Иван Југовић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 21:
 
== Биографија ==
Основну школу ([[Норма|Норму]] [[Аврам Мразовић|Аврама Мразовића]]) и Граматикалну школу завршио је у родном граду (неки биографи претпостављају и учитељски течај у Мразовићевој „Норми"), а шестогодишњу гимназију у [[Сегедин]]у, након чега је студирао права у [[Будимпешта|Пешти]]. По завршетку правних студија, са добром препоруком декана пештанског Правног факултета Емерика Келемана (1797) за [[стефан Стратимировић|митрополита Стефана Стратимировића]], Јован Савић је 1. фебруара 1798. године примљен за професора припремног разреда [[Карловачка гимназија|Гимназије у Карловцима]], а већ наредне школске 1799/1800. године постављен је за професора првог граматикалног разреда. Професуру је напустио 1. марта 1802. године и прешао је у [[Вршац]], за секретара владике Јосифа Јовановића Шакабенте. У то време био је у сукобу са митрополитом Стратимировићем, па је 1805. године остао и без положаја у Вршцу. У јесен исте године прешао је у [[Први српски устанак|устаничку Србију]], у [[Смедерево]], где је, под псеудонимом Иван Југовић, убрзо постао писар у [[Правитељствујушчи совјет сербски|Правитељствујушчем совјету]]. Почетком 1807. године, након смрти [[Божидар Грујовић|Божидара Грујовића]], првог секретара Совјета, Југовић је постављен на његово место. Почетком септембра исте године упућен је у дипломатску мисију у штаб руске војске у [[Букурешт]]у, како би се примирје између Руса и Турака проширило и на Србију. На основу интрига руског изасланика у Србији [[Константин Родофиникин|Константина Родофиникина]], Југовић је крајем 1807. године отпуштен из службе у Совјету. Оставши без посла, Иван Југовић је решио да по узору на Мађарску краљевску академију оснује у Београду школу у којој ће бити учене више науке и у којој ће бити школовани будући народни поглавари и управитељи Србије. [[Велика школа]] је, залагањем Југовића, свечано отворена 31. августа (12. септембра по новом календару) 1808. године. За њеног првог управитеља именован је [[Доситеј Обрадовић]], а Југовић је током првог полугодишта био њен једини професор. Крајем 1808. године. Иван Југовић је политички рехабилитован и налазио се на челу дипломатске мисије која је више месеци боравила у [[Јаши]]ју, у штабу руске војске, на преговорима са фелдмаршалом кнезом [[Александар Прозоровски|Александром Прозоровским]] о будућем статусу Србије. На повратку из ове мисије, Југовић је био именован за председника београдског Магистрата, а у марту 1810. године налазио се у дипломатској мисији као Карађорђев изасланик код аустријског цара [[Франц II, цар Светог римског царства|Франца I]] у [[Беч]]у. Почетком 1811. године поново је именован за првог секретара Правитељствујушчег совјета. Када је у марту 1811. године умро Доситеј Обрадовић, на његово место попечитеља просвештенија (министра просвете у устаничкој српској влади) именован је Иван Југовић. У сукобу русофилске и аустрофилске струје (којој је припадао Југовић<ref>{{cite webjournal|worktitle=Срби, шпијуни бечког двора|url=http://www.novosti.rs/vestiвести/naslovnaнасловна/reportaze/aktuelnoрепортаже.293409.html:624546-Srbi-spijuni-beckog-dvora|first=Иван |last=Миладиновић|date=11. 9. 2016|journal=Вечерње новости онлајн}}</ref>) у српском политичком врху, Иван Југовић је, са Миљком Радоњићем и Михаилом Грујовићем, крајем 1812. године истеран из Совјета. Београд је напустио почетком марта 1813. године, а последње месеце живота провео је између [[Бачка Паланка|Бачке Паланке]], [[Темишвар]]а, [[Беч]]а и Великог Бечкерека (данас [[Зрењанин]]), где је и умро 7/19. новембра 1813. године. Сахрањен је у порти бечкеречке Светоуспенске цркве.
 
Јован Савић - Иван Југовић био је полиглота који је уз матерњи српски течно говорио и разумео још шест језика (латински, немачки, мађарски, руски, италијански и француски). Био је даровит правник и писац, преводилац, хроничар и песник, и ненадмашан беседник. Имао је једну од пресудних улога у учвршћивању српске самосталности и обликовању државног устројства устаничке Србије, а Југовићеве идеје о јакој, слободној и самосталној националној држави, која ће бити носилац народних тежњи за ослобођење и других крајева у којима живе Срби, неколико деценија су претходиле „[[Начертаније|Начертанију]]" [[Илија Гарашанин|Илије Гарашанина]]. Образован и уман, поносан и отворен, али немирног духа и бујних личних и политичких страсти, Сомборац Иван Југовић (Јован Савић), за непуних осам година боравка у устаничкој Србији, постао је уз Доситеја Обрадовића најпознатији и најутицајнији пречански Србин у националној, политичкој и просветној историји свог времена. Његова улога била је кључна за покретање Велике школе, чије дубоке образовне корене данас баштини [[Универзитет у Београду]], па је тиме овај сомборски ерудита, са истанчаним осећањем за меру националног и цивилизацијског, забележен и као трајан задужбинар српског образовања.<ref>Сажетак из књиге Милана Степановића: ''Јован Савић - Иван Југовић'', Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2008</ref>