Џон Куч Адамс — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Чланови Краљевског друштва помоћу геџета HotCat |
м Разне исправке |
||
Ред 50:
Настала је велика контроверза у Француској и Енглеској о заслугама ова два астронома. Како су чињенице постале познате, настало је широко прихваћено признање да су оба астронома самостално решила проблем Урана, те су обојица добила једнака признања.<ref name="eb"/><ref name="ODNB"/> Међутим, појавиле су се накнадне тврдње "да су Британци украли Нептун", те да су Адамсу његови британски савременици дали више признања него што је он заслужио.<ref name="sheehan"/> Такође, забележено је да је и сам Адамс јавно признао Ла Веријеу приоритет и заслуге у делу "О сметњана Урана" Краљевском астрономском друштву 1846. године:-
{{quotation | Помињем ове датуме само да бих показао да су моји резултати нађени самостално, и пре публикације резултата господина Ла Веријеа, а не ради мешања у његове искрене тврдње да је он заслужан за ово откриће; јер нема сумње да су његова истраживања прва објавњена свету, те да су одвеле ка стварном откривању планете од стране доктора Гала, и чињенице претходно утврђене не могу ни најмање умањити заслуге господина Ле Веријеа. | Џ. К. Адамс (1846)<ref>{{cite web
Адамс није био огорчен према Чалису или Ерију<ref name="ODNB"/>, те је признао своју кривицу да би убедио астрономски свет:<ref name="sheehan"/>
Ред 65:
== Лунарна теорија — Секуларно убрзање Месеца ==
Још од древних времена, [[Месец|Месечев]] средњи курс кретања у односу на звезде је третиран као константа, али је 1695. године Едмонд Хејли предложио да се овај средњи курс полако увећава.<ref>Едмонд Хејли, "Неки докази о античком стању града [[Палмира]], са коментарима о записима нађеним тамо". Фил. Транс. Рој.Соц. 1695 #218, с.160, такође Фил. Транс. Рој.Соц. (Абриџментс) volтом 4 (1694-1702) с.60 на 65: Хејли је завршио свој чланак из 1695. годинео блискоисточним антиквитетима речима: "И ако и један знатижељни путник...пожели да посматра, врло пажљиво, фазе помрачења [[Месец]]а у [[Багдад]]у, [[Алеп]]у и [[Александрија|Александрији]], те одреди и њихове лонгитуде, не би могли да учине већу услугу научној дисциплини астрономије: јер, у тим местима и близу њих су учињена сва посматрања којима су ограничени средњи курс кретања [[Сунце|Сунца]] и [[Месец]]а: и тада бих могао да прорачунам колико се мења [[Месец|Месечев]] курс кретања; што се дешава, а ја то могу доказати." Али остало је на Ричарду Дантхорну да први направи кванититативне прорачуне Месечеве наводне промене кретања.</ref> Касније, током 18. века, Ричард Дантхорн је проценио да курс износи +10" (арксекунде/век<sup>2</sup>) у смислу резлтирајуће разлике у лунарној лонгитуди,<ref>Ричард Дантхорн (1749), [http://rstl.royalsocietypublishing.org/content/46/491-496/162.full.pdf "Писмо Ричарда Дантхорна Ричарду Мејсонум, члану Краљевског друштва и чувару Вуд-Вардијан музеја на Кембриџу, на тему промене у кретању Месеца"]{{Мртва веза|date=08. 2018. |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, ''Филозофске трансакције (1683-1775)'', Том 46 (1749–1750) #492, pp. 162-172.<br />-- такође објављено и у Филозофским трансакцијама (1809), [https://archive.org/stream/philosophicaltra09royarich#page/669/mode/2up том 9 (за 1744-49), с.669-675] као "О промени у кретању Месеца, Ричард Данхорн".</ref> ефекат који је касније постао познат по имену "секундарно убрзање [[Месец]]а". Пјер-Симон Лаплас је пружио 1787. године једно објашњење ексентричности земљине орбите. Узео је у обзир радијалну силу гравитације на [[Месец]]у, од [[Сунце|Сунца]] и [[Земља|Земље]], али је остао привржен историјским записима опсервације.<ref>{{Cite book
Године 1820, на инсистирање Академије наука у [[Париз]]у, Дамоисо, Плана и Франческо Карлини су се поново посветили Лапласовом раду, испитујући квадратне и термине вишег реда који утичу на кретање, те су добили сличне резултате опет се односећи једино на радијалну, а занемарујући тангентну гравитациону силу на [[Месец]]у. Хансен је добио сличне резултате 1842. и 1847. године.<ref name="gold">de la Rue (1866)</ref>
Године 1853, Адамс је објавио рад<ref>{{cite journal
У почетку, Ле Верије је одбацио Адамсове резултате.<ref name="kushner">{{harvnb|Кушнер|1989|pp=}}</ref> Године 1856, Плана је прихватио Адамсове закључке, тврдећи да је поново прегледао своје анализе и дошао до истих закључка. Међутим, убрзо се повукао, објавивши трећи резултат који се разликовао од Адамсових и Планиних ранијих радова. Деланеј је 1859. године прорачунао термин четвртог реда и дуплирао Адамсов резултат, што је навело Адамс да објави своје личне прорачуне за термине петог, шестог и седмог реда. Адамс је тада прорачунао да је само 5.7" од уочених 11" под утицајем ефекта гравитације.<ref name="gold"/>
Ред 91:
Током периода од четрдесет година, периодично се бавио одређивањем константа у теорији Карла Фридриха Гауса о земљаном магнетизму. Опет, прорачуни су захтевали врло озбиљан рад, и нису објављени за његова живота, већ су редиговани од стране његовог брата, Вилијама Грилса Адамса, те се појављују у другом тому "Научних радова". Нумеричко рачунање овог типа може се скоро описати као разонода за њега.<ref name="eb"/> Израчунао је Улер-Масчерони константу све до 236. децимале<ref name="ODNB"/>, те је одредио Бернулијеве бројеве све до 62. децимале<ref name="eb"/>
Адамс се дубоко дивио Њутну и његовим списима, и многи његови радови приказују утицај Њутнове мисли.<ref name="eb"/> Године 1872. је Исак Њутн Валуп, пети Ерл Портсмаута донирао своју приватну колекцију Њутнових списа универзитету Кембриџ, а Адамс је у садарњи са сер Џорџом Строуксом преузео на себе задатак уређивања материјала и њихово објављивање у виду каталога 1888. године.<ref>{{cite web
Понуђено му је место [[Краљевски астроном|краљевског астронома]] 1881. године, али је он више волео да настави да се бави предавањем и истраживањем на [[Универзитет Кембриџ|Кембриџу]]. Био је британски делегат на интернационалној Меридијан конференцији у [[Вашингтон]]у 1884. године, када је такође присуствовао и састанцима Британске асоцијације у [[Монтреал]]у и Америчке асоцијације у [[Филаделфија|Филаделфији]].<ref name="eb"/>
Ред 97:
== Награде ==
* 1847. године је стекао репутацију да му је понуђено витештво током посете краљице Викторије Кембриџу, али је он одбио, да ли због скромности,<ref name="eb"/> или из страха од финансијских последица такве социјалне разлике.;<ref name="ODNB"/>
* 1847. године је постао почасни члан Америчке академије уметности и наука;<ref name=AAAS>{{cite web|title=Књига чланова, 1780-2010: Поглавље A|url=http://www.amacad.org/publications/BookofMembers/ChapterA.pdf|publisher=Америчка академија уметности и наука|accessdate=
* 1848. године је добио Копли медаљу Краљевског друштва;<ref name="eb"/>
* 1848. године је основана Адамсова награда од стране чланова Сент Џон колеџа да би била додељивана бијенално за најбољи трактат на неку математичку тему;<ref name="eb"/>
Ред 119:
== Литература ==
* {{Cite book
{{Commonscat|John Couch Adams}}
|