Бела IV — разлика између измена

220 бајтова додато ,  пре 2 године
м (Разне исправке)
== Бој на Муха пустари ==
[[Датотека:Nte-kir-4bela.jpg|мини|лево|220п|Споменик Беле IV]]
У [[Битка на реци Шајо|боју на Муха пустари]] [[1241]]. године су Татари уништили сву угарску војску. Краљев брат Голубан[[Коломан (херцег)|Коломан]] је смртно рањен, некако, на коњу, побегао у Чазму где је умро, па је сахрањен тајно да Татари не сазнају, у цркви бегина у Иванићу. Белу су у бекству спасли верни темплари, који су сви изгинули чувајући одступницу краљу. Бела је побегао у [[Пешта|Пешту]], па одатле код [[Фридрих II Свађалица|Фридриха II Свађалице]], који га је ухапсио и држао заточеног док му није заложио три западне угарске жупаније. Потом је дигао војску да их заузме и успео је, осим града Ђура, који му се није дао. Бела је из [[Загреб]]а тражио помоћ од ћесарацаса [[Фридрих II, цар Светог римског царства|Фридриха II Хоенштауфена]], папе [[Гргур IX|Григорија IX]] и краља француског [[Луј XII|Луја IIXII]], узалуд.
 
У [[Трансилванија|Ердељ]] је затим стигла друга татарска војска, коју је водио поглавица Кадан, у три колоне, заузела Бистрицу, Клуж и Велики Варадин и спојила се код Чанада на [[Муреш (река)|Муришу]]. У Варадину и Чанаду су извршили покољ, а варадинску катедралу спалили. Друга војска је из Шлеске упала на северозапад Угарске кроз Моравску и Пољску. Ова није умела да узме тврде градове северне угарске, али је успела да пређе залеђени Дунав и 1242. године упадне у западну Угарску. Убивши архиепископа Угрина, краљевог канцелара, отели су краљевски печат и послали по заробљеним свештеницима у име краља Беле лажна писма одбеглима да се врате. Тако су многе намамили да страдају. Татари су све заробљене војнике одмах поклали, као и већи део мушкараца. Жене су силовали, а после силовања поклале би их татарске жене. Децу су, за вежбу у стрељању луком и стрелом, убијала татарска деца. Само за потребе снабдевања војске храном су нешто мало људи сачували, а после су и њих побили, пре него што су пошли назад. Татарски поглавица Кандан је гонио Белу и даље, до тврдога града [[Клис]]а, па до [[Сплит]]а. У том бекству су Краљу Бели IV умрле кћер Маргарита I и Катарина (сахрањене у сплитској катедрали). Носећа краљица се с мужем заједно, од страве Божије, заветовала да Богу посвети дете које у утроби носи. У Клису се породила, родивши кћер, Свету Маргариту. Побегли су у [[Трогир]] где им Татари нису могли ништа, због тога што је тврди град на острву, а Татари немају лађа, нити знају да ратују на мору. Кундун је хтео да преговара с грађанима Трогира да му издају краља, па је Бела с породицом седео у броду у трогирској луци, спремним на хитно испловљавање, ако му грађани постану неверни. Тада се коло среће окренуло у корист угарског краља. Убрзо су се Татари повукли у далеке степе одакле су и дошли, да бирају себи новог великог кана, па су из Угарске нагло отишли како су и дошли. За собом су оставили покољ, разарање и глад. Имали су обичај да зидају ``ћеле-куле“ окићене главама својих непријатеља, за уклин народу.
 
Вративши се, Бела IV је почео обнову упропашћене земље, пре свега подизао је тврђаве због одбране. Свуда је, због одбране земље, гледао да се дигне пуно тврђава, било да су слободних краљевских градова (варош) или слободних села (соботке) или да припадају краљу без ових слобода или да припадају некоме од краљевских слугу. Иако је ово утврђивање ојачало одбрану од спољног непријатеља, донело је да се осиле краљеве слуге. Позвао је преостале Кумане и њима и сродне [[Палоци|Палоце]] ({{јез-мађ|Palocok}}) и населио их у неколико области (куншага), на којима им је оставио слободу да живе по свом обичају, непосредно у милости краља. Највећи је био између Дунава и [[Тиса|Тисе]], па се сав тај крај од Пеште до [[Суботица|Суботице]] до данас зове Куншаг. Свог сина Стефана, будућег краља, је оженио кћерју Куманског поглавице Сајана. Кумани су прихватили све ове понуде. Насељени су углавном из околине Браничева, где су неколико пута дошли у сукоб са српским краљевима (Кр. Драгутин је потукао њихове поглавице Дрмана и Куделина).