Вук Стефановић Караџић — разлика између измена

м
Враћене измене Lagamaga (разговор) на последњу измену корисника Sorabino
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
м (Враћене измене Lagamaga (разговор) на последњу измену корисника Sorabino)
ознака: враћање
Кад је Доситеј отворио [[Велика школа|Велику школу]] у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у [[Нови Сад]] и [[Пешта|Пешту]], али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у [[Србија|Србију]]. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у [[Неготинска Крајина|Неготинску крајину]] и тамо обављао чиновничке послове.
 
Након пропасти устанка [[1813]]. Вук је са породицом прешао у [[Земун]], а одатле одлази у [[Беч]]. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио,i postao katulik. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке [[Мина Караџић|Мине]] и сина [[Димитрије Караџић|Димитрија]], умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао [[цензура|цензора]] [[Јернеј Копитар|Јернеја Копитара]], а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао ''„Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“''. Исте године је Вук објавио ''„Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“'', прву граматику српског језика на народном говору.
 
[[Датотека:Muzej Vuka i Dositeja, Februar 2016.png|мини|Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас [[Вуков и Доситејев музеј]].]]
Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће [[1831]]. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра [[градоначелник Београда|градоначелником Београда]].<ref>{{cite web|last=Milinčević|first=Vaso|url=http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:396042-Vuk-Karadzic-bio-gradonacelnik-Beograda |title = Вук Караџић био градоначелник Београда („Вечерње новости“, 8. септембар 2012) |publisher=Novosti.rs |date= |accessdate = 21. 3. 2013.}}</ref>
 
Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] „Рат за српски језик“, „Песме“ [[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]], [[Петар II Петровић Његош|Његошев]] „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.{{sfn|Кецмановић|1956|p=40}}
 
Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, "у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима".<ref>"Застава", Нови Сад 1897. године</ref> Посмртни остаци пренесени су у Београд [[12. октобар|12. октобра]] [[1897]]. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града [[Загреб]]а.{{sfn|Кецмановић|1956|p=22}}
Године [[1861]], додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.<ref>[http://www.zagreb.hr/default.aspx?id=1388 1850—1918. (Austro Ugarska monarhija)], Počasni građanin Grada Zagreba</ref>
[[Датотека:Obavjest_o_smrti.jpg|250п|right|мини|О смрти Вука Стеф. Караџића у Србским новинама - 8. фебруар 1864. г.]]
== Напомене ==
{{напомене}}
 
== Види још ==
* [[Вуков сабор]]