Скендер Куленовић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 32:
 
== Књижевни рад ==
Још у гимназији Куленовић је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Писао је пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посвијетивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима, а [[1937]]. са [[Хасан Кикић|Хасаном Кикићем]] и [[Сафет Крупић|Сафетом Крупићем]] покреће у [[Загреб]]у муслимански часопис ''[[Путоказ]]''.
 
Године 1941. одлази у партизане, гдје током рата пише поеме, уређује листове (''[[Босански ударник]], [[Глас Српске|Глас]], [[Ослобођење (сарајевско)|Ослобођење]]''). Док је већина пјесника бораца сазревал током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дјела написао управо у [[НОБ|НОБ-у]].<ref name="Деретић-Растко" />
 
Одмах послије рата је директор драме [[Народно позориште у Сарајеву|Народног позоришта у Сарајеву]], гдје је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује [[Преглед]], [[Књижевне Новине]] и [[Нова мисао|Нову мисао]]. Једно вријеме био је драматург [[Народно позориште у Мостару|Народног позоришта у Мостару]], а по пресјељењу у Београд уредник у београдском издавачком предузећу [[Просвета (издавачко предузеће)|''Просвета'']].<ref name="Sećanja" />
 
У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје пјесничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: "[[Стојанка мајка Кнежопољка]]" (1942), "Писма Јова Станивука" (1942) и "[[Шева (поема)|Шева]]" (1943). Оне су написане по угледу на [[епске народне песме|епске народне пјесме]].<ref name="Деретић-Растко" /> Најважнија дјела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије "[[Дјелидба]]", "[[Вечера (комедија)|Вечера]]" и "[[А шта сад?]]" ([[1947]]), [[Сонети (Скендер Куленовић)|Сонети]] ([[1968]]), збрка приповедака "[[Диванхана (збирка приповедака)|Диванхана]]" ([[1972]]), збрка приповедака за дјецу "[[Громово ђуле]]" ([[1975]]) и роман "[[Понорница (роман)|Понорница]]" ([[1977]]).
 
Његова најбоља и најславнија поема "Стојанка мајка Кнежопољка" настала је као пјесничко свједочанство ужаса усташког клања над [[Срби|српским]] цивилима на [[Козара|Козари]]. Обликована је по моделу народне тужбалице. Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.<ref name="Деретић-Растко" />