Википедија

Сан у црвеном павиљону — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 13:
 
== Пријем и утицаји у модерној ери ==
{{rut}}
У касном 19. веку, ''Hong Lou Meng'''s influence was so pervasive that the reformer [[Liang Qichao]] attacked it along with another classic novel ''[[Water Margin]]'' as "incitement to robbery and lust," and for smothering the introduction of Western style novels, which he regarded as more socially responsible.<ref>Leo Ou-fan Lee, "Literary Trends I: The Quest for Modernity, 1895–1927," in John K. Fairbank, ed., ''Cambridge History of China'' Vol. 12 Republican China 1912–1949 Pt I (Cambridge: Cambridge University Press, 1983): 455.</ref> The eminent scholar [[Wang Guowei]], however, achieved a new method of literary interpretation in an innovative and path-breaking 1904 essay which invoked the philosophy of [[Arthur Schopenhauer]]. Wang called the novel "the tragedy of tragedies," in contrast to the prosperous endings in most earlier drama and fiction.{{sfnp|Yu|1997|p=[https://books.google.com/books?id=l1pFLo0pR0YC&pg=PA219&lpg=PA219&dq=wang+guowei+dream+red+chamber&source=bl&ots=FpN2Pbtarp&sig=y8XUk42XIrxSIqNc_RL9qxm3-H8&hl=en&sa=X&ei=tSrYU7GaNsmpyASUpYKgDA&ved=0CFIQ6AEwBjgU#v=onepage&q=wang%20guowei%20dream%20red%20chamber&f=false 119–121]}}
 
У касном 19. веку, утицај романа ''Сна у црвеном павиљону'' био је толико продоран да га је реформатор [[Liang Qichao|Љанг Ћичао]] напао заједно са још једном класичном новелом ''[[Water Margin|Прича о мочвари]]'' због „подстицања на пљачку и пожуду”, као и због загушивања увођења западних романа, које је он сматраво у већој мери друштвено одговорним.<ref>Leo Ou-fan Lee, "Literary Trends I: The Quest for Modernity, 1895–1927," in John K. Fairbank, ed., ''Cambridge History of China'' Vol. 12 Republican China 1912–1949 Pt I (Cambridge: Cambridge University Press, 1983): 455.</ref> Угледни научник [[Wang Guowei|Ванг Гуовеј]] је међутим произвео нов метод књижевног тумачења у свом иновативном и револуционарном есеју из 1904. године, у коме се позивао на филозофију [[Артур Шопенхауер|Артура Шопенхауера]]. Ванг је називао ову новелу „трагедијом трагедија”, која је у контрасту са просперитетним завршецима већине ранијих драма и дела фикције.{{sfnp|Yu|1997|p=[https://books.google.com/books?id=l1pFLo0pR0YC&pg=PA219&lpg=PA219&dq=wang+guowei+dream+red+chamber&source=bl&ots=FpN2Pbtarp&sig=y8XUk42XIrxSIqNc_RL9qxm3-H8&hl=en&sa=X&ei=tSrYU7GaNsmpyASUpYKgDA&ved=0CFIQ6AEwBjgU#v=onepage&q=wang%20guowei%20dream%20red%20chamber&f=false 119–121]}}
У раном 20. веку, although the [[New Culture Movement]] took a critical view of the Confucian classics, the scholar [[Hu Shih]] used the tools of [[textual criticism]] to put the novel in an entirely different light, as a foundation for national culture. Hu and his students, [[Gu Jiegang]] and [[Yu Pingbo]], first established that Cao Xueqin was the work's author. Taking the question of authorship seriously reflected a new respect for fiction, since the lesser forms of literature had not been traditionally ascribed to particular individuals.<ref>{{cite journal |authorlink=Haun Saussy |last=Saussy |first=Haun |title=The Age of Attribution: Or, How the ''Honglou Meng'' Finally Acquired an Author |journal=Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR) |volume=25 |year=2003 |pages=119–132 |doi=10.2307/3594284 |jstor=3594284}}</ref> Hu next built on [[Cai Yuanpei]]'s investigations of the printing history of the early editions to prepare reliable reading texts. The final, and in some respects most important task, was to study the vocabulary and usage of Cao's Beijing dialect as a basis for Modern [[Standard Chinese|Mandarin]].
 
У раном 20. веку, мада је [[New Culture Movement|Нови културални покрет]] имао критичко становиште према конфуцијанским класицима, научник [[Hu Shih|Ху Ших]] је користио оруђа [[Filološka kritika|филолошког критицизма]] да стави роман под потпуно другачије светло, и да га декларише темељом националне културе. Ху и његови ученици, [[Gu Jiegang|Гу Ђеганг]] и [[Yu Pingbo|Ју Пингбо]], први су утврдили да је Цао Сјуећин био аутор дела. Озбиљан третман питања ауторства је произвео виши ниво поштовања фикције, с обзиром на то да мање обимни облици књижевности традиционално нису били приписивани специфичним индивидуама.<ref>{{cite journal |authorlink=Haun Saussy |last=Saussy |first=Haun |title=The Age of Attribution: Or, How the ''Honglou Meng'' Finally Acquired an Author |journal=Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR) |volume=25 |year=2003 |pages=119–132 |doi=10.2307/3594284 |jstor=3594284}}</ref> Ху је затим надоградио [[Cai Yuanpei|Цај Јуенпеја]] истраживањима штампане историје раних издања да би припремио поздане текстове за читање. Финални, и у неким аспектима најважнији задатак, било је проучавање речника и употреба Цајевог пекиншког дијалекта као основе за модерни [[Стандардни мандарински језик|мандарински]].
Током 1920-тих, научници и посвећени читаоци су развили ''Hongxue'', или [[Redology]] into both a scholarly field and a popular avocation. Among the avid readers was the young [[Mao Zedong]], who later claimed to have read the novel five times and praised it as one of China's greatest works of literature.<ref>Li Zhisui, ''The Private Life of Chairman Mao'' (New York: Random House, 1994), p. 82.</ref> The influence of the novel's themes and style are evident in many modern Chinese prose works. The early 1950s was a rich period for Redology with publication of major studies by Yu Pingbo. [[Zhou Ruchang]], who as a young scholar had come to the attention of Hu Shih in the late 1940s, published his first study in 1953, which became a best seller.<ref name="books.google.com">Editor's Preface, Ruchang Zhou, ''[https://books.google.com/books?id=1ROFO8h-e6IC Between Noble and Humble: Cao Xueqin and the Dream of the Red Chamber]'' (New York: Peter Lang, 2009), xiv.</ref> But in 1954 Mao personally criticized Yu Pingbo for his "bourgeois idealism" in failing to emphasize that the novel exposed the decadence of "feudal" society and the theme of class struggle. In the [[Hundred Flowers Campaign]], Yu came under heavy criticism but the attacks were so extensive and full of quotations from his work that they spread Yu's ideas to many people who would not otherwise have known of their existence.<ref>Joey Bonner, "Yü P'ing-Po and the Literary Dimension of the Controversy over ''Hung Lou Meng''," ''The China Quarterly'' 67 (1976): 546–581 {{doi|10.1017/S0305741000035517}}; Merle Goldman, ''Literary Dissent in Communist China'' (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1967).</ref>
 
Током 1920-тих, научници и посвећени читаоци су развили ''Хунгсјуе'', или [[Redology|редологију]] у научно поље и популарну авокацију. Међу жудним читаоцима је био млади [[Мао Цедунг]], који је касније тврдио да је прочитао новелу пет пута и величао ју је као једно од највећих кинеских књижевних дела.<ref>Li Zhisui, ''The Private Life of Chairman Mao'' (New York: Random House, 1994), p. 82.</ref> Утицај тема и стила новеле су евидентни у многим модерним кинеским прозним радовима. Почеткак 1950-их је био богат период за редологију. Тад је дошло до објављивања главних студија Ју Пингба. [[Zhou Ruchang|Џоу Жучанг]], који је као млади научник привукао пажњу Ху Шиха крајем 1940-тих, објавио је своју прву студију 1953. године, која је постала бестселер.<ref name="books.google.com">Editor's Preface, Ruchang Zhou, ''[https://books.google.com/books?id=1ROFO8h-e6IC Between Noble and Humble: Cao Xueqin and the Dream of the Red Chamber]'' (New York: Peter Lang, 2009), xiv.</ref> Међутим, 1954. године Мао је лично критиковао Ју Пингба због његовог „буржоаског идеализма” у виду пропуштања да нагласи да је роман изложио декаденцију „феудалног” друштва, као и одсуства разматрања теме класне борбе. Током [[Кампања стотину цветова|Кампање стотине цветова]], Ју је био тешко критикован, али су напади били толико екстензивни и пуни цитата из његовог рада да су заправо ширили Јуове идеје до многих људи који иначе не би знали за њихово постојање.<ref>Joey Bonner, "Yü P'ing-Po and the Literary Dimension of the Controversy over ''Hung Lou Meng''," ''The China Quarterly'' 67 (1976): 546–581 {{doi|10.1017/S0305741000035517}}; Merle Goldman, ''Literary Dissent in Communist China'' (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1967).</ref>
Током [[Културан револуција|Културне револуције]], роман је у почетку био под ватром, мада је у наредним годинама брзо повратио свој престиж. Zhou Ruchang resumed his lifework, eventually publishing more than sixty biographical and critical studies.<ref name="books.google.com"/> In 2006, Zhou, who had long distrusted Gao E's editions, and the novelist [[Liu Xinwu#Redology|Liu Xinwu]], author of popular studies of the novel, joined to produce a new 80 chapter version which Zhou had edited to eliminate the Cheng-Gao emendations. Liu completed an ending that was supposedly more true to Cao's original intent.<ref>[http://www.danwei.org/books/conspiracy_of_the_red_mansions.php Conspiracy of the Red Mansions]. Danwei (December 6, 2006).</ref>
 
Током [[Културна револуција|Културне револуције]], роман је иницијално био под ватром, али је у наредним годинама брзо повратио свој престиж. Џоу Жучанг је наставио свој животни рад, и до краја је објавио више од шездесет биографских и критичних студија.<ref name="books.google.com"/> Године 2006, Џоу, који је дуго били неповерљив према Гаовим издањима, заједно је са новелистом [[Liu Xinwu#Redology|Љу Синвуом]], аутором популарних студија о роману, произвео је нову верзију 80 поглавља. У том раду је Џоу елиминисао Ченг-Гаове измене. Љу је комплетирао завршетак који је наводно био веродословнији првобитној намери аутора.<ref>[http://www.danwei.org/books/conspiracy_of_the_red_mansions.php Conspiracy of the Red Mansions]. Danwei (December 6, 2006).</ref>
 
== Преводи и пријем на Западу ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Сан_у_црвеном_павиљону”