Артур Шопенхауер — разлика између измена

м
Разне исправке
(Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta9))
м (Разне исправке)
| име = Артур Шопенхауер
| слика = Schopenhauer.jpg
| ширина_слике = 204п
| опис_слике =
| пуно_име = Артур Шопенхауер
| датум_рођења = {{Датум рођења|1788|2|22}}
| место_рођења = [[Гдањск]]
| држава_рођења = [[Пруско краљевство]], данас [[Пољска]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1860|9|21|1788|2|22}}
| место_смрти = [[Франкфурт на Мајни]]
| држава_смрти = [[Немачка]]
| школа = [[Универзитет у Гетингену]], [[Универзитет у Јени]]
| епоха = [[Филозофија XIX века]]
| регија = Западна филозофија
| школа_филозофије = [[кантијанизам]], [[идеализам]]
| главна_интересовања = [[метафизика]], [[естетика]], [[феноменологија]], [[морал]]изам, [[психологија]]
| значајне_идеје = [[воља (филозофија)|воља]], [[четвороструки корен разума]]
| потпис = Arthur Schopenhauer Signature.svg
| утицаји_од = [[Џорџ Беркли|Беркли]], [[Матијас Клаудиус|Клаудиус]], [[Џон Лок|Лок]], [[Платон]], [[Жан Жак Русо|Русо]], [[Барух Спиноза|Спиноза]], [[Имануел Кант|Кант]], [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], [[Буда]], [[Упанишаде]]
| утицао_на = [[Семјуел Бекет|Бекет]], [[Хорхе Луис Борхес]], [[Сигмунд Фројд|Фројд]], [[Херман Хесе|Хесе]], [[Макс Хоркехајмер|Хоркехајмер]], [[Карл Густав Јунг|Јунг]], [[Томас Ман|Ман]], [[Фридрих Ниче|Ниче]], [[Гилберт Рајл]], [[Лав Толстој|Толстој]], [[Свами Вивекананда|Вивекананда]], [[Ги де Мопасан|Мопасан]], [[Рихард Вагнер|Вагнер]], [[Лудвиг Витгенштајн|Витгенштајн]], [[Марсел Пруст|Пруст]], [[Алберт Ајнштајн]]
}}
'''Артур Шопенхауер''' ({{јез-нем|Arthur Schopenhauer}}; [[Гдањск]], [[22. фебруар]] [[1788]] — [[Франкфурт на Мајни]], [[21. септембар]] [[1860]]) био је немачки филозоф [[идеализам|идеалист]], класични представник [[песимизам|песимизма]]; учио да је [[воља]] основа свега, [[Имануел Кант|Кантова]] „ствар по себи“, суштина света који је само [[представа]]. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је [[нирвана]] ([[будизам]]). Главно дело му је ''Свет као воља и представа''. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: ''Метафизика лепог'', ''Метафизика полне љубави'', ''О стилу и писању'', ''О генију'' и др.
 
== Биографија ==
Шопенхауер је рођен у Гдањску 22. фебруара године 1788. Отац му је био трговац познат због своје обдарености, осорљивости, независног карактера, и због своје љубави према слободи. Кад је Артуру било пет година, отац му се из Гдањска преселио у [[Хамбург]], јер је [[Гдањск]] анексијом Пољске године [[1793]]. изгубио своју слободу. Тако је млади Шопенхауер одрастао усред пословног и финансиjскогфинансијског живота. Мада је напустио убрзо трговачку каријеру у коју га је отац био увукао, ипак је она оставила трагова у њему, који су се огледали у извесној сировости манира, у реалистичном држању духа, у познавању света и људи. То га је учинило антиподом оним кабинетским или академским философима што их је он тако презирао. Отац му је умро, мисли се од своје властите руке, године 1805. Баба са очеве стране била је умно болесна.
 
»Карактер или воља (каже Шопенхауер) наслеђују се од оца, а интелект од мајке.« Његова мајка имала је интелекта — она је била једна од најомиљенијих списатељки романа свога времена — али је имала темперамента и зле ћуди. Била је несрећна у животу са својим прозаичним мужем; и после његове смрти, она је усвојила слободну љубав, и кренула у [[Вајмар]] као најподесније место за такав начин живота. Артур Шопенхауер гледао је на то као [[Хамлет]] на други брак своје мајке. Његове свађе са мајком донеле су му највећи део оних полуистина о жени којима је зачињена његова философија. Једно њено писмо осветљава стање њихових односа: »Ти си досадан и несносан, и мени је веома тешко да живим са тобом. Све твоје добре особине помрачило је уображење да си сувише паметан и учинило их неподесним за свет, просто зато што не можеш да савладаш свој бес да знаш све боље но други. Тиме огорчаваш људе око себе.« Зато су решили да живе одвојено; он је могао да је само посећује у њеној кући, и да буде један гост међу другима; на тај начин могли су да учтиво саобраћају једно са другим као странци, уместо да се мрзе као рођаци. [[Гете]], који је подносио госпођу Шопенхауер зато што му је допуштала да је посећује са својом Христијаном, још је више затегао односе између мајке и сина кад је мајци саопштио да ће јој син постати славан човек; мати још никад није чула да иста породица може имати два генија. Напослетку, кад су свађе дошле до врхунца, мати гурне свога сина и такмаца низа степенице; а наш философ на то јој огорчено изјави да ће њено име бити познато потомству само по њему.
Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него Гете. Године [[1813]]. пао је испрва толико под утицај [[Фихте]]овог ентузијазма за један ослободилачки рат против [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају угушивати.« Уместо да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије. Докторирао је на [[Универзитет Фридрих Шилер|Универзитету у Јени]].
 
После своје дисертације ''О четвороструком корену става довољног основа'' (1813), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — ''Свету као вољи и представи''. Свој рукопис ''-{magna cum laude}-'' послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највишем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и подстрек стотинама других књига.« Много година касније, Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема философије да је хтео да носи печатни прстен са сликом сфинге која се строваљује у понор, као што је обећала да ће то учинити кад се одгонену њене загонетке.<ref>{{cite web|title=Артур Шопенхауер|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/376740/Kako-umiru-geniji|website=Политика|accessdate = 28. 101. 2018}}</ref>
 
Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био исувише сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпљености читао књиге. Шеснаест година после објављивања дела издавач је саопштио Шопенхауеру да је већа половина издања продата као [[макулатура]]. У одељку »О оном шта ко представља« у ''Афоризмима мудрости о животу'', он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две Лихтенбергове напомене: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део [[човечанство|човечанства]], отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.
Он још није био сувише стар да ужива у својој популарности: пожудно је читао све чланке који су о њему написани; молио је своје пријатеље да му шаљу сваку штампану напомену коју могу наћи — а он ће платити поштарину. Године [[1854]]. [[Рихард Вагнер|Вагнер]] му је послао један примерак свог дела ''Прстен нибелунга'', са неколико попратних речи којима одаје признање Шопенхауеровој философији музике. Велики песимиста преобразио се у својој старости у оптимисту; после јела свирао би истрајно у [[флаута|флауту]], и благодарио би времену што га је ослободило ватре његове младости. Са свих страна долазили су људи да га походе; и о свом седамдесетом рођендану, године 1858, био је претрпан честиткама са свих страна света.
 
Овај преображај није дошао прерано: остало му је да живи још две године. 21. септембра 1860. сео је да доручкује, и чинило се да се налази у најбољем здрављу. Сат времена касније нашла га је газдарица како још седи за столом, али мртав.<ref>{{cite web|title=Да ли је Артур ШОПЕНХАУЕР у праву? ЖИВОТ ЈЕ БЕСКРАЈНА ПАТЊА јер је ВОЉА вечито незадовољена!|url=https://www.srbijadanas.com/clanak/da-li-je-artur-sopenhauer-u-pravu-zivot-je-beskrajna-patnja-jer-je-volja-vecito-nezadovoljena|website=Србија данас|accessdate = 23. 101. 2018}}</ref>
 
== Референце ==
1.572.075

измена