Стефан Милутин — разлика између измена

м
Каква црна Витовница,побогу...
м
м (Каква црна Витовница,побогу...)
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, [[Српско краљевство|Краљевина Србија]] је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун [[Византијско царство|Византије]] са којом је [[1299]]. године успостављена нова граница на линији [[Охрид]]—[[Прилеп]]—[[Штип]] (које су држали [[Византијско царство|Византинци]]), чиме је српској држави прикључен северни део данашње [[Албанија|Албаније]] и већи део данашње [[Република Македонија|Републике Македоније]]. Поред тога, водио је успешне ратове са [[Бугари]]ма, од којих је трајно освојио [[Браничево (област)|Браничево]] са [[Кучево]]м, и [[Татари]]ма. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске [[Карло Роберт|Карлом Робертом]] (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио [[Мачва|Мачву]] и [[Београд]] ([[1319]]), али је успео да задржи [[Тврђава Рудник|Рудник]] и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава<ref name="ССВ" />. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као [[талац|таоца]].
 
На унутрашњем плану је извршио промену са [[рашка|рашког]] скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење<ref name="Острогорски">[[Георгије Острогорски]], ''„Историја Византије“'' Београд</ref> са раскошним двором<ref name="ССВ">[[Станоје Станојевић]], ''„Сви српски владари“'' (репринт издања из [[1927]]), Београд. 1989. {{page| year = 1959| isbn = 978-86-81299-04-3| pages = }}</ref>. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају [[Црква Богородица Љевишка|Богородица Љевишка]], [[Манастир Грачаница|Грачаница]], [[Краљева црква у Студеници]], [[Богородица Тројеручица у Скопљу]], [[Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану|Старо Нагоричане]], Манастир Витовница и његова задужбина [[Манастир Бањска|Бањска]] на простору његове државе, односно манастирска црква у [[Манастир Хиландар|Хиландару]] на [[Света гора|Светој гори]] ван његове државе. Паралелно са развојем [[Сакрална архитектура|сакралне архитектуре]] која је у његово доба добила нови облик познат као ''[[Српско-византијски стил|Вардарски стил]]''<ref name="Аца" />, развијала се и [[тврђава|фортификациона архитектура]] у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење [[Београдска тврђава|Београдске тврђаве]] градњом ''Западног Подграђа'' са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и [[Стефан Душан|Стефану Душану]] (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)<ref name="Маре">[[Марко Поповић (археолог)|Марко Поповић]], ''„Београдска тврђава“'' (друго допуњено издање), Београд. {{page| year = 2006| isbn = 978-86-908427-0-4| pages = }}</ref>). Због свог задужбинарског деловања је [[Канонизација|канонизован]] две и по године након смрти и проглашен ''Светим краљем''<ref name="Српске династије" />, а његово [[хагиографија|житије]] је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски [[Данило II (архиепископ српски)|Данило II]] (1324—1337)<ref name="Српске династије" />.
 
Женио се чак пет пута, последњи пут [[Симонида Немањић|Симонидом]] 1299. године и из тих бракова је имао два сина [[Стефан Урош III Дечански|Стефана]] и [[Константин Немањић|Константина]] и две ћерке [[Ана Неда|Ану (''Неду'')]] и [[Царица (Зорица)|Царицу (''Зорицу'')]]<ref name="Српске династије">[[Андрија Веселиновић]], [[Радош Љушић]] ''„Српске династије“'' [[Нови Сад]]. {{page| year = 2001| isbn = 978-86-83639-01-4| pages = }}</ref>. Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до [[Грађански рат|грађанског рата]]<ref name="ССВ" />. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан ([[Владимир Ћоровић|Ћоровић]] наводи да је Константин био старији<ref name="ДоВла" />), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син [[Стефан Владислав II|Владислав]] који је према [[Дежевски споразум|Дежевском споразуму]] из 1282. године требало да наследи Милутина<ref name="Српске династије" />. Расуло у земљи је било толико да се поједина [[племство|властела]] једноставно отцепила (као [[Бранивојевићи]] у [[Захумље|Захумљу]]<ref name="Српске династије" />), а банде [[пљачкаш]]а су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину [[манастир Бањска|манастир Бањску]]<ref name="ССВ" />.