1.572.075
измена
Светлана Алексијевич — разлика између измена
м
Разне исправке
м ознака: уређивање извора (2017) |
м (Разне исправке) |
||
|
| боја =
| слика = Swetlana Alexijewitsch 2013.jpg
| слика_ширина
| опис_слике
| пуно_име
| држављанство = {{застава|СССР}} → {{застава|Белорусија}}
| датум_рођења = {{Датум рођења|1948|5|31|год=да}}
| место_рођења
| држава_рођења = [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]
| датум_смрти =
| место_смрти
| држава_смрти
| отац =
| мајка =
| потпис = Svetlana Alexijevich Autograph.jpg
| потпис_ширина =
| опис_потписа
}}
'''Светлана Александровна Алексијевич''' ({{јез-рус|Светла́на Алекса́ндровна Алексие́вич}}; {{јез-блр|Святлана Аляксандраўна Алексіевіч}}; рођена [[31. мај]]а [[1948]]. у Станиславу, данас [[Ивано-Франкивск]]) [[белорусија|белоруска]] је новинарка и књижевница која ствара на [[руски језик|руском језику]]. За своје „полифонијско писање, које представља споменик патњи и храбрости нашег доба” [[8. октобра]] [[2015]]. додељена јој је [[Нобелова награда за књижевност]].<ref>
Њене најпознатије књиге писане су у жанру уметничке и документарне прозе, почев од дебитантског остварења које се бави женама током [[Други светски рат|Другог светског рата]] – ''[[Рат нема женско лице]]'' (објављено [[1987]]). Серију ''Гласови утопије'' коју је започела дебитанстким романом завршила је [[2013]]. делом ''[[Време секонд-хенда]]'' које се бави животним питањима обичних људи на постсовјетском простору. Бавила се последицама [[чернобиљска катастрофа|Чернобиљске хаварије]] кроз документарни роман ''[[Чернобиљска молитва]]'' (1997), совјетском улогом у [[Рат у Авганистану (совјетска инвазија)|рату у Авганистану]] у делу ''Дечаци од цинка'' (1990), те дечјим погледима на ратове у делу ''[[Последњи сведоци]]'' (1985).
Њене књиге, у којима је писала о ратним ужасима у првом лицу, преносећи речи сведока кроз својеврсни колаж монолога, преведене су на 35 језика, али још увек нису објављене у Белорусији. Ћерка сеоских учитеља, Светлана Алексијевич је студирала новинарство у Белорусији, која је у то време била део
Извесно време је радила у редакцијама локалних листова, а потом и као учитељица у провинцији. Након дванаест година самовољног егзила у [[енглеска|Енглеској]], [[француска|Француској]] и [[немачка|Немачкој]], од 2011. године живи у Минску.
| |||