Пајсије Хиландарац — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 24:
Он је аутор ''Историје словенобугарске'' (1762), у основи прве бугарске историје, од потопа и старозаветних прича до [[Константин Шишман|Константина Шишмана]], господара [[Ћустендил|Велбужда]], који је прихватио турско вазалство. У поглављу „О словенским учитељима“ даје прву словенску културну историју. За своју историју, надахнуту духом препорода, Пајсије Хиландарац се користио домаћим изворима, ''Краљевством Словена'' [[Мавро Орбин|Мавра Орбинија]], Црквеним годишњацима од Христовог рођења до 1198. године [[Цезар Барони|Цезара Баронија]] и ''Стематографијом'' [[Христофор Жефаровић|Христифора Жефаровића]].
Пајсије Хиландарски, монах "бугарског порекла" писао је своју књигу под великим утицајем [[Јован Рајић|Јована Рајића]], "првог српског историчара". Архимандрит ковиљски Рајић је прикупљајући грађу за своје чувено дело "Историја разних словенских народа..." дошао у лето 1758. године на Свету Гору. Провео је два месеца истражујући по манастирима [[Манастир Хиландар|Хиландару]] и [[Манастир Зограф|Зографу]]. Видео је у Хиландару пуне сандуке старих рукописа, "а међу њима мноштво хрисовуља српских краљева и царева". Хиландарски монаси "чији је национални састав био мешовит тада" му међутим нису хтели дати све на увид, а извесну помоћ је добио једино од "Бугарина, проигумана Пајсија". Тај сусрет је био далеко кориснији за Пајсија, јер је током разговора са Рајићем "био упознат са његовим радом у [[Руска Империја|Русији]], на прикупљању литературе и документације из прошлости [[Јужни Словени|јужнословенских]] [[народ]]а, као и о методологији Рајићевог научноистраживачког рада." Другу прилику је искористио Пајсије априла-маја 1761. године, када је посетио Рајића у [[Сремски Карловци|Карловцима]], и дошао код њега у додир са литературом, коју је имао код себе домаћин. Пајсије је видео до каквих резултата је дошао Рајић, користио је његове књиге попут аутора Орбинија, Баронија, Орфелина, Жефаровића и друге, и то му је омогућило да успешно уради своје дело.<ref>Климент Џабазовски: "Културно-политичке везе Бугара с Кнежевином Србијом...", Београд 1982. године</ref>
По српском књижевнику и дипломати Иванићу, Пајсије Хиландарац је био "Србин из Самокова", а не [[Бугари]]н. Као хиландарски калуђер ишао је у Русију, где је "дошао до сазнања да је Бугарин".<ref>Иван Иванић: "Из црквене историје Срба у Турској", Београд 1902. године</ref> Паисии, међутим, никада не успева да посети Русију.<ref>Вера Иванова Бойчева, Св. Паисий Хилендарски и новобългарското образование, Юриспрес, 2002, стр. 41.</ref>
| |||