Википедија

Стоунволска побуна — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м popunjavanje sablona page; козметичке измене
Ред 51:
=== Полицијска рација ===
[[Датотека:Layout of the Stonewall Inn 1969.PNG|мини|300п|Унутрашњи распоред просторија у Стоунвол ину, 1969<ref>Carter, photo spread, pp. 1.</ref>]]
У суботу, 28. јуна 1969. у 1:20 ујутру, четири полицајца у цивилу у тамним оделима, две патроле полицајаца у униформи, детектив Чарлс Смит и заменик инспектора Симор Пин дошли су до двоструких врата Стоунвол ина и гласно објавили: ''„Полиција! Преузимамо место!“''<ref name="Carter, pp. 137">{{harvnb|Carter|2004|pp=137}}</ref>{{напомена|Запослени у Стоунволу не сећају се да су били упозорени на рацију која се десила те ноћи, као што је обично био случај. Према Даберману (стрpp. 194) било је гласина да би се рација могла догодити, међутим с обзиром да су се рације обично дешавале много раније током дана, управа Стоунвола је претпоставила да је дојава нетачна. Дан након рације, један од власника бара жалио се да дојава никада није дошла, а да је акција наређена од стране ''Бироа за алкохол, дуван и ватрено оружје'' због тога што није било маркица на боцама пића, што је могло указивати да је алкохол прошверцован. Дејвид Картер, с друге стране, пише (стрpp. 96-103) да су мафијаши који су држали Стоунвол уцењивали богатије госте, посебно оне који су радили на [[Вол стрит|Вол Стриту]]. На овај начин зарађивали су више новца него од продаје пића у бару. Картер на крају закључује да када полиција није била у стању да обезбеди свој удео у новцу од уцена и малверзација у трговини обвезницама (извршених уценом геј гостију запослених на Вол Стриту), одлучила је да затвори Стоунвол ин трајно.}} Две прерушене полицајке и два полицајца у цивилу ушли су у бар раније те вечери да прикупе доказе, док је екипа ''Одреда за јавни морал'' чекала испред на сигнал. Екипа која је била унутра позвала је појачање користећи телефон који је постојао у бару. Музика је била одмах искључена, а укључена су главна светла. У бару је те ноћи било око 200 особа. Посетиоци који никада нису присуствовали полицијској рацији су били збуњени, док су они који су знали шта се дешава почели да јуре према вратима и прозорима тоалета. Полиција је блокирала врата, те су збуњеност и паника почели убрзано да се шире. Мајкл Фејдер се сећа: ''„Ствари су се десиле тако брзо да смо једноставно ухваћени не знајући. Одједном је ту била полиција и речено нам је да станемо у линију, да извадимо личне карте и да будемо спремни да нас изведу из бара.“''<ref name="Carter, pp. 137"/>
 
Рација није ишла како је планирано. Стандардна процедура је била да се посетиоци поставе у ред, да им се провере идентификациони документи, и да жена полицајац одведе оне који носе женску одећу у тоалет како би проверила њихов пол, након чега би сваки мушкарац који је носио женску одећу био ухапшен. Међутим, они који су били обучени као жене те ноћи су одбили да иду са полицајком. Мушкарци у реду почели су одбијати да изваде идентификационе документе. Полиција је одлучила да све присутне одведе у полицијску станицу, те су одвојили трансвестите у просторију у задњем делу бара. Марија Ритер, коју су у породици знали као Стива, сећа се: ''„Мој највећи страх је био да ћу бити ухапшена. Мој други највећи страх је био да ће слика мене у хаљини моје мајке бити објављена у новинама или на телевизији.“''<ref name="carter142">{{harvnb|Carter|2004|pp=142}}</ref> И посетиоци и полиција се сећају да се осећај нелагодности ширио веома брзо, подстицан од стране полицајаца који су почели да вређају неке од лезбијки.{{sfn|Carter|2004|pp=141}}
Ред 99:
Нису сви у геј заједници сматрали побуну позитивним догађајем. За многе старије хомосексуалце и чланове „Друштва маташин“ који су током [[1960e|1960-их]] радили на томе да прикажу да се хомосексуалци не разликују од хетеросексуалаца, употреба насиља и приказивање „феминизираног“ понашања је било понижење. Ренди Викер, који је учествовао у првим протестима за геј права испред Беле куће, рекао је да је оно што се дешавало у Стоунволу било супротно свему што је желео да људи мисле о хомосексуалцима.{{sfn|Duberman||pp=207}} Други су сматрали да је затварање Стоунвол ина позитивна ствар за Вилиџ.<ref>Duberman, стрp. 206</ref>
 
У среду је у ''Вилиџ војсу'' изашла репортажа о нередима коју су написали Хауард Смит и Лушан Траскот а која је садржавала неласкаве описе догађаја и учесника који су, између осталог, описани и као „снаге педерства“.<ref name="Truscott">{{cite news|url=http://news.google.com/newspapers?id=uuwjAAAAIBAJ&sjid=K4wDAAAAIBAJ&pg=6710,4693&dq=stonewall+inn&hl=en|title=Gay Power Comes to Sheridan Square|last=Truscott|first=Lucian|date=03. 07. 1969.|work=Вилиџ војс|pages=1|accessdate=20. 06. 2010.}}</ref>{{напомена|Картер (стрpp. 201) приписује бес на ''Вилиџ Војс'' његовом извештавању у коме је стављен фокус на ''феминизирано'' понашање учесника, уз искључење било које врсте храбрости. Аутор Едмунд Вајт тврди да су Смит и Траскот покушавали да афирмишу своју хетеросексуалност тако што су за догађаје и људе користили погрдне термине.}} Маса се поново окупила у улици Кристофер и кренула према канцеларијама ''Вилиџ војса'' претећи да ће да их запали. У маси која је бројала између 500 и 1.000 учесника било је и припадника других група које су имале „неуспешне“ сукобе са полицијом у прошлости, и који су били радознали да сазнају како је полиција била поражена претходних ноћи. Дошло је до нових уличних борби, у којима је повређено неколико полицајаца и демонстраната, опљачкано неколико радњи, а ухапшено је 5 особа.{{sfn|Duberman||pp=208-209}}{{sfn|Carter|2004|pp=203-205}} Инциденти у среду су трајали око сат времена, а један сведок их је описао на следећи начин: ''„Прочуло се! Улица Кристофер ће бити ослобођена. Педерима је доста угњетавања.“''{{sfn|Carter|2004|pp=205}}
 
== Последице ==
Ред 185:
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Schlager|editor-first=Neil|title=Saint James Press Gay and Lesbian Almanac|url=http://books.google.com/books?id=ynkYAAAAIAAJ|year=1998|publisher=St. James Press|isbn=978-1-55862-358-3|pages=22-23}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Adam|first=Barry|title = The Rise of a Gay and Lesbian Movement, G | publisher = K. Hall & Co |location = |year=1987|isbn=978-0-8057-9714-5}}
* Bronski, Michael (ed.) (2003). Pulp Friction: Uncovering the Golden Age of Gay Male Pulps, St. Martin's Griffin. {{page|year=2003|isbn=978-0-312-25267-0|pages=}}.
* {{Cite book|ref=harv|last=Cain|first=Paul|title = Leading the Parade: Conversations with America's Most Influential Lesbians and Gay Men | publisher = Scarecrow Press, Inc |location = |year=2007|isbn=978-0-8108-5913-5}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Carter|first=David|title = Stonewall: The Riots that Sparked the Gay Revolution, St | publisher = Martin's Press |location = |year=2004|isbn=978-0-312-34269-2}}
* Clendinen, Dudley, and Nagourney, Adam (1999). Out for Good, Simon & Schuster. {{page|year=1999|isbn=978-0-684-81091-1|pages=}}.
* Deitcher, David (ed.) (1995). The Question of Equality: Lesbian and Gay Politics in America Since Stonewall, Scribner. {{page|year=1995|isbn=978-0-684-80030-1|pages=}}.
* {{Cite book|ref=harv|last=Duberman|first=Martin|title = Stonewall | publisher = Penguin Books |location = |year=1993|isbn=978-0-525-93602-2}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Edsall|first=Nicholas|title = Toward Stonewall: Homosexuality and Society in the Modern Western World | publisher = University of Virginia Press |location = |year=2003|isbn=978-0-8139-2211-9}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Faderman|first=Lillian|title = Odd Girls and Twilight Lovers: A History of Lesbian Life in Twentieth Century America | publisher = Penguin Books |location = |year=1991|isbn=978-0-14-017122-8}}
* Faderman, Lillian and Stuart Timmons (2006). Gay L.A.: A History of Sexual Outlaws, Power Politics, and Lipstick Lesbians. Basic Books. {{page|year=2006|isbn=978-0-465-02288-5|pages=}}.
* {{Cite book|ref=harv|last=Fejes|first=Fred|title = Gay Rights and Moral Panic: The Origins of America's Debate on Homosexuality | publisher = Palgrave MacMillan |location = |year=2008|isbn=978-1-4039-8069-4}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Gallo|first=Marcia|title = Different Daughters: A History of the Daughters of Bilitis and the Rise of the Lesbian Rights Movement | publisher = Seal Press |location = |year=2006|isbn=978-1-58005-252-8}}
Ред 199:
* LaFrank, Kathleen (ed.) (January 1999). "National Historic Landmark Nomination: Stonewall", U.S. Department of the Interior: National Park Service
* {{Cite book|ref=harv|last=Marcus|first=Eric|title = Making Gay History | publisher = HarperCollins Publishers |location = |year=2002|isbn=978-0-06-093391-3}}
* Schalger, Neil, (ed.) (1997). Gay and Lesbian Almanac, St. James Press. {{page|year=1997|isbn=978-1-55862-358-3|pages=}}.
* {{Cite book|ref=harv|last=Teal|first=Donn|title = The Gay Militants, St | publisher = Martin's Press |location = |year=1971|isbn=978-0-312-11279-0}}
* {{Cite book|ref=harv|editor1-last=Williams|editor1-first=Walter|editor2-last=Retter|editor2-first=Yvonne|title = Gay and Lesbian Rights in the United States: A Documentary History | publisher = Greenwood Press |location = |year=2003|isbn=978-0-313-30696-9}}
* Witt, Lynn, Sherry Thomas and Eric Marcus (eds.) (1995). Out in All Directions: The Almanac of Gay and Lesbian America. New York, Warner Books. {{page|year=1995|isbn=978-0-446-67237-5|pages=}}.
{{refend}}
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Стоунволска_побуна”