Шандор Петефи — разлика између измена

| ширина_слике = 250п

| опис_слике = Једина позната аутентична фотографија ([[дагеротипија]]) песника

| место_рођења = [[Кишкереш]]

| држава_рођења = [[Аустријско царство]], данас [[Мађарска]]

| место_смрти = [[Сегешвар|Шегешвар]]

| држава_смрти = [[Аустријско царство]], данас [[Румунија]]

Отац му је био Србин Стеван Петровић месар<ref>"Зора", Мостар 1. август 1899. године</ref>, a мајка Словакиња Марија Хрузова. Шандорово крштено име је Александар Петровић.<ref>[https://web.archive.org/web/20141101231932/http://www.kirjasto.sci.fi/petofi.htm Sándor Petõfi] {{en}}</ref> У крштеницу је име уведено на [[Латински језик|латинском]], као ''Alexánder Petrovics'', по тадашњем обичају [[Лутеранизам|Евангеличке цркве]]. "Петефи" му је одабрано уметничко име, псеудоним који је користио од 1843. године. Петефи се сматра најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником [[19. век|XIX века]]. По Вељку Петровићу, песник Шандор Петефи није Словак (како Мађари сматрају) већ је његов презимењак, Србин по пореклу.<ref>Јаков Игњатовић: "Мемоари", Београд 1966. године</ref> Потиче од гране породице Петровић из [[Баја|Баје]], која се крајем 18. века заиста преселила у Кишкереш.<ref>Вељко Петровић: "О књижевности и књижевницима", Нови Сад 1958. године</ref> У том месту је живео до 1809. године трговац Арон Петровић, Србин из Баје, чији син Димитрије (рођ. 1799) постао вероватно први српски академски вајар. То је други Петровић и то Србин, у том словачком месту.<ref>"Србски народни лист", Будим 1840. године</ref> У Кишкерешу није било православне цркве, па је крштен у словачкој богомољи. Родитељи су му се касније преместили у оближњу Феређхазу, где су стекли значајан иметак.

И по мађарском "великом шовинисти" [[Миклош Барта|Миклошу Барти]], који је говорио на годишњици Петефијеве смрти 1899. године - песник је био српског рода. Било је то на великој мађарској свечаности одржаној код [[Шегешвар|Шегешвара]]а у Ердељу, где је баш на месту Шандорове погибије постављен достојан споменик. Барти је том приликом изговорио следеће речи: "Будите поздрављени пријатељи Срби, који сте нам двије звијезде истакли на мађарском небу: Дамјанића и Петефија". Цитат су пренели сви мађарски листови, па и званични "Мађарорсзаг" у броју 210/1899. године<ref>"Зора", Мостар 1899. године</ref>

Појавио се пре рата чланак у београдском дневном листу, који је изнео тврдњу да Петефи није страдао у Ердељу, већ је као руски заробљеник рањеник умро много касније у Сибиру. Аутор чланка је пренео писање мађарског недељника "Напло", и навео неколико сведока, па и наводног Шандоровог унука, Руса - Викторовића Петрова. По њему се деда Шандор мађарски мајор као заробљеник нашао тешко болестан у Сибиру, у једном селу у близини Ците. Ту се излечио и оженио са кћерком бакалина, са којом је имао сина Виктора и кћер Мавру. Остарели песник је био озбиљан човек, који је храмљао - вукао некад повређену ногу. Живео повучено и скромно а сви су га знали као "мађарског песника".<ref>"Време", Београд 1940. године</ref>

На крај села чађава механа,<br />

из ње штрчи коса нећешљана.<br />

Нећешљана од силнога пића,<br />

Из кафане пијан ја излазим,<br />

чудновате улице налазим.<br />

Лево, десно, нигде мога стана,<br />

Гле мјесеца што се накривио,<br />

на једно је око зажмирио.<br />

А друго је сасвим затворио,<br />

Тко то лупа на мој прозор тако,<br />

зар ви момци не знате полако?<br />

Мој Миленко лег'о је да спава,<br />

Како да те назовем,<br />

кад сред сумрака, снатреци,<br />

вечерње звезде лепих ти очију,<br />

дивећи се, моје гледају очи,<br />

као да их сад виде први пут...<br />

Те звезде,<br />

чији је сваки зрак<br />

по један поток љубави,<br />

који тече ка мору душе моје<br />

како да те назовем?<br />

Како да те назовем,<br />

кад ми добациш поглед свој,<br />

тај питоми голуб,<br />

чије је свако перо<br />

по једна маслинова грана мира<br />

и чији је додир тако добар!<br />

Зато што је мекши од свиле<br />

и од јастука у колевци<br />

Како да те назовем?<br />

|Петефи је, у складу са идејама романтизма и [[Џорџ Гордон Бајрон|бајронизма]], био огорчени противник друштва у коме је живео те је са оштром сатиром и осудом певао<br />о готованском и јаловом животу мађарског племства, о одсуству родољубља и занемаривања општих друштвених вредности:

Нерад сврха је живота.<br />

Ленчарим, да је дивота.<br />

Дост' што сељак радит зна.<br />

Мађарски сам племић ја.<br />

За науку да живим? Баци!<br />

Научници — сиромаси!<br />

Нити читам, нити пишем — па?<br />

Мађарски сам племић ја!<br />

Не бринем се да ли страда<br />

домовина у сто јада;<br />

већ ће проћи судба зла.<br />