Данас стоје на располагању многа сведочанства на основу којих се може одредити какав je антички изговор латинског језика зпараво био. О правилном изговору знака с било пред којим се он [[вокал]]ом у латинском језику налазио, говори назив места [[Сисак|Сиска]] који je настао од латинскога <i>''Siscia</i>''. То значи да су [[Словени]] још у 6. в. н. е. на терену чули класитаи изговор Сискиа, a не средњовековни Сисциа. Имена [[Викентије]], [[Игњат]], Игњатовић такође су задржала стари класични изговор групе ti (лат. <i>''Vincentius</i>'' читај Винкентиус, лат. <i>''Ignatius</i>'' читај Игнатиус. Познато је да je y књижевном језику, изговор [[двогласник]]а остао непромењен све до у [[5. век|5]]/[[6. век|6]]. в. н. е. и да je двогласницима <i>''ае</i>'', <i>''ое</i>'' други део имао затворен изговор, ближи u него отвореноме <i>''е</i>''. Како у [[српски језик|српском језику]] нема двогласника овога типа ти се латински двогласници могу најједноставније репродуковати са <i>''ај</i>'' и <i>''ој</i>''.
Ово значи да с једне стране да би требало при читању античких књижевних дела састављених на латинском језику читати <i>''Cicero</i>'' као [[Кикеро]], <i>''Caesar</i>'' као [[Кајсар]], <i>''natio</i>'' као натио, <i>''casus</i>'' као касус. Та имена [[деклинација|деклинирамо]]: Кајсар, Кикерон, Лукретије. У устаљеној пракси писања у бившем српско-хрватском подручју постојала су колебања како показују дублете типа Игњат— Игнац [[Кипар]]—Ципар (мада се ово грчко острво није звало Ципар ни код античких [[Римљани|Римљана]]) и сл.
