Иван Крилов — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 24:
Иван није имао финансијских средстава да би се образовао. Француски језик је научио са дјецом богатих сусједа који су Ивану дозволили да присуствује плаћеним часовима њихове дјеце. Добио је мјесто нижег чиновника у губернијском магистрату града [[Твер]] гдје је радио његов отац али чиновничка плата је била довољна само да покрије трошкове хране. Пет година по смрти Ивановог оца, Иванова мајка се је са синовима преселила у [[Санкт-Петербург]] гдје је Иван добио мјесто службеника у царској ризници.
Упоредо са послом службеника Крилов је почео да пише. Његови први литерарни радови су били либрета комичних опера "Кутија за кафу" ({{jez-rus|-{Кофейница}-}}) и "Побјешњела породица" ({{jez-rus|-{Бешенная семья}-}}), трагедије "Клеопатра" и "Филомена" и комедија "Композитор на улазу" ({{jez-rus|-{Сочинитель в прихожей}-}}). Иако ови литерарни радови нису Крилову донијели ни славу ни новац, Крилов је преко њих добио своје мјесто у литерарним круговима Санкт-Петербурга. Касније, Крилов је написао комедију "Шаљивчине" ({{jez-rus|-{Проказники}-}}) у којој су себе видјели Јаков Књажнин ({{jez-rus|-{Я. Б. Княжнин}-}}), Криловљев заштитник, и његова жена - у негативном свјетлу. Иако је ова комедија била вриједан литерарни рад, није се изводила на сцени, јер је њоме Крилов пао у немилост управе позоришта у [[Санкт-Петербург]]у.
Криловљева мајка није успјела да добије пензију на основи мужевљеве службе и умрла је [[1788]]. године. На бригу му је остао млађи брат Лав, о коме ће се Крилов бринути све до краја свога живота.
Крајем [[1780]]-их Крилов почиње да се бави новинарством. Године [[1789]]. издаје сатирични мјесечник "Пошта духова" ({{jez-rus|-{Почта духов}-}}), у коме је писао о покварености племства и државне бирократије, а који је пропао јер није имао довољно претплатника. Слиједеће године напушта новинарство и враћа се литератури и са својим пријатељем и књижевником Клушином оснива издавачку кућу и издаје нови књижевни магазин "Гледалац" ({{jez-rus|-{Зритель}-}}). Иако је овај магазин био популарнији од претходног, пропао је на крају исте године, а Крилов је напустио Санкт-Петербург [[1793]]. године. У [[Москва|Москви]] је [[1797]]. године срео кнеза Голицина и преселио се код њега на село гдје је радио као кнежев секретар и приватни учитељ кнежеве дјеце.
Док је био у служби код кнеза Голицина, године [[1799]]., написао је сатирични комад "Трумф" или "Грицкало" ({{jez-rus|-{Подщипа}-}}) гдје је исмијао цара Павла I Романова. Ова сатира је била штампана тек [[1871]]. године. Кнез Голицин је [[1801]]. године именован за генералног гувернера Риге а Крилов је постао гувернеров секретар. У служби кнеза Голицина је остао до [[1803]]. године. Године [[1805]]. преводи [[Жан де Лафонтен|Лафонтенове]] басне што га наводи да и сам почне да пише басне. Године [[1807]]. Крилов је написао три комедије које су га учиниле популарним а биле су извођене у позоришту: “Модни дућан” ({{jez-rus|-{Модная лавка}-}}), “Лекција кћерима” ({{jez-rus|-{Урок дочкам}-}}) и “Витез Иља” ({{jez-rus|-{Богатирь Илья}-}}), по наруџби А. Л. Наришкина ({{jez-rus|-{Нарышкин}-}}), директора позоришта. Прве двије комедије у овој листи су биле посебно популарне и на специфичан начин исмијавају племићку наклоност француском језику, моди и манирима. Комедије су биле на репертоару позоришта много пута а комедија “Модни дућан” је била изведена и на царском двору. И поред овог успјеха, Крилов је напустио позориште и у потпуности се посветио писању басни. Ступио је поново у царску службу [[1808]]. године у монтеарном одјелењу.
| |||