Станислав Краков — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 36:
Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године.{{sfn|Ћирковић|2009|pp=277–278}} Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).<ref name="sk"> Станислав Краков: „Живот човека на Балкану“, Наш дом - Београд</ref>
 
Бавио се и кинематографијом. Снимио је 1932, године [[документарни филм]] „Кроз земљу наших царева и краљева“. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била [[Звучни филм|без звука]] па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“.<ref name="sbr"/> Филм је приказан новембра 1940.<ref>[http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1940/11/27?pageIndex=00010 Политика, 27. нов. 1940, стр. 10]. digitalna.nb.rs (приступ. 27. нов. 2018)</ref>
Током [[Други светски рат|Другог светског рата]] подржао је генерала [[Милан Недић|Милана Недића]] који му је био ујак. Био је уредник недићевских новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944. и после рата живео углавном у [[Париз]]у. У Југославији је осуђен због колаборације током рата.<ref name="sbr"/>
Ред 44:
Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. Био је ожењен [[Иванка Михајловић|Иванком Михајловић]] (1898), ћерком [[Милице Михајловић]].<ref name="Забавник">[[Политикин Забавник|Политикин забавник]] (број: 3275) [http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/sluca%D1%98-zubarke „Случај зубарке Краља Петра“]. Аутор: В. Јовановић</ref>
 
У својој аутобиоргафијиаутобиографији је забележио да су га житељи два места у Југославији прогласила за почасног грађанина, „а једног чак дало моје име једној својој главној улици“. Затим наводи: „добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде“. Наводи да је у једној енциклопедији пре рата наведен као „велики јунак ратова“, док је после Другог светског рата постао „народни непријатељ“.<ref name="sk"/>
 
== Библиографија ==