Нова критика — разлика између измена

Нова критика је приступ тумачењу и подучавању [[Књижевност|књижевности]] који је формулисан у [[Сједињене Америчке Државе|Сједињеним Државама]] и [[Енглеска|Енглеској]] у  [[1930-е|1930]]. и [[1940-е|1940]]-им годинама. Новокритичари наглашавају формалну структуру књижевних дела, изолујући рад oдод ауторске личности и друштвених утицаја. Нова критика покушала је да одреди законе за читање и тумачење текстова.

Критичари су желели  да целу активност учине систематичнијом, чак и научном. У процесу сопственог настанка, нова критика је учинила књижевну анализу демократичнијом.  Она је развијена као реакција на старије филолошке и књижевне  школе Северне Америке, које су, под утицајем њемачког учења деветнаестог века, фокусиране на историју и значење индивидуалних речи и њихов међусобни однос, упоредне изворе, и биографске околности аутора. Новокритичари су сматрали да ови приступи имају тенденцију да одвраћају пажњу од текста и значаја песме, самим тим да  потпуно занемарују његове естетске квалитете у корист учења о спољним  факторима.  <ref>{{Cite web|url=https://www.britannica.com/art/New-Criticism|title=New criticism - anglo-american literary criticism|last=|first=|date=|website=Encyclopædia Britannica|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-dateaccessdate=}}</ref>

[[Књижевна критика]] је једна од три дисциплине које изучава наука о књижевности, поред [[Историја књижевности|историје]] и [[Теорија књижевности|теорије књижевности]], тј. поетике. Она представља вид проучавања књижевног дела, али и књижевности уопште. Њен задатак је да прати живот књижевности, обавештава читаоце о новим делима, оцењује и вреднује како њих, тако и само пишчево стваралаштво.У научну критику спадају расправе, студије и монографије. Она је веома развијена и богата дисциплина која обезбеђује грађу за књижевно-теоријска уопштавања и израду књижевно-историјских синтеза. У изучавању књижевног дела ова критика примењује два основна поступка : спољашњи и унутрашњи. Први вреднује и оцењује дело на основу чињеница које се налазе изван њега:  у друштву,  историји, пишчевом животу или перцепцији читаоца. Унутрашњи приступ се интересује искључиво за књижевно дело, његову структуру и уметничке вредности.<ref>{{Cite book|title=Методологија проучавања књижевности|last=Милосављевић|first=Петар|publisher=|year=2000|isbnid=|location=Београд|pages=}}</ref>

[[Ruski formalizam|Руски формализам]] је методолошка оријентација у проучавању књижевности која се јавља у [[Русија|Русији]] у првој половини 20. века. Ова оријентација својим темељним задатком сматра истраживање појавних облика аутономног књижевног дела, односно форме. Руски формализам је порицао биографизам, хисторизам и социологизам у проучавању књижевности, тражећи методе које би одговарале специфичности књижевне форме, одговарајући на питање како је направљено књижевно дело, како је од аморфног материјала створена уметнички релевантна ствар, тј. књижевно дело, те су се бавили и истраживањем уметничких поступака. Да бисмо уопште могли да говоримо о Новој критици, потребно је пре свега да зађемо у њену суштину и видимо на чему је заснована. Иако се она развијала независно од руских формалиста, битно је нагласити да су ове две групе имале веома  блиске  ставове: њихова основна оријентација је била изучавање књижевног текста, занемарујући све остале факторе који би могли да делују на само дело.

[[Датотека:T. S. Eliot 1929.jpg|мини|339x339пискел|T. С. Елиот 1929. године]]

Амерички нови критичари били су инспирисани критичким есејима англоамеричког песника и критичара [[Томас Стернс Елиот|Т. С. Елиот]]<nowiki/>а.  У есеју  "Света шума", посебно  у "Традицији и индивидуалном  таленту", Елиот је, за разлику од [[Романтичар|романтичара]] нагласио естетски интегритет песме и независност од личности песника. Ричардс је истовремено инсистирао на самоносној структури песме, за разлику од његовог упућивања на спољни свет, и такође је нагласио, као и Елиот, да је пажљиво читање текста од суштинског значаја. Почетком тридесетих година,  амерички академици као што су Клинт Брукс, Кроу Ренсом, Ален Тејт и Роберт Пен Ворен су развили теорије књижевности у којима се песма  третира као јединствена структура конфликтних значења. Због тога су двосмисленост, иронија и парадокс најпознатији квалитети  велике књижевности.<ref>{{Cite web|url=http://literarism.blogspot.com/2011/12/new-criticism.html|title=New Critisism|last=|first=|date=|website=|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-dateaccessdate=}}</ref>

Пре него што су нови критичари ширили своја учења, студије о енглеској  књижевности биле су у потпуности засноване на  историји. Сви велики мислиоци су веровали да је за стварно добро разумевање тема одређене књиге потребно познавање историје језика на којем је написан рад, како је написано, под којим околностима, какав је био живот аутора.  Заправо, људи су правили огромну разлику између критичара и стручњака. Критичари су наводно били аматери који су само читали књижевност у слободно време и коментарисали је. Стручњаци су, са друге стране, сматрани  правим  професионалцима -  професори који су познавали сваки детаљ који је утицао на настанак дела. Ове две различите групе постављају веома различита питања.  Нови критичари су желели да створе нов систем за критику књижевности, те су тежили да дају одговоре на питања обе горепоменуте групе. <ref>{{Cite web|url=https://www.shmoop.com/new-criticism/|title=New Criticism|last=|first=|date=|website=Shmoop|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-dateaccessdate=}}</ref>