Василије Симић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
ознака: уређивање извора (2017)
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 24:
Од [[1860]]. године, Симићи ([[Списак истакнутих породица у Кнежевини и Краљевини Србији]]) су становали у својој породичној кући на [[Обилићев венац (Београд)|Обилићевом венцу]] број 28 (данас бр. 22)<ref>Акт Министарства унутрашњих дела Кнежевине Србије, бр. ПН. 1896 од 20/03/1860.</ref>. Већ 1878. г., Васа полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања.
 
Године [[1885]]. завршио је Прву мушку гимназију у Београдy<ref>Монографија "Прва београдска гимназија 1839-1989", Београд, (1989,). ppстр. 434.</ref>. Након боравка у [[Брисел]]у (1885. г.) и [[Лондон]]у, студирао је од 1886. г. до 1890. г. и дипломирао права у Паризу и Женеви као државни стипендиста [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]]. Потом је студије наставио [[1891]]. године на Слободној школи политичких наука у [[Париз]]у.
 
[[1892]]., враћа се у Србију где добија прву државну службу, као судија у београдском првостепеном Варошком суду, а потом краљевским указом бр. 10422 од [[01/11/1897]] Симић је постављен за председника првостепеног шабачког суда, да би краљевским указом бр. 4064 од [[21/03/1898]] био именован за председника првостепеног [[Варошки суд|београдског Варошког суда]]. 04/11/1900 краљевским указом бр. 13103 постављен је за судију Апелационог суда у Београду а убрзо након тога је био именован за заменика председника при истом суду<ref>Уверење бр. 14167 од 14/11/1903 издато од Министарства Правде, Краљевине Србије</ref>.
 
[[1898]]. жени се са Драгом, ћерком [[Кафана Албанија|Крсте М. Томановића]], гвожђарског велетрговца и власника најскупље продатог плаца у историји Београда (1936. г.), на месту некадашње [[Кафана "Албанија"|Кафане "Албаније"]], а данашње истоимене [[Палата Албанија|Палате]] Трговачког фонда ("Политика", [http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1936/11/28#page/8/mode/1up 28. новембар (1936,). ppстр. 9], "Најскупљи плац у Београду", чланак о продаји земљишта на коме су се налазиле, до њиховог рушења, кафане "Албанија" и "Мала Касина").
 
Неоконзервативац по политичком убеђењу, Васа је као и његов отац био активни члан Напредне странке. Преко породице Симић, ([[Jovan Simić Bobovac|Јован Симић Бобовац]]), веома близак [[Обреновићи|династији Обреновића]], а посебно [[Милан Обреновић|Краљу Милану]] и политичком кругу око [[Милутин Гарашанин (политичар)|Милутина Гарашанина]] (1843-1898).
 
== Симићева улога у процесу поводом ”Ивањданског атентата” на Краља Милана ==
1898. г., Василије М. Симић је као [[судија]] београдског првостепеног Варошког суда судио у једном предмету који се водио против [[Никола Пашић|Николе Пашића]] а по основу тужбе поднете од стране београдске полиције засноване на тзв. "увреди владаоца" (на фр.: "Lèse-majesté") коју је Пашић нанео краљу Милану у једном чланку штампаном у часопису "Одјек" од исте године<ref>Перић, Живојин "Белешке о Василију М. Симићу", Архив за Правне Науке и Друштвене науке, Београд, (1931,). ppстр. 480.</ref>. И поред великог поштовања према Династији Обреновић уопште, а посебно, као лични пријатељ краља Милана, Симић је ипак донео ослобађајућу пресуду за Николу Пашића. Одмах након тога, В. М. Симић је [[1899]]. г. именован за истражног судију и краљевског тужиоца у афери [[Ивањдански атентат|Ивањданског атентата]], при Преком суду у процесу против атентатора Кнежевића на краља Милана као и његових саучесника/подстрекача. Оптужница коју је поднео Преком Суду износила је шездесет страна. Његови савременици, у првом реду колега [[Живојин Перић]] (1868—1953) и школски друг [[Слободан Јовановић]] (1869—1958), сматрали су да је текст оптужнице одговарао материјалној истини али и непогрешивој Симићевој процени о улогама одређених личности у њој оквалификованих као неоспорни саучесници атентатора Кнежевића. Предметне Симићеве квалификације доношене су не на основу његових субјективних осећаја према тадашњим политичким приликама, ”а још мање према Српском радикализму” него из чињеница хијерархијски систематизованих и концизно побројаних у акту оптужбе<ref>у вези Симићеве улоге у процесу поводом "Ивандањског атентата" в. радове Перић, Живојина "Белешке о Василију М. Симићу", Архив за Правне и Друштвене Науке, Београд, (1931,). ppстр. 478—483 и Јовановић, Слободана "Влада Александра Обреновића", друга књига, (1931,). ppстр. 107—132, као и Симић, Василије "Иследник по делу атентата на Њ. В. Краља Милана и велеиздаје Преком суду / В. М. Симић", Државна штампарија Краљевине Србије, (1899,). ppстр. 23-36.</ref>.
 
== Прекид судијске каријере услед пада династије Обреновић ==
Ипак је и В. Симића пристигла судбина оних који су имали удела у "изузетним судовима": након политичког преврата од 29. маја 1903. г. (тзв. ”[[Мајски преврат]]”), није дуго остао при Апелационом суду, нити у државној служби.
 
Децембра [[1903]]. г. Симић је разрешен свих дужности и стављен као судија Апелационог суда дефинитивно у пензију, и то, када је имао тек 37 година живота. Тиме је ондашње српско судство било несумњиво лишено једнога од својих најбољих представника. "Трагичност судбине појединих људи доводи врло често до резултата најштетнијих по друштво...".<ref>Перић, Живојин "Белешке о Василију М. Симићу", Архив за Правне Науке, Београд, (1931). стр. 482.</ref>
Ред 44:
Од децембра [[1903]]. г. па све до краја свог животног века, Симић је непрекидно радио као адвокат у својој адвокатској канцеларији на [[Улица Обилићев венац, Београд|Обилићевом венцу]] а при крају живота се удружио у ортачку адвокатску канцеларију са зетом [[Светолик Гребенац|Светоликом Гребенцем]] на истој адреси. Остао је након 1903. г. велики поштовалац династије Обреновић што је доказао и својим хуманим аганжманом у својству "pro bono" правног заступника краљице [[Наталија Обреновић|Наталије Обреновић]] (1859-1941) у вези са њеним имовинским и правним интересима у Србији (имање у Смедереву) као и њеном збрињавању у Француској (период 1903-1912).
 
Васа М. Симић је из брака са Драгом, ћерком [[Кафана Албанија|Крсте М. Томановића]] београдског гвожђарског велетрговца<ref>"Политика", [http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1936/11/28#page/8/mode/1up 28. новембар (1936,). ppстр. 9], чланак : "Најскупљи плац у Београду"</ref>, имао двоје деце, ћерку Даницу (1901-1902) и сина Мишу В. Симића (1903-1976), професора уставног права<ref name="automatski generisano1">Перић, Живојин "Белешке о Василију М. Симићу", Архив за Правне Науке, Београд, (1931). стр. 483.</ref>, ожењеног Бранком рођ. [[Велинград|Стевовић]] (1915-1981).
 
== Као резервни капетан при Врховној команди у периоду 1912—1918 ==
Ред 50:
 
== Крај живота и потомци ==
Колико је пак Симић претрпео у ратним невољама илуструје његова прерана смрт која је наступила у ноћи [[4. септембра]] 1931. г. у породичној кући на Обилићевом венцу бр. 22. До смрти је неуморно сарађивао у хуманитарним, филантропским и патриотским установама и за то био одликован [[Орден Таковског крста|Таковским Крстом о врату]], [[Краљевски орден Светог Саве|Орденом Св. Саве (IV. степена)]] и [[Албанска споменица|Албанском Споменицом]]. А [[Француска|Француска Република]] га је одликовала орденом : '''Officier de l'Instruction publique'''.<ref name="automatski generisano1" />
 
Сахрањен је у породичној гробници Симића на [[Ново гробље (Београд)|београдском Новом гробљу]], (парцела бр. 11, гробница бр. 37, I. реда). Његови директни потомци живе у Француској, Белгији и Београду (породице [[Крсмановић-Симић]] и [[Gillès de Pélichy]])<ref>[http://www.gillesdepelichy.be/?page_id=117%20&lang=en The Gillès family]{{en}}</ref><ref>D'hoore, Baudouin "Iconographie de la famille Gillès de Pélichy et des principales familles ascendantes", Office Généalogique et Héraldique de Belgique (OGHB), Bruxelles, Belgique, 2012, у вези сродства фамилија барона Gillès de Pélichy и Симић, в. стр. 140.</ref>.
Ред 62:
* Симић, Василије "Иследник по делу атентата на Њ. В. Краља Милана и велеиздаје Преком суду / В. М. Симић", Државна штампарија Краљевине Србије, 1899.
* Ристић, Проф. др Милан et al. "Живети у Београду 1879-1889", Историјски Архив града Београда, у вези Симићевог оца - Мијаила Симића, в. стр. 56,75,81,87,91,95,96,173,203-204,221,230,291,300,318,413,421,459,460 и 475.
* "Политика", [http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1936/11/28#page/8/mode/1up 28. новембар (1936,). ppстр. 9], "Најскупљи плац у Београду", чланак о продаји земљишта на коме су се налазиле, до њиховог рушења, кафане "Албанија" и "Мала Касина".
* D'hoore, Baudouin "Iconographie de la famille Gillès de Pélichy et des principales familles ascendantes", Office Généalogique et Héraldique de Belgique (OGHB), Bruxelles, Belgique, 2012, у вези сродства фамилија Gillès de Pélichy и Симић, в. стр. 140.