Вилијам Шекспир — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м harvardski nacin citiranja
Ред 81:
Након лирског „Ричарда II“, написаног готово у потпуности у стиху, Шекспир уводи прозну комедију у историјске драме у касним деведесетим 16. века (Хенри IV, први и други део и Хенри V). Његови ликови постају комплекснији и осећајнији, комичне и озбиљне сцене се смењују, проза и поезија такође, чиме постиже наративну разноврсност свог зрелог доба.{{sfn|Ackroyd|2006|p=356}} Овај период почиње и завршава се са две трагедије: „Ромео и Јулија“,{{sfn|Wood||p=161}}{{sfn|Honan|1998|p=206}} чувена романтична трагедија и „Јулије Цезар“, базирана на преводу Плутархових Паралелних живота из 1579, који је урадио сир Томас Норт, и којом је увео нову врсту драме.{{sfn|Ackroyd|2006|pp=353, 358}}{{sfn|Shapiro|2005|pp=151–153}}
[[Датотека:Henry_Fuseli_rendering_of_Hamlet_and_his_father's_Ghost.JPG|мини|350п|д|Хамлет, Хорације и Марсел са духом Хамлетовог оца. [[Хенри Фусели]]]]
Шекспиров такозвани „трагични период“ трајао је од 1600. до 1608. године мада је такође писао и тзв. „проблематичне комаде“ — ''Равном мером'', ''Троил и Кресида'', ''Све је добро што се добро сврши'' — током овог периода, а такође је писао трагедије и раније.{{sfn|Bradley|1991|pp=85}}<ref>{{harvnb|Muir|2005|pp=12-16}}</ref> Многи критичари верују да Шекспирове најбоље трагедије представљају уједно и врхунац његове списатељске умешности. Јунак прве његове трагедије, Хамлет, био је предмет дискусија више него било који други Шекспиров лик, вероватно због свог монолога: „Бити или не бити, питање је сад“.{{sfn|Bradley||p=94}} За разлику од интровертног Хамлета, чији је фатални усуд његова неодлучност, јунаци следећих трагедија, Отело и Краљ Лир, налазе своју пропаст у исхитреним судовима који се на крају показују као погрешни.{{sfn|Bradley|1991|p=86}} Заплети у Шекспировим трагедијама се често заснивају на фаталним грешкама и усудима који поремете нормалан след догађаја и униште јунака и оне које воли.{{sfn|Bradley|1991|pp=40, 48}} У „Отелу“, злобни Јаго подбада Отелову љубомору до те мере да Отело на крају убија своју невину супругу која га воли.{{sfn|Bradley|1991|pp=42, 169, 195}}{{sfn|Greenblatt||p=304}} У „Краљу Лиру“, стари краљ починио је трагичну грешку кад се одрекао свих права и на тај начин проузрокује сцене које воде директно ка убиству његове кћерке и мучењу слепог војводе од Глостера. Према критичару Франку Кермоду, „драма својом суровошћу мучи и своје ликове и публику.{{sfn|Bradley|1991|p=226}}{{sfn|Ackroyd|2006|p=423}}<ref>{{Cite bookharvnb|last=Kermode| first = Frank|authorlink = | title = The Age of Shakespeare| url = | publisher = London: Weidenfeld & Nicholson, 141–2| location = |year=2004|isbn=978-0-297-84881-3|pagespp=}}</ref>“ У Магбету, најкраћој и најнабијенијој трагедији,<ref>{{Cite book|last=McDonald| first = Russ|authorlink = | title = Shakespeare's Late Style| url = | publisher = Cambridge University Press| location = Cambridge|year=2006|isbn=978-0-521-82068-4|pages=43-46}}</ref> неконтролисани напад амбиције подстиче Магбета и његову жену, леди Магбет да убију краља и узурпирају престо, да би их на крају уништио осећај гриже савести.{{sfn|Bradley|1991|p=306}} У овом комаду, Шекспир трагичној структури додаје и натприродни елеменат. Његове последње велике трагедије, „Антоније и Клеопатра“ и „Кориолан“, садрже неке од најбољих Шекспирових стихова, а [[Томас Стернс Елиот|Т. С. Елиот]], песник и критичар, сматра их Шекспировим најуспешнијим трагедијама.{{sfn|Ackroyd|2006|p=444}}{{sfn|McDonald|2006|pp=69–70}}<ref>{{cite book|last=Eliot|first=T. S.|year=1934|title=Elizabethan Essays|location=London|publisher=Faber & Faber|oclc=9738219|pages=59}}</ref>
 
У свом последњем периоду, Шекспир је писао љубавне драме или трагикомедије и из тог периода датирају три важнија позоришна комада: „Цимберин“, „Зимска прича“ и „Бура“, као и драма у којој се појављује као коаутор: „Перикле, тирски принц“. Мање црне трагедије, ова четири позоришна комада су озбиљнијег тона него оне из деведесетих година 16. века, али завршавају се помирењем и опроштајем потенцијално трагичних грешки.{{sfn|Dowden||p=57}} Неки критичари виде промену тона као доказ смиренијег погледа на свет, али то није могло много да утиче на моду у позоришту тог доба.{{sfn|Dowden||p=60}}<ref>{{harvnb|Frye||p=123}}</ref><ref>{{harvnb|McDonald|2006|pp=15}}</ref> Шекспир је сарађивао у друга два позоришна комада, „Хенри VIII“ и „Два племенита рођака“, ({{јез-енгл|The Two Noble Kinsmen,}}) вероватно са [[Џон Флечер|Џоном Флечером]].{{sfn|Wells||pp=1247-1279}}