Праменка — разлика између измена

Током времена у појединим биогеографским регионима формирани су сојеви праменке који се прилично разликују по екстеријерним и производним карактеристикама. На Балкану постоји више од 30 сојева праменки. Међу најзначајније сојеве праменке са рудом (фином [[Вуна|вуном]]) спадају: сјеничка, сврљишка, шарпланинска, овчепољска, и пиротска. Са грубом вуном: каракачански-црни сој, кривовирски сој, косовски сој, бардока (бела метохијска), језерско пивска, зетска жуја, дубска (влашићко-травнички), влашка виторога, купрешка и личка праменка. Сматра се да су праменке са централног Балкана, које имају фини сортимент вуне у њеном стварању у прошлости учествовале [[Мала Азија|малоазијске]] овце са фином вуном. Праменка има дугу и узану главу, прекривену длаком, која може бити различите боје, зависно за сојеве. Већина овци је шута, док су овнови најчешће рогати. Труп је средње дужине и узан. Леђа су равна и узана. Према дужини репа разликују се дугорепи и краткорепи сојеви. Ова овца је добила назив по израженим праменовима који су шиљасти, дуги и груби. Најкрупнија је сјеничка праменка, а најмлечнија је бардока. Најмирнији темперамент има кривовирска жуја. Сви сојеви праменке су касностасне животиње, које полно сазревају са 16-18 месеци, а раст завршава у старости од 3-4 године.

Екстеријерне и производне карактиристике праменке су одраз лоших услова под којима се овца гајила током векова у брдско-планинском пределима са екстензивним (примитивним) сточарством. Исхрана током зиме је била веома оскудна, па су овце у пролеће биле у слабој кондицији што се неповољно одражавало на раст јагњета. Рано одбијање јагњади, превремена оплодња младих оваца, лоша исхрана и смештај утицале на морфолошке и физиолошке карактеристике праменке. Кроз векове поред домаће радиности и занатства главна привредна грана код становника Балкана била је сточарство. Становници сточари који су живели у многочланим задружним породицама где је подела рада била извршена према полу и узрасту, успели су да својим радом обезбеде основне животне потребе. Систем узгоја стоке (оваца, коза и говеда) подразумевало је летњу испашу на планинским пашњацима и спуштања пред зиму у стална насеља на нижим надморским висинама. Главна сировина у производни хране код сточара представљали су млеко и месо, односно справљање [[Масло|масла]], [[сир]]а и [[:en:Smoking (cooking)|сувог меса]].
У прошлости се за справљање сира првенствено користило овчије млеко ([https://www.youtube.com/watch?v=vWhv9aP8Hzw Технологија израде овчијег белог сира]). Овакав систем узгоја стоке био је доминантан до средине 20. века када услед урбанизације, индустрализације и миграције становништва из села у град успео да одржи у изолованим планинским пределима Балканског полуострва и на почетку 21. века.