Јулски ултиматум — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci; козметичке измене
Ред 5:
На Видовдан, 28. јуна 1914. године, у Сарајеву, убијен је аустроугарски престолонаследник [[Франц Фердинанд]]. На престолонаследника је најпре покушао неуспешан атентат [[Недељко Чабриновић]] који је на Фердинанда бацио бомбу. Престолонаследника је убио омладинац [[Гаврило Принцип]] који је у њега испалио два хица из пиштоља, убивши притом и његову супругу Софију Хоенберг. Обојица атентатора одмах су ухапшени, а истрага је убрзо показала да је у Сарајеву било чак шесторица атентатора. Ухапшена су још тројица, док је шести, [[Мухамед Мехмедбашић]], успео да побегне у Црну Гору. Откривен је и ухапшен и шири круг атентатора; укупно 25 лица. Принцип, Чабриновић и [[Трифко Грабеж]] су у Сарајево недавно дошли из Београда, где су били повезани са избеглицом из Босне, [[Милан Цигановић|Миланом Цигановићем]] и са четничким војводом и мајором српске војске, [[Војислав Танкосић|Војиславом Танкосићем]]. Он њих су добили потребно оружје (произведено у крагујевачкој фабрици оружја) и они су их пребацили у Босну. Иначе, атентат је патриотско дело самих извршилаца који су у постпупку и сами изајвили да су радили иза леђа српских власти. Службеник Визнер, послат из Беча у Сарајево, изјавио је 13. јула да, после спроведене истраге, се може рећи да је покрет у Босни и Херцеговини подржаван од стране неких српских организација које влада толерише.
 
Српске власти осудиле су убиство престолонаследника. Саучешће су изјавили министар правде и министар иностраних дела, као и министар двора у име краља Петра. Тако су се власти оградиле од атентата. И званичници Црне Горе наредили су петнаестодневну дворску жалост. Вести о атентату су у Бечу и Берлину примљене као изговор за потезање оружја. О томе је постојала сагласност између два цара још у почетку истраге у Сарајеву. Мађарски председник владе ([[Иштван фон Тиса]]) био је против рата. Међутим, [[Фрањо Јосиф]] и [[Вилхелм II]] већ су се одлучили за рат. У министарству спољних послова у Берлину могле су се чути изјаве да ће Србија морати пружити убедљиве доказе своје невиности. Берлин је сасвим јасно подстрекивао Аустро-Угарску на рат. Већ 5. и 6. јула потпуно су усаглашени ставови два царства. Циљ две државе је, међутим, био много шири од политичког обрачуна са малом и војнички слабом Србијом. Српски посланик у Бечу, [[Јован М. Јовановић Пижон|Јован Јовановић]], узалудно се трудио да речју и делом оспори оптужбе против Србије. У стварности, Фердинанд је у Аустро-Угарској, чак и на самом двору, имао много непријатеља, те је жалост била само фарса. Он није био омиљен у масама, а на челу његових најозлоглашенијих непријатеља стајао је сам Фрањо Јосиф. Подстрек аустроугарској влади да се покрену рфепресалије против српске владе пружила је католичка црква која је у Фердинанду имала чврст ослонац. Црквени кругови једини су и жалили због његове смрти. Клерикални елементи окупљали су десничарске снаге.
 
== Ултиматум ==