из [[Србија|Србије]]. Био је жива историја. Знао је све о Врању у прсте. Знао је све митрополите у околним и удаљеним градовима. Био је у [[Хиландару]], [[Високи Дечани|Високим Дечанима]] и [[Рилски манастир|Рили]]. Најчешће је приповедао о буђењу Србије из вишевековног ропства.

Књига "Огледало Србско" штампана је у врло малом тиражу и постоји списак свих који је поседују.<ref name="љубица" /> Један од ретких који је поседовао ову књигу био је Јања Влајинац. Много је волео да се млади образују. Јању Влајинца је остављало без даха мудрост, упорност и знање. Поштовао је традицију и српство. Био је велики противник грчких владика, Ексархије и бугарске школе. Био јако разочаран када му је најмлађи син напустио српску школу, зато што се тамо тражио рад и због тога отишао у Бугарску. Није успео да свог најмлађег сина спреми за ма какав посао. Разочаран својим синовима, последњих година живота нашао је утеху у првом унуку [[Милан Влајинац|Милану Влајинцу]]. Пред саму смрт Влајинчеву, унук му је докторирао на Пољопривредном факултету Универзитета у [[Хале|Халеу]]у и своју докторску дисертацију посветио свом деди. Из пијетета, на гробу му је подигао спомен-плочу. Из истих побуда је свога покојног деду уписао и за члана добротвора [[Друштво светог Саве|Друштва Светог Саве]].<ref name="бундало" />

== Спољашње везе ==