Вук Стефановић Караџић — разлика између измена

Након пропасти устанка [[1813]]. Вук је са породицом прешао у [[Земун]], а одатле одлази у [[Беч]]. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио,i postao katulik. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке [[Мина Караџић|Мине]] и сина [[Димитрије Караџић|Димитрија]], умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао [[цензура|цензора]] [[Јернеј Копитар|Јернеја Копитара]], а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао ''„Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“''. Исте године је Вук објавио ''„Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“'', прву граматику српског језика на народном говору.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] „Рат за српски језик“, „Песме“ [[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]], [[Петар II Петровић Његош|Његошев]] „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.{{sfn|Кецмановић|1956|p=40}}