Википедија

Стефан Милутин — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 29:
'''Стефан Урош -{II}- Милутин Немањић''' (око [[1253]].<ref name="Ген" /><ref name="Фајф" /> — [[Неродимље]], [[29. октобар]] [[1321]].<ref name="Српске династије" />) је био [[Краљеви Србије (1217—1346)|краљ Србије]] (1282—1321) и један од најмоћнијих [[списак српских владара|српских владара]] у [[средњи вијек|средњем веку]]<ref name="Јоца" />. Припадао је [[немањићи|династији Немањића]]. Био је млађи син краља [[Стефан Урош I|Уроша I]] (1241—1276). Милутин је и млађи брат [[Стефан Драгутин|Стефана Драгутина]] (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316){{sfn|Логос|2017|p=183, 185-186. После одрицања од престола Драгутин се понекад у изворима јавља без звања “краљ”, а понекад са њим, али он од 1282. године, тј. предаје круне млађем брату, више није био законито крунисани краљ}}. Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља [[Стефан Урош III Дечански|Стефана Уроша III ''Дечанског'']] (1322—1331), деда краља, а касније цара, [[Стефан Душан|Стефана Уроша IV Душана ''Силног'']] (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).
 
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, [[Српско краљевство|Краљевина Србија]] је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун [[Византијско царство|Византије]] са којом је [[1299]]. године успостављена нова граница на линији [[Охрид]]—[[Прилеп]]—[[Штип]] (које су држали [[Византијско царство|Византинци]]), чиме је српској држави прикључен северни део данашње [[Албанија|Албаније]] и већи део данашње [[Република Македонија|Републике Македоније]]. Поред тога, водио је успешне ратове са [[Бугари]]ма, од којих је трајно освојио [[Браничево (област у Србији)|Браничево]] са [[Кучево]]м, и [[Татари]]ма. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске [[Карло Роберт|Карлом Робертом]] (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио [[Мачва|Мачву]] и [[Београд]] ([[1319]]), али је успео да задржи [[Тврђава Рудник|Рудник]] и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава<ref name="ССВ" />. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као [[талац|таоца]].
 
На унутрашњем плану је извршио промену са [[рашка|рашког]] скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење<ref name="Острогорски">[[Георгије Острогорски]], ''„Историја Византије“'' Београд</ref> са раскошним двором<ref name="ССВ">[[Станоје Станојевић]], ''„Сви српски владари“'' (репринт издања из [[1927]]), Београд. 1989. {{page| year = 1959| isbn = 978-86-81299-04-3| pages = }}</ref>. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају [[Црква Богородица Љевишка|Богородица Љевишка]], [[Манастир Грачаница|Грачаница]], [[Краљева црква у Студеници]], [[Богородица Тројеручица у Скопљу]], [[Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану|Старо Нагоричане]], Манастир Витовница и његова задужбина [[Манастир Бањска|Бањска]] на простору његове државе, односно манастирска црква у [[Манастир Хиландар|Хиландару]] на [[Света гора|Светој гори]] ван његове државе. Паралелно са развојем [[Сакрална архитектура|сакралне архитектуре]] која је у његово доба добила нови облик познат као ''[[Српско-византијски стил|Вардарски стил]]''<ref name="Аца" />, развијала се и [[тврђава|фортификациона архитектура]] у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење [[Београдска тврђава|Београдске тврђаве]] градњом ''Западног Подграђа'' са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и [[Стефан Душан|Стефану Душану]] (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)<ref name="Маре">[[Марко Поповић (археолог)|Марко Поповић]], ''„Београдска тврђава“'' (друго допуњено издање), Београд. {{page| year = 2006| isbn = 978-86-908427-0-4| pages = }}</ref>). Због свог задужбинарског деловања је [[Канонизација|канонизован]] две и по године након смрти и проглашен ''Светим краљем''<ref name="Српске династије" />, а његово [[хагиографија|житије]] је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски [[Данило II (архиепископ српски)|Данило II]] (1324—1337)<ref name="Српске династије" />.
Ред 69:
 
==== Борбе са Бугарима и Татарима ====
У то време је угарски краљ Владислав -{IV}- предао Драгутину на управу [[Мачва|Мачву]] са [[Београд]]ом и области [[Жупа Соли|Соли]] и [[Усора (област)|Усору]] на тлу данашњих [[север]]них делова [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и он је у њима самостално владао називајући се ''сремским краљем''. Истовремено се криза коју су Татари створили у Бугарској повећавала, а један од њених показатеља било је и практично осамостаљивање појединих великаша. Тако су [[Дрман и Куделин]] [[Браничевска област|Браничевску област]] претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали Драгутин и краљ Угарске Владислав. Мађари су покушали [[1285]]. године да их сузбију, али су претрпели пораз у [[Горњачка клисура|Горњачкој клисури]] у покушају да се пробију до [[Ждрело (млавско)|Ждрела]] (13-{[[километар|km]]}- [[Југоисток|југоисточно]] од [[Петровац на Млави|Петровца]] <ref name="Тврђаве">{{АД-СГ}}</ref>), у коме су се њих двојица утврдили. После њих је и Драгутин покушао да их сузбије, али је и он тешко поражен. О тежини пораза сведоче и наводи да су бугарски великаши после тога кренули у освајачку контраофанзиву. Њихов продор приморао је Драгутина да позове свог брата у помоћ и они су се састали у [[Мачковац (Крушевац)|Мачковцу]] на [[Западна Морава|Морави]] договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област са [[браничевоБраничево (тврђава)|истоименим градом]] и [[Кучево]]м која је ушла у састав Драгутинове државе<ref name="Фајф" /><ref name="ДоВла" />.
 
[[Датотека:Baba Vida Klearchos 1.jpg|мини|десно|300п|Видински Град]]
Ред 168:
==== Драгутинова смрт и анексија његових поседа ====
[[Датотека:Djurdjevi stupovi.JPG|мини|лево|300п|Манастир Ђурђеви ступови]]
Краљ [[Стефан Драгутин]] умро је [[12. март|12.03.]] [[1316]]. године<ref name="ДоВла" /><ref name="Станоје" />. Он је пред своју смрт одредио на сабору за наследника свог сина [[Стефан Владислав II|Владислава]], после чега се замонашио и умро као православни монах ''Теоктист'', а његово тело је према његовој жељи сахрањено у [[манастир Ђурђеви ступови|манастиру Ђурђеви Ступови]] који је обновио, а не у његовој задужбини [[црква Светог Ахилија у Ариљу|цркви светог Ахилија]] у данашњем [[Ариље|Ариљу]]. Драгутинову смрт искористио је његов брат Милутин и са војском упао у његову област, запосео [[Мачва|Мачву]] са [[Београд]]ом, [[Браничево (област у Србији)|Браничево]] и области које је Драгутин задржао [[Дежева|Дежевским]] уговором (области [[север]]но од [[Западна Морава|Западне Мораве]] са [[Дабар (област)|Дабром]], [[Тврђава Рудник|Рудником]] и областима око данашњих Ариља и [[Прибој]]), док је његовог сина Владислава, који је према одредбама Дежевског уговора требало да их наследи обојицу, Милутин затворио у тамницу<ref name="ДоВла" />. Након овога је практично као Милутинов могући наследник остао само његов син [[Константин Немањић|Константин]] који је као ''млади краљ'' и престолонаследник добио на управу Зету<ref name="Српске династије" />. Драгутинове поседе на северу данашње [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] ([[Усора (област)|Усору]] и [[Жупа Соли|Соли]]) истовремено је заузео [[хрватски банови|бан Хрватске]], владар Босне и некадашњи Милутинов заробљеник [[Младен II Шубић|Младен -{II}- Шубић]]<ref name="Станоје" />.
 
Већ у [[лето]] [[1317]]. године Милутин почиње нове ратне сукобе са [[Дубровачка република|Дубровачком републиком]]. Током њих није било већих борби и све се махом свело на копнену блокаду града и пљачкање његове околине, а окончало се уплитањем [[Млетачка република|Млетачке републике]], као дубровачког суверена и склапањем мира у [[јесен]] исте године, према коме је Милутин морао да плати [[Ратна одштета|ратну одштету]]<ref name="Фајф" />. Разлози за овај сукоб нису познати, али је могуће да је Милутин покушао да притиском на републику [[свети Власије|светог Влаха]] од њих добије удовицу [[бановина Босна|бана Босне]] [[Стефан I Котроманић|Стефана -{I}- Котроманића]] (1287—1314) и ћерку свог брата Драгутина [[Јелисавета Немањић|Јелисавету]] са децом<ref name="ДоВла" />, пошто су они, као Драгутинови потомци, могли истаћи своје право на престо краљевине Србије. Ако је то и био повод рата, они нису испоручени краљу Србије, а Јелисаветин најстарији син је ускоро, уз помоћ Младена -{II}-, постављен за бана Босне као [[Стефан II Котроманић|Стефан -{II}-]] (1322—1353).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Милутин”