Петар Коришки — разлика између измена

'''Преподобни Петар Коришки''' је [[Срби|српски]] хришћански [[светац|светитељ]]. Родом је био из села [[Кориша|Корише]], близу [[манастир]]а Светог Марка код [[Призрен]]а. Постоји предање по коме је био из једног села код [[Пећ]]и.

ОПостоји њемупредање говорипо народнокоме предањеје каобио младићуиз једног села код [[Пећ]]и. Мучио се у младости као сиромах, орући земљу на једном ћоравом волу. Био је притом необично кротак и безгневан.

Са својом сестром Јеленом удаљио се рано од људи, решен на испоснички подвиг. Подвизавао се врло тешко и истрајно, у самоћи. У хришћанској традицији помиње се да је из тешке борбе са демонским искушењима изашао као победник. Око њега се сабрало мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у [[Манастир Црна Река|Црну Реку]], где се доцније потом подвизавао [[Јоаникије Девички|свети Јоаникије Девички]]. Преминуо је у дубокој старости у својој пештери Кориши. Хришћани верују да се оне ноћи када је умро, видела светлост од много свећа у његовој пећини и да се чуло анђелско појање (певање).

Када је порушен храм који је он подигао и у којем су чуване његове мошти, сељаци из колашинског села Брњака су пренели његове мошти у оближњи манастир Св. Арханђела, задужбину Св. Јанићија. У ћивоту је сахрањена и књига коју је светац увек носио са собом.<ref>Александр Федорович Гилфердинг: "Поездка по Герцеговине, Боснии и Старој Сербии", Сарајево 1972.</ref> У најстаријој велешкој цркви, Св. Спаса откривене су фебруара 1926. године мошти светитељеве (Св. Петар Српски) у једном лепом сандуку. Биле су ту заједно са моштима Св. Јевстатија, у истом дрвеном ћивоту, окованом споља и изнутра сребром и покривен црвеном кадифом. На сребру је било урезан натпис: "Мошти свјатаго преподобнаго Петра Сербскаго месеца 29. јунија." По трећем запису на сребру произилази да их је заједно положио, [[Свети Јоаникије]] патријарх Српски 30. августа 1752. године. Мошти су ношене по народу за време скупљања прилога за манастир. Тај ћивот са моштима је био строго чуван од Турака и Бугара, а доспео је у Велес, како пише на једном папиру "поклоном Светог Арсенија јула 1847. године".<ref>"Политика", Београд 19. фебруар 1926.</ref>